Анализа: Милинковићу, зашто играш без нападача?!

Упорно форсирање игре без класичног шпица доводи под сумњу стручно умеће Зорана Милинковића који би као „најбољи тренер Србије“ морао чешће да користи и најбољег нападача којег има на располагању.

Фудбал 22.05.2015 | 19:00

Опет без шпица. Класичног. И опет без гола. Класично. Само што ни сад, као ни ономад, у Партизану нико ништа није, нити ће узети за зло „најбољем тренеру у Србији“, јер је Зоран Милинковић вратио шампионски трофеј у Хумску. Да је храбар као што није и да је доследан клупском опредељењу и традицији као што није, Гробари би о њему говорили „пуних уста“, најпре као власнику дупле круне, а онда и стручњаку који је добио две најважније утакмице у сезони.

А Милинковић не само да их није добио, него на њима његов тим ни гол није дао, због кукавичке тактике и бојажљивог опредељења да се повуче као тренер провинцијског тима кад дође на велику сцену, ушанчи пред казненим простором и под девизом „напред шта буде - буде“ чека да прође 90 минута. Тако, отприлике, игра Алмерија против Барселоне или Барнли на Стамфорд бриџу, с тим што није реткост да се чак и те две негледљиве екипе преваре и дају гол фавориту. Партизан није могао да га да ни Црвеној звезди, ни Чукаричком и под условом да Зоран Милинковић тврдоглаво настави да форсира систем у коме игра са два задња везна и без иједног нападача (!?) неће се прославити ни у квалификацијама за Лигу шампиона, где га чекају ривали квалитетнији од оба београдска.

Нити ће успети да промовише оно што је увек била препзнатљивост црно-белих - таленте из омладинске школе.

У 148. вечитом дербију и у финалу Купа Иван Шапоњић, без дилеме једини прави шпиц у актуелној генерацији Партизанових фудбалера, провео је на терену укупно 18 минута. Беше то у првенственом дуелу на Маракани, против Чукаричког није играо чак ни кад је састав из Хумске јурио резултатски заостатак (е, за то не постоји логично објашњење, шта год Милинковић понудио као одговор), па честит човек не може а да се не запита шта би тај дечко требало да уради да добије шансу у утакмицама које носе префикс велике. Да полети?

И кад ће да постане играч? Против Младости из Лучана сигурно неће. Неће ни против Радничког из Крагујевца. Уосталом, нису џаба умни људи рекли да велике утакмице рађају велике асове, само што се у Партизану последњих година здраворазумско размишљање може подвести под реткост идентичну приликама црно-белих у финалу Купа. Зато је и дилема кад ће стасати у нападача каквим га цени Ненад Јестровић, иако су до пројектованог Златана Ибрахимовића за почетак најмање две ствари за Шапоњића битне. Мора да научи да живи и да игра под притиском. А кад ће да осети трему, спозна одговорност и схвати тежину великог клуба ако не на мечевима који у фудбалски оскудној Србији још једно нечему вреде и на којима може да се створи амбијент у каквом, руку на срце, није навикао да игра.

Зоран Милинковић је одлучио да га поштеди. Онда ће, колико за два месеца, ако се сети да је Иван Шапоњић - да се нико не наљути - бољи нападач и од „лажне деветке“ Петра Грбића и од његове резерве Немање Којића, да му шапне:
„Сине, сад нападамо Лигу шампиона“.

То не бива.

Као што је Партизановом тиму у сваком тренутку, чак и кад промашује, неопходан шпиц какав је Иван Шапоњић, снажан, амбициозан, полетан и гладан голова, тако је црно-белима потребан шеф струке који ће против ривала за које спортска јавност сматра да је јачи наредити јуриш. Мада, пошто Партизан нема спортског директора, нити иједног члана управе који се икад озбиљно бавио фудбалом, а потпредседник за спортска питања малтене не долази на стадион, онда нема ни ко да каже Зорану Милинковићу да упорно прави у Европи неопростиве грешке.

Пошто се исти људи који су продали Петра Шкулетића и лако одрекли Данка Лазовића, а током пролећа трошили енергију на препуцавања са челницима Црвене звезде уместо да се баве проблемима свог тима, још нису сетили да опомену Зорана Милинковића да Партизан никад није играо овако, можда не би било згорег да ради интереса црно-белих и српског фудбала спозна речи Ивана Томића да Партизан мора да игра нападачки.

Ако мисли да (п)остане „најбољи тренер Србије“.