Анализа: Флорентино Перез - мадридски Нерон!

Да ли ће овај опсенар успети поново да преживи или су његове бруталне лажи и преваре најзад схватили сви они који сваког другог викенда испуњавају свето тло европског фудбала? И где је ту нови тренер? Је ли он уопште важан?

Фудбал 28.05.2015 | 23:40

Поређења са политичарима су јасна и предвидива. Но чак су и неки од политичара моралне громаде за првог човека Реал Мадрида Флорентина Переза, чак и најгори међу њима имају боље визије, и за неке њихове фатаморгане се испостави да су ипак удаљена оаза у пустињи, а не привиђење...

Али оно што Флорентина Переза, председника највећег клуба на свету, чини политичком фигуром, а не „спортским радником“, то су љубав према моћи - која тако лако склизне ка диктатури и једноумљу – окруживање саветницима из класе климоглаваца и тотално одсуство одговорности за обећано, изговорено, најављено.

Флорентино Перез одвео је, својим мегаломанијакалним его-триповима и сновима о светској доминацији, Реал Мадрид већ једном на дно.

Не, Реал није на дну када није први, како то извољевају да кажу његове присталице, па није то чак ни када је иза Барселоне, као овог пролећа; Реал је убијен у појам и сахрањен на Алмудени – тамо где је вечна кућа Ди Стефана – тек онда када је предмет спрдње, поруге и ироничних текстова колумниста.

Тада, када изгуби епитет највећег, када цео свет види да краљ уместо круне на глави носи трње, а да је, када се навикнете на заслепљујућа светла Бернабеуа, он у ствари потпуно наг...

Баш то постигао је Флорентино у свом првом мандату, који је добио на програму достојном једног Цезара, обећавши народу хлеба, игара и рику нових лавова шарених грива у сваком прелазном року.

И народ, та вечито незадовољна багра сачињена од нас фудбалских фанатика, поверовао је у предизборни програм мадридског Нерона, погледао у тако успешног, али тако досадног и тако обичног Лоренца Санца, онда се загледао у постер на којем се смешио Луис Фиго, већ у белом дресу, већ са свињском главом која му је претила са трибине Ноу Кампа, и народ је, шта ће, заокружио Перезово име.

Галактикоси, тако су их звали, прво у страхопоштовању – како и не би, после Фига је дошао Зидан, па је дошао Роналдо, па је дошао Бекам – које се ускоро претворило у превртање очима, па потом у отворени подсмех, негде оног лета када ће Флорентино Перез пожелети харизматичнијег тренера од Висентеа дел Боскеа, и када ће проценити да је Роналдињо превише ружан за његове напарфемисане свлачионице, и када ће се одрећи синтелана који је везивао уметнике да не одлете са терена попут хелијумског балона, непревазиђеног и незаменљивог Клода Макелелеа.

Било је ту успеха, није да није, и ако на нечему Перезу треба одати признање, то је што нам је својом идејом подарио фудбалску историју – толико асова на једном месту, толико заокрета и перипетија, као у правој шпанској серији; и као печат на уговор са ђаволом, онај гол на Хампдену, гол са којим само Дејово чудо у Атини може да се пореди.

Зидан, наравно, са најлепшим волејом у историји финала Лиге шампиона, на лопту Роберта Карлоса која пада читаву вечност, и смешта се право у рогаљ гола Ханс-Јерг Бута.

Но без Макелелеа, са легендама клуба које нису више могле да трпе самовољу, као Фернандо Јеро, Флорентино Перез ће постати суманути диктатор, фудбалски Иди Амин, којег само начелно занима лепота фудбала, а у ствари од маказица и дриблинга више воли звук машине за штампање дресова.

А за то ће платити преблагу казну у једном тако суровом краљевству: уместо да му понуде да сам падне на мач или испије кукуту, навијачи су проценили да је остракизам, изгнанство, довољно зло за милијардера из Орталезе...

Попут Бонапарте, Флорентино је прихватио свој пут на Свету Јелену, али инжењер није никада био човек који би седео скрштених руку: у потаји ће ковати планове да се врати и доврши започето, вребајући погодан тренутак да искористи незадовољство пучанства.

Сада ево још једном Переза политичара: неко са више скрупула потрудио би се да макар начелно понуди нешто другачије од идеја које су већ једном доживеле бродолом, али Перез се 2009. понашао као да ничега раније није ни било – ни „Опростите ми моју ружну прошлост“, ни „Смирићу се, мајке ми“, ни „Овог пута ће све бити другачије“, ништа од тога није морао да каже, а већ је био поново на кормилу најскупоценијег брода на фудбалском океану засићеном рајским острвима и плутајућим смећем.

И био је спреман да поново уништи Реал, у слепој потери за инстант-успехом и маничном надметању у лепоти и значају са Каталонцима.

Ако је до уторка-среде и било оних који су, зарад прошлости, традиције и дивне игре коју су Мадриђани толико оплеменили, били спремни да зажмуре на све катастрофалне одлуке човека који је у исто време највећа снага и рак-рана Реала, растанак са Карлом Анчелотијем, најбољим стручњаком у светском фудбалу, растанак пропраћен објашњењем које је, отприлике, звучало као „Не знам шта је Анчелоти скривио, али нешто мора да јесте“, убедио је и најокорелијег мадридисту да је краљ постао талац једног узурпатора.

Све је истина: и да Анчелоти није за две сезоне узео титулу првака Шпаније, и да Реал гледа у леђа Барселони, и да је изгубио примат и у естетици, а не само у резултатима, и да је против Јувентуса виђена немоћ и импотенција као ретко када у последњих неколико година, и да Кристијано Роналдо изгледа као да га баш брига за све, а Гарет Бејл уопште не изгледа, јер ни најјачи ГПС не може да га лоцира; све стоји, и ништа од тога није највећи проблем Реал Мадрида.

Не, то је искључиво онај владар у кули од слоноваче, са прстом на орозу и очајничком потребом да буде вољен и поштован, лишен утемељења у реалности.

Када је Нерон запалио Рим, учинио је то без икаквог разлога, тек да би се дивио призору града којег обузима ватра, али и да би саградио још лепши и још старији град. Када се народ због тога окренуо против њега, обећао им је још више забаве, још боље игре, још импозантнији Колосеум.

Исто то, са лицитирањем око Анчелотијевог наследника, ових дана ради Флорентино Перез.

Само, да ли ће овај опсенар успети поново да преживи, или су његове бруталне лажи и преваре најзад схватили сви они који сваког другог викенда испуњавају свето тло европског фудбала? И где је ту нови тренер? Је ли он уопште важан?

Ех, неће Рафаел Бенитез бити спасилац Реала. Рафа јесте човек који негде у свом дебелом ЦВ-ју и конвоју дискова са снимљеним утакмицама има и речник који ће му помоћи да се споразуме са Председником; навијачи ће макар испрва бити уз њега и прећи преко слабијих сезона у последње време, јер Бенитез је њихов, био је то и када им је са својом чудесном Валенсијом отимао титуле, и када је у Истанбулу постајао првак Европе са Ливерпулом, и његов повратак у Мадрид био је само питање времена. Ако се и не деси сада, хоће кроз сезону-две...

Ако буде паметан, као што је био читавог живота – сем, тјах, оне једне ноћи у Берлину, када је Матераци био интелигентнији од њега – и Зинедин Зидан ће игнорисати зов свог нарцисоидног председника.

Још мање ће херој моћи или морати да буде фаворит читалаца Марке Јирген Клоп, јер Немац делује довољно виспрено да отрчи главом без обзира и краулом преплива Ламанш и на сам помен Флорентина Переза; био би то несрећан брак који би се распао за краће време него што је Левандовском требало да Мурињу ували поклон-пакет од четири гола на Вестфалену...

Не, једини спас за Реал је да Флорентино Перез већ колико сутра, или још боље раније, призна своје грешке, да схвати да стварање стабилног и озбиљног система захтева време и стрпљење, да престане да трага за краткорочним и краткотрајним наградама и успесима, да преузме одговорност за своје поступке...

Али будимо искрени, јесте ли икада чули да је неки диктатор то урадио?