Бијељински супербогаташи

Вијест да су двојица бијељинских привредника, односно њихова дјеца недавно постали власници скупоцијених четвороточкаша, популарних “бентлија”, који појединачно коштају око 311.000 КМ, вјероватно за многе и није вијест. Ипак, постати власником таквог скупоцјеног аутомобила не може поћи за руком баш свакоме, у овим оскудним, кризним временима.

Вијест би била да је, рецимо, неки радник пропалог бијељинског предузећа “изгребао” главни добитак на лоту или бингу, као што се то недавно посрећило Бијељинцу Јаску Шабићу у Италији, гдје је „изгребао“ главни добитак од пет милиона евра.

Док већина становника Бијељине и Републике Српске једва саставља крај с крајем, они са дубљим џепом не штеде на поклонима којима у пригодним приликама, као што су свадбе, вјенчања и обиљежавања пунољетстава, обавезно обрадују своју дјецу, станом или скупоцјеним аутомобилом.

За луксузни “бентли”, неко је израчунао, просјечан грађанин БиХ требало би да ради 31 годину, да издвоји 375 просјечних плата, које износе око 830 КМ, и то под условом да цијелу плату издваја на страну за куповину тог и таквог аутомобила. Само дажбине за увоз једног оваквог аутомобила веће су од петогодишње зараде просјечног радника у БиХ.

О енормном богатству и богаћењу преко ноћи једног броја бијељинских привредника нема писаних “трагова”, изузев што је народни посланик Војин Митровић званично у свом имовинском картону навео податак да располаже имовином вриједном око 60 милиона марака.

Тако је и вијест да десетак најбогатијих семберских бизнисмена има више од милијарду марака у швајцарским банкама наишла на невјерицу и чуђење, а, истина, тешко је и провјерљива.У Швајцарској, као уосталом и у цијелој Европи, још увијек је на снази “банкарска тајна”, коју су једино амерички финансијски полицајци у стању да “откључају”.

Ђорђе Славињак, предсједник Привредног савјета града Бијељина каже у изјави за пословни портал “Цапитал” да је помало невјероватна вијест да неколицина људи може имати огромно богатство депоновано у некој швајцарској банци или у неким европским банкама. Ипак, он признаје да је наша стварност таква, да имамо мали број екстремно богатих, а све више сиромашних људи, док средњи слој практично више и не постоји у нашем друштву.

Претпостављам да се један број људи обогатио кроз тајкунску приватизацију, јер су неки били у прилици да предузеће вриједно четрдесет милиона марака купе за милион марака. Наравно, не треба прича о богатству и богаћењу на регуларан, законит начин, уколико је у овој причи баш о томе ријеч, да се претвори у своју супротност или у “лов на вјештице”, сматра Славињак.

„Уколико је неко купио јахту вриједну три милиона марака и за њу уредно платио порез држави, онда то не треба у тој мјери осуђивати и стављати на стуб срама”, сматра Славињак.

Извор: Цапитал