Анализа: Све "Триплете" европског фудбала - 7 бесмртних!

У суботу ће или Барса постати први клуб са две "Триплете" у историји или ће Јуве ући у узак круг великана који су то остварили. Знате ли ко је све освајао триплу круну? Ево приче о тим генерацијама...

Фудбал 02.06.2015 | 23:30

Ко год буде победио у суботу, на "Олимпијаштадиону" у Берлину, ући ће у историју европског фудбала.

Или ће Барселона постати први клуб који је два пута успео да освоји популарну "Триплету" или ће Јувентус увести себе у мали круг оних који су остварили невероватан подвиг, а тренутно их има само седам.

И одмах напомена – под "Триплетом" УЕФА подразумева освајање Купа, односно Лиге шампиона, титуле првака и националног купа, па се тако не рачунају рецимо успеси Ливерпула из сезоне 1983/84, када су "редси" постали прваци Европе и освојили ФА и Лига куп, или када је исти клуб у сезони 2000/01 освојио Куп УЕФА, ФА куп и Лига куп.

Од када је основан Куп шампиона 1956. године, "Триплету" су освајали само фудбалери Селтика, Ајакса, ПСВ Ајндховена, Манчестер јунајтеда, Барселоне, Интер и Бајерна. Да ли ће се у том смислу Барса издвојити у односу на остале или ће Јуве сести за овај округли сто витезова, сазнаћемо ускоро.

Кренимо редом...

ГЛАЗГОВ СЕЛТИК 1966/67

Први клуб у историји који је освојио "Триплету" или "Требл", с обзиром на говорно подручје с ког долази, је шкотски Селтик.

Генерација коју је предводио Џок Штајн (Симпсон – Крејг, Мекнил, Кларк, Гемел – Олд, Мардок, Џонстон, Ленокс – Чалмерс, Валас) није имала премца у домаћим оквирима, па се може рећи да је ово била практично "Кватроплета", јер су "келти" освојили Лига куп (1:0 у финалу са Ренџерсом), шкотски ФА куп (2:0 у финалу са Абердином), док је Премијер лига освојена са три бода предности над највећим ривалом "Ренџерсом" и позитивним скором у два "Олд фирм" дербија – 2:0, 2:2.

Ако ћемо већ у детаље, Селтик је те сезоне освојио и Куп Глазгова, с три победе резултатима 4:0 над Ренџерсом, Квинс Парком и Патриком.

Али, оно што ову сезону издваја од свих осталих у Шкотској (Ренџерс је седам пута освајао националну "Триплету") јесте Куп шампиона и финале после којег је ова генерација (п)остала једина која је освојила Европу. Касније, они ће остати упамћени као "Лисабонски лавови".

У финалу Купа шампиона, на "Националном стадиону" у Лисабону, Селтик је резултатом 2:1 победио "Гранде Интер" тренера Еленија Ерере, који је средином 60-их био највећа фудбалска сила на континенту.

Интеристи, шампиони Европе из сезона 1963/64 и 1964/65, у финалу две године касније повели су голом Сандра Мацоле са беле тачке у 7. минуту, али су Томи Гемел у 63. и Стефен Чалмерс у 84. минуту учинили зелено-беле бесмртнима. За крај приче о "Лисабонским лавовима" и један куриозитет – на путу ка финалу Купа шампиона Селтик је те сезоне доживео само један пораз и то од наше Војводине у првом мечу четвртфинала (1:0), међутим у реваншу на "Селтик парку" било је 2:0 за домаћина.

Те сезоне, Селтик је изгубио само још од загребачког Динама у припремном периоду и два пута од Данди јунајтеда у лиги, код куће и у гостима.

АЈАКС АМСТЕРДАМ 1971/72

На наредну "Триплету" није се чекало много – пет година, а други тим који је то успео био је заиста најдоминантији клуб у Европи у том периоду, амстердамски Ајакс.

Предвођени једним од најбољих фудбалера света свих времена, Јоханом Кројфом, "копљаници" су одбранили титулу првака Европе из сезоне 1970/71 – са стилом!

Ајакс је до титуле првака Холандије стигао уз 30 победа, три ремија и само једним поразом, уз гол-разлику +84 у осам бодова више од Фајнорда (тада се за победу додељивало два бода), а доминација је потврђена освајањем Купа победама над Цволеом 8:3, Го Ахед Иглсом 3:0, НЕЦ-ом 1:0, Фолендамом 2:0 и Ден Хагом у финалу 3:2. Међутим, то нису били прави изазови за екипу у којој су, пред Кројфа, играли још наш легендарни фудбалер и тренер Велибор Васовић, затим Јохан Нескенс, Питер Кајсер, Дирк Вутер ван Дајк, итд.

На путу ка култном и омраженом фудбалском здању, дому највећег ривала Фајнорда, "Де Кајпу", Ајакс је редом избацивао Динамо Дрезден (2:0 укупно), Олимпик Марсеј (6:2), Арсенал (3:1) и Бенфику (1:0), а онда је пред великим бројем својих навијача морао против – Интера, сведока и прве "Триплете" у историји.

Мало судбина, мало Јохан Кројф, тек "неразури" су промовисали и наредног освајача трипле круне.

Завршено је рутинском победом Холанђана од 2:0, головима Кројфа у 47. и 76. минуту, а испоставиће се да ће Ајакс и наредне сезоне освојити Куп шампиона, али никада више "Триплету", па ни 1995. године када је последња велика генерација тог клуба у Бечу освојила Лигу шампиона у мечу са супер снажним Миланом.

ПСВ АЈНДХОВЕН 1987/88

Шкоти, Холанђани, па опет Холанђани!

Трећа "Триплета" европског фудбала дело је фудбалера ПСВ Ајндховена и великог тренера у настајању, Гуса Хидинка. Попут "Лисабонских лавова", мало ко је те 1987. године сматрао да се кува нешто велико, непоновљиво у Ајндховену, тим пре што је тог лета највећа звезда клуба (и једна од највећих Европе у том периоду), Руд Гулит, отишла у Милан за великих шест милиона фунти.

Међутим, на "Филипсу" је остала група холандских фудбалера које је предводио Белгијанац, капитен Ерик Герец, а којој је снагу, упрност и мирноћу у завршницама важних сусрета дала група данских фудбалера: Јан Хајнце, Иван Нилсен, Сорен Лерби и Франк Арнесен, појачана "викингом", Норвежанином Халваром Торесеном. Био је ту и један млади фудбалер, који ће касније голом решити финале Купа шампиона 1992. године и донети Барселони прву титулу, а ради се о Роналду Куману.

Прилике у европском фудбалу у то време биле су такве да није било баш очекивано да овај сасатав, чији је гол бранио чувени Ханс ван Брукелен, а за креацију у нападу био задужен Вим Кифт, буде "виђен" на крову континента.

Али, није то била ни прва, ни последња сезона када је фудбал писао незаборавне приче (нажалост, тога је данас све мање).

ПСВ је у Холандији прилично лако и убедљиво победио Ајакс у трци за титулом првака и освојио десету у историји скором 27-5-2, са девет бодова више од клуба из Амстердама, а Киф је дао 29 голова на 34 утакмице. У Купу, падали су редом Де Треферс (6:0), МВВ (3:1), Ден Бош (1:0, продужеци), РБЦ (2:0), Венло (3:1, продужеци) и у финалу Рода (3:2, продужеци).

Међутим, ништа од тога не би било историјски у европским оквирима, да ПСВ није освојио (до данас) једину титулу првака Европе, баш као и Селтик 1967. Хидинка и момке пут до финала на "Некерштадиону" у Штутгарту водио је преко Галатасараја (3:2), Рапида из Беча (4:1), Бордоа (1:1, гол у гостима) и Реал Мадрида (1:1, гол у гостима), да би у трећем финалу у пет сезона одлученом после пенала (Ливерпул – Рома 1:1, 4:2 и Стеауа – Бареслона 0:0, 2:0), тим ПСВ Ајндховена имао више нерава од играча Бенфике, двоструких првака Европе с почетка 60-их година.

Било је 5:5 без промашаја, када је на почетку шесте серије Антон Јансен погодио, а Антонио Велосо промашио. ПСВ је постао првак Европе одигравши последњих пет мечева у Купу шампиона – нерешено!

Истог лета, шесторица играча ПСВ-а вратиће се у Немачку као репрезентативци Холандије и учествовати у походу на, такође, једину титулу првака Европе коју ова сјајна нација има – освојену против Немаца у полуфиналу, односно Русијом у финалу. Ван Брукелен, Куман и Гералд Мервин Вененбург били су стартери у финалу.

МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД 1998/99

Пет година, 15 година, па 11 година. Толико се чекало на "Триплету" број четири, а она је дело Манчестер јунајтеда и легендарног сера Алекса Фергусона.

Ово је можда и глобално најпознатија од седам досадашњих "Триплета", што због утицаја енглеских медија и енглеског говорног подручја, што због популарности и Јунајтеда као клуба и управо те генерације "Фергијевих беба", али и због начина на који је освојена – драматичним победама у сва три такмичења!

"Ђаволи" су ФА куп освојили лагано, победом од 2:0 над Њукаслом у финалу головима Тедија Шерингема у 11. и Пола Сколса у 52. минуту, али је полуфинале било бурно, да се и данас препричава.

Играле су фантастичне генерације Јунајтеда и Арсенала, које су се мало је рећи мрзеле. У првом полуфиналу, после 120 минута у Бирмингему, било је 0:0, па се играо реванш три дана касније на истом месту. Овог пута било је голова после 90 минута, али не и победника (17. - 1:0 Дејвид Бекам, 69. - 1:1 Денис Бергкамп), па су се опет играли продужеци, а онда је виђен један од најлепших голова у историји енглеског фудбала, када је Рајан Гигс у 109. минуту у стилу Дијега Арманда Марадоне промешао комплетну одбрану Арсенала и постигао гол за памћење и то у тренутку када је његов тим играо са десеторицом због искључења капитена Роја Кина!

Чисто да дочарамо о каквом се судару титана радило, ево и постава из те утакмице:

АРСЕНАЛ: Симан – Диксон, Адамс, Кион, Винтербурн – Вијера, Парлор, Пети, Љунгберг – Бергкамп, Анелка. Замене: Болд, Вивас, Овермарс, Лукић, Кану.

ЈУНАЈТЕД: Шмајхел – Г. Невил, Јонсен, Стам, Ф. Невил – Бат, Кин, Бломквист, Бекам – Солскајер, Шернигем. Замене: Ван дер Гов, Јорк, Ирвин, Сколс, Гигс.

Ништа мање узбудљива и драматична није била борба ова два клуба у Премијер лиги, где је Арсенал остао без наслова шампиона у последњем колу. Тим Арсена Венгера, који није имао пораз у лиги од 13. децембра, фуриозно је играо на крају и серијом од 8-1-0 искористио то што је Фергусонов сатав почео да "калира" на гостовањима – три ремија у низу за Јунајтед (Лидс 1:1, Ливерпул 2:2 и Блекбурн 0:0) довели су у питање "већ освојену" титулу.

Али, онда је на сцену ступио легендарни Џими Флојд Хаселбајнк, који је у претпоследњем колу голом за Лидс (1:0) нанео Арсеналу први пораз после шест месеци и вратио Јунајтед на бод испред, али је то требало потврдити у последњем колу, када је Арсенал голом Нванква Кануа победио Астон Вилу, а Манчестер...

...губио на "Олд трафорду" од Тотенхема резултатом 0:1 (Лес Фердинанд). Чак ни после гола Дејвида Бекама у 42. минуту за 1:1, "ђаволи" нису имали довољно бодова за титулу, али јесу када је Енди Кол у 48. минуту поставио коначних 2:1.

И све то није ништа у односу на чувено финале Лиге шампиона одиграно у Барселони у мају 1999. године, до којег је Јунајтед стигао играјући у првој фази у "групи смрти" (Бајерн 11 бодова, Манчестер 10, Барселона 8, Брондби 3, пресудан за пласман даље Јунајтеда био је реми у Барселони од 3:3).

Касније, Енглези су прошли Интер (2:0, 1:1) и Јувентус (1:1, 2:3), а онда се поново срели са Бајерном с којим су у групи два пута ремизирали – 1:1 и 2:2.

Утакмица на "Камп ноу" стадиону коју је 26. маја водио Пјерлуиђи Колина апсолутно је припала Баварцима, које је водио Отмар Хифлед, а који су на терену имали "аждаје" попут Оливера Кана, Лотара Матеуса, Штефана Ефенберга, Марија Баслера, Јенса Јеремиса, Карстена Јанкера, итд. Пред 90.000 људи, Бајерн је повео голом "Супер Марија" у 6. минуту, потом се уздрмала и пречка изнад Шмајхелове главе, а Јанкер је пропустио две шансе да реши финале, у којем је Фергусон покушао нешто са Гигсом на десном крилу и био без прилике за гол до надокнаде времена. А, онда...

У 67. минуту, умето Бломквиста, Фергусон је убацио Шерингема, а у 81. уместо Кола ушао је Солскјаер (потези каријере чувеног менаџера). У 91. минуту, Бекам је извео корнер, а резервиста Шерингем у гужви погодио мрежу, у 93. минуту, Бекам је извео корнер, а резервиста Солскјаер погодио мрежу.

Никад виђено ни пре, ни после тога! Голови су постигнути у 90:36 и 92:17.

Било је то друго финале Лиге, тј. Купа шампиона које је Бајерн изгубио 2:1 после вођства, а у оба је играо Матеус (1987 – Порто 2:1, Кегл 25, Мађер 77, Жуари 80).

До данас, то ће остати једина "Триплета" енглеских клубова.

БАРСЕЛОНА 2008/09

Деценију после Барселоне – Барселона, али у Риму!

Некако у исто време је фер рећи и да је прва "Триплета" Барселоне и најдоминантније освојена и најконтроверзније освојена, јер ће се с правом јавити навијачи Челсија и рећи: "Јесте, господо, 'драли' сте све живе, ал исте нас у полуфиналу избацили захваљујући судији Тому Хенингу Овребу".

Пеп Гвардиола је те сезоне имао "језив" састав на окупу: Валдес, Пујол, Туре, Пике, Силвињо, Бускетс, Ћави, Инијеста, Меси, Анри, Ето, па и Алвеш, Маркез, Абидал, Кејта, Кркић, Гудјонсен), а у првој сезони после одласка Роналдиња у Милан, Дека у Челси и Лилијана Турама у пензију, титула је освојена са девет бодова предности над Реал Мадридом и две незаборавне победе у "Ел Класику" – 2:0 у Барселони и 2:6 у Мадриду. Барса је почела поразом од Нумансије и ремијем са Расингом, а онда победила на 19 од наредних 20 утакмица, уз један реми, села на прво место и није се спустила до краја првенства, а гас је спуштен након што је Реал понижен на стадиону "Сантијаго Бернабеу" (2:6, Анри 17, 57, Пујол 20, Меси 35, 74, Пике 82), па би предност у односу на "краљевиће" била и већа од девет бодова да у последње четири утакмице у Примери Гвардиола није узео само два бода.

Тада се већ размишљало о два финала, Купа краља и Лиге шампиона.

У Купу, Барселона је стигла до финала без пораза, победама над Бенидормом (2:0), Атлетико Мадридом (5:2), Еспањолом (3:2) и Мајорком (3:1), а у финалу у Валенсији декласиран је Атлетик Билбао резултатом 4:1 (Туре 31, Меси 54, Кркић 57, Ћави 64).

Та утакмица уследила је само седам дана после најбурнијег меча сезоне, реванша полуфинала Лиге шампиона, до којег је Барса стигла надмоћно освојивши групу упркос поразу у 6. колу од Шахтјора код куће (2:3), а потом бришући редом нимало лаке ривале у нокаут фази: Лион 1:1, 5:2 у реваншу и Бајерн 4:0 код куће, 1:1 у реваншу.

Привремени менаџер Челсија, иначе власник "Триплете", Хидинк, одрадио је одлично прву утакмицу у Каталонији и у Лондон донео 0:0, а "Бриџ" је прокључао после девет минута када је Мајкл Есијен довео "плавце" у вођство. Међутим, тада је на терену почело да се догађа све и свашта, а најгоре од свих снашао се Овребо, који је – према мишљењу Енглеза и не само Енглеза – пропустио да досуди два пенала за Челси и искључи више од једног играча Барселоне (црвени је добио Ерик Абидал у 66. минуту)...

Десет минута након што је Ђерар Пике играо руком у свом шеснаестерцу после шута Николаса Анелке, а Овребо одмахнуо главом, уследио је напад Барсе и ударац Андреса Инијесте у 94. минуту који Петр Чех није имао шансе да одбрани – делиријум у сваком смислу! Док су "плавци" јурили Овреба и гурали га, па и ударали (најратоборнији био је Дидије Дрогба, замењен због повреде после пар грубих стартова над њим), Барса је славила пласман у друго финале Лиге шампиона у четири сезоне (2005/06).

А, тамо, 27. маја на римском "Олимпику", постојао је само један тим, Гвардиолин. Самуел Ето у 10. и Лионел Меси главом у 70. минуту донели су, према приказаном, рутинску победу Барселони над Манчестер јунајтедом, који је симболично своју "Триплету" освојио у граду петог освајача!

ИНТЕР МИЛАН 2009/10

Прича о Интеровој чувеној "Триплети" из сезоне 2009/10, заправо почиње лета 2008. године, када је власник "неразура" Масимо Морати уручио отказ Роберту Манћинију после три узастопна "скудета" од чега су последња два освојена са укупно три пораза. Али, три ране елиминације у Лиги шампиона, од Виљареала, Валенсије и Ливерпула, навела су Моратија да искористи разлаз Жозеа Муриња и Челсија и доведе траженог тренера на "Ђузепе Меацу".

И, иако је Интер прилично надмоћно освојио "скудето" у првој Мурињовој сезони, са по десет бодова више од Јувентуса и Милана и без пораза у мечевима са највећим ривалима, елиминација у полуфиналу Купа Италије од Сампдорије (3:1 укупно) и нарочито осмини финала Лиге шампиона од Манчестер јунајтеда (2:0 укупно) итекако су заличили на Манћинијева остварање у претходне три сезоне.

Мурињо, који пре тога није успео да донесе Лигу шампиона Челсију, био је под притиском, а онда је показао и менаџерске и тренерске квалитете. На лето 2009. захвалио се ветеранима Адријану, Фигу, Креспу, Крузу, на позајмие послао Мансинија, Суаза, Бурдиса, Кварежму, још генијалније Аквафреску, Међоронија, Болцонија и Бонућија искористио за доплату неких играча и најгенијалније, стрелца 37 голова претходне сезоне, Златана Ибрахимовића, продао Барселони за 69,5 милиона евра, после чега је без проблема купио све што је желео.

Суму зарађену од Барселоне умањио је за 20 милиона евра, али добио Самуела Етоа, за пресудног човека на терену те сезоне Дијега Милита дао је само 13,5 милиона, Тијага Моту довео је за 4,2, а
пред сам старт сезоне у Милано је стигла последња карика која је недостајала – Весли Снајдер за 18 милиона евра (на крају, Интер је тог лета потрошио 89, а зарадио 97 милиона).

Све је било спремно за почетак, а почело је катастрофално – реми с Баријем у Серији А и пораз од Сампдорије нису били ништа у односу на три ремија у прва три кола у групној фази Лиге шампиона, после чега је Интер путовао у Кијев и једноставно, по свакој рачуници, морао да победи Динамо. Губио је 1:0 на полувремену голом Андрија Шевченка у 21. минуту. Интер и Мурињо били су спремни за дебакл какав није запамћен, али... Две офанзивне замене на полувремену на "Лобановском" и увођење тинејџера Марија Балотелија, створила су фрку у другом полувремену пред голом Динама – Милито у 86. и Снајдер у 89. минуту, за победу која је преокренула све, баш све у корист "неразура".

Чак ни пораз у Барселони у следећем колу ЛШ није пореметио Интер, који се некако увукао у осмину финала Лиге шампиона и на миру посветио Серији А и Купу, бар до пролећа, када су почели нови проблеми. Интер је суверено вођство у првенству испустио серијом од две победе у девет кола, због чега је Мурињо љутито поручио челницима италијанског фудбала да ће Рома и Милан освојити "зеро титули" док је он ту, али га је пораз од Роме на "Олимпику" 27. марта довео у ситуацију да мора буквално све да победи до краја сезоне како би освојио "скудето".

У међувремену, Мурињо је преко "свог" Челсија (2:1 на Меаци – Милито 3, Камбијасо 55, 0:1 на Бриџу – Ето 78) и ЦСКА из Москве (1:0 на Меаци – Милито 65, 0:1 у Москви – Снајдер 6), стигао до полуфинала Лиге шампиона уз четири победе и тамо поново наишао на актуелног власника "Триплете", Гвардиолину Барселону. Било је потребно "ремек дело" да би се та препрека превазишла, с тим да је Интер у међувремену почео да се буди и низом од пет победа и ремија у Серији А довео борбу са Ромом до усијања.

Испоставиће се да би Рома била шампион да 25. априла није изгубила од Сампдорије на "Олимпику" резултатом 1:2 (Пацини у 85. минуту), а агонију највећег ривала на истом месту продубио је Интер победом у финалу Купа Италије и то голом, кога другог, него "Ел Принћипе" Милита у 39. минуту. Мурињо је на тој утакмици остао без повређеног Снајдера у 5, односно Кордобе у 39. минуту.

Борба са Ромом за "скудето" потрајала је до последњег кола, када су "неразури" морали да победе у Сијени, а победили су голом – Милита у 57. минуту, па је трка завршена скором 82:80 у корист "неразура".

Нешто пре те утакмице, одигран је чувени двомеч полуфинала Лиге шампиона са Барселоном, који је почео голом Педра Родригеза на "Меаци" за депримирајућих 0:1 у 19. минуту, али је потом Интер самлео шампиона Европе и головима Снајдера у 30, Мајкона у 48. и Милита у 69. минуту обезбедио себи два гола за реванш у Каталонији, а Мурињо је играчима тражио само један. Бункер је био очекиван и зацементиран када је Мота искључен већ у 28. минуту, престрого, а испоставиће се да ће Барса ударати у црно-плави бедем све до 84. минута, када је Пике погодио мрежу за 1:0.

То није било довољно – Мурињо је волшебно одвео Интер у прво финале Лиге шампиона од 1967. године и пораза од Селтика у Лисабону. "Победићемо 2:0", рекао је Матерацију када је одгледао Бајернову утакмицу пред пут у Мадрид и тако је било – 29. и 30. голом Милита у сезони, у 35. и 70. минуту, Интер је постао првак Европе трећи пут у историји, а први пут освојио је "Триплету", годину дана након што је то урадила Барса.

Бајерн Луја ван Гала створио је једну шансу за гол у поменутом финалу, али Баварци своју шансу нису пропустили три године касније у Лондону.

БАЈЕРН МИНХЕН 2012/13

Ако смо причу о Интеру почели од претходне сезоне, још је важније нагласити историју у случају последњег, седмог освајача "Триплете", Бајерна из Минхена.

Прво, после три узастопне титуле првака Европе од 1974. до 1976. Бајерн је доживео пет пораза у наредних шест финала Купа и Лиге шампиона, победивши само Валенсију 2001. на пенале и уврстивши се у ред клубова са највише неуспеха на последњем испиту (Јувентус, Бенфика и Бајерн по пет).

Још горе, Јуп Хајнкес који је заменио мадридског губитника из 2010. године, Ван Гала, у првој сезони у Минхену покупио је сва могућа друга места и "преживео". Борусија Дортмунд Јиргена Клопа освојила је "дуплу круну" у Немачкој, поразивши Баварце у финалу Купа, а онда је већ времешни и истрошени Челси, са привременим менаџером Робертом Ди Матеом, био "бачен лавовима" у финалној утакмици Лиге шампиона и – отишао кући тријумфално!

Хајнкесов Бајерн изгубио је друго финале ЛШ у три сезоне и то код куће, на "Алијанц арени", после драматичне пенал серије. Требало је то сажвакати и прогутати. Када је горчина сварена, уследио је невероватан одговор – већ наредне сезоне и то без значајних трансфера (мада треба рећи да је продат стрелац 41 гола из претходне сезоне Марио Гомез, а доведен Марио Манџукић), Хајнкес је одвео Арјена Робена, Франка Риберија и остале до највећег успеха у иначе сјајној историји клуба.

Што се шампионске титуле тиче, почело је серијом од девет победа у Бундеслиги, којом је стечена никад угрожена предност до краја, а завршено само једним поразом, гол разликом +80 и предношћу од 25 бодова над Дортмундом. "Салатара" је освојена већ у 28. колу чиме је побољшан рекорд клуба за два викенда.

С обзиром на то да је "машина" из Минхена освојила Куп Немачке са шест победа из шест мечева (између осталог избачени су Дортмунд и Волфсбург) и само три примљена гола, од чега два у финалу са Штутгартом у Берлину (3:2, после 3:0), било је јасно да ће најтежи испити уследити у Лиги шампиона. Али, све до финала, није било тако...

Бајерн је, додуше, 2. октобра 2012. доживео неочекиван пораз од БАТЕ Борисова и тек за гол предности освојио прво место испред Валенсије, што им је дало улогу повлашећних на жребу и ону су ту улогу знали да искористе – 1:3 против Арсенала у Лондону па непријатних 0:2 у Минхену, али пролаз даље, две победе од по 2:0 над Јувентусом и онда чувени двомеч са Барселоном, у ком су Немци победили 4:0 па 0:3.

И онда, у свенемачком финалу у енглеском храму фудбала "Вемблију", Бајерн је освојио пету титулу првака Европе голом Арјена Робена у 89. минуту, након што је Марио Манџукић довео црвене у вођство у 60, а Роберт Левандовски, касније играч Бајерна, обрадовао жуто-црне поготком са пенала у 68. минуту.

Уз опаску да је сезона 2012/13 почела тријумфом Бајерна у Суперкупу Немачке, а завршена скором 46-5-3 у свим такмичењима, тог 25. маја 2013. године славни клуб уврстио је себе у групу одабраних у коју ће покушати да се умеша и Јувентус, али то неће бити нимало лако.