Сјећања: Како је Блекбурн ''украо'' титулу прије 20 година?!

Ако је икада постојао добар тренутак да се употреби термин „телепатско разумевање“, он важи за њих: то како су се Алан и Крис познавали, то је на моменте заиста изгледало ванземаљски.

Било је добро те године правити се Енглез: на Балкану је буктао рат који је свакодневно односио животе, Мајк Тајсон је изашао из затвора и за један минут поспремио Питера Мекнилија на под, власт у Лабуристичкој партији спремао се полако да преузме извесни Ентони Чарлс Блер (Ентони, јер зашто бисмо, побогу, тепали човеку који ће сада да нам пошаље некакав деливерy унит једнако ефикасно као некоћ бомбе), али ништа од тога још није било важно на Острву, где су залет узимала два феномена која ће обележити поп-културу с конца 20. и у првој деценији 21. века – Премијер лига и бритпоп.

Музика је још и стизала у окрњену Југославију, могла се наћи на опскурним телевизијским каналима који би ноћу, уместо „снега“, емитовали МТВ или друге музичке канале (ко се данас сећа Виве Зwеи?), но енглески фудбал био нам је још прилична непознаница и само су срећници са сателитским антенама и спремношћу да исхакеришу Руперта Мардока могли да уживају у чудесној Премијер лиги, која је из дана у дан обарала рекорде и постајала најјаче првенство на свету.

И најлуђе, јер баш те сезоне Ерик Кантона улетеће у први ред трибине Селхарст Парка и историја добија још једну незаборавну фотографију, причу коју ће уз светлост гигантског монитора слушати ваши унуци.

Ми смо били мимо света, ех, ионако смо се вазда споро качили за реморкер планетарних трендова, али смо почетком деведесетих макар имали какво-такво оправдање: у рату, немаштини, санкцијама, у дебелом зиду који је човечанство подигло око кужних.

Вратимо се у Енглеску. Те по њих срећне 1995. постојале су само две дилеме: Оасис или Блур и Манчестер Јунајтед или Арсенал (Ливерпул се тада још није опоравио од Грема Сунеса и изгнанства из Европе; злобници би рекли да се није опоравио ни 2015. када ће талисман Стивен Џерард са своје три ћеркице изаћи да му се, последњи пут у црвеном дресу, Коп поклони); и симптоматично је што ће баш мај 1995. донети чудно разрешење ових питања која су мучила милионе фанова музике и фудбала широм света.

Одговор на прво питање је, у ствари, одувек био Пулп, а посебно средином маја 1995. године.

А друго? Ни Јунајтед Алекса Фергусона, који је јурио трећу узастопну титулу, и просуо је једног предугачког поподнева на Аптон Парку, пред Вест Хемом који је по хиљадити пут показао да је клуб с најсветлијим образом на свету, када се 11 играча грчевито брани од једног Ендија Кола, као да им живот зависи од тога, а већ су изборили опстанак; не, ни Арсенал Џорџа Грејама који ће усред сезоне добити отказ... Него Блекберн.

И занимљиво је како су и Пулп и Блекберн ових дана били у центру пажње јавности наклоњене романтичним и помало заборављеним причама: светски медији данима разглабају да ли је садашња супруга грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса била инспирација за Џарвисову „Цоммон Пеопле“, изашлу 22. маја 1995, а на Би-Би-Сију је Кени Далглиш, легендарни фудбалер Ливерпула и менаџер Блекберна, тужно констатовао како прича попут Блекберна не би била могућа у данашњем фудбалу.

Они „цоммон пеопле“, обични људи, навијачи неког маленог клуба из невеликог (Блекберн има једва стотину хиљада становника), после индустријске револуције запостављеног града, они који играју билијар док им на пожутелим прстима догорева цигарета, који никада нису ишли у школу, који живе у социјалним становима са бубашвабама што гамижу по зидовима – ти људи, отприлике је рекао Кинг Кеннy, никада више неће имати могућност да нађу утеху макар у прослави титуле, као те чудесне 1995...

И заиста, када данас некоме кажете да се између свих „арсенала”, „јунајтеда”, доцније и „челсија” и „ситија”, међу шампионе Премијер лиге, као непозван самац на свадбу, ушуњао један Блекберн, то може звучати уистину као прича достојна оних најлепших китњастих биографија о фудбалским пепељугама и сновима који се остварују ако довољно снажно жмурите...

Само што би то било једнако далеко од истине колико је Блекберн данас удаљен од Премијер лиге.

Знам, и сами смо криви за то – мислим на нас који посвећено, ма и повремено, пишемо о фудбалу какав је некада умео бити – и превише често дамари носталгије тумарају нам кроз текстове, матори смо, извините; толико често, заправо, да би неки данашњи клинац, који само по овим редовима и неквалитетним YоуТубе клиповима може да помисли да је фудбал некада била игра правих мушкараца, а ово је сад спрдња, и да пожали што никада није гледао, штатијазнам, Дидијеа Дешана на терену (верујте, децо, нисте много пропустили), не знајући да је те исте сезоне 1994. на 1995. у Премијер лиги било утакмица на којима се не би окупило ни десет хиљада душа...

Такав је случај и са Блекберном. Данашњи коментатори видели су идеалну прилику да зараде који клик на валу носталгије и причи о једином „малом“ клубу који се дрзнуо да праћком погоди дивове посред чела, пренебрегавајући чињеницу да између прве премијерлигашке титуле Челсија или Манчестер Ситија и оне коју су 1995. тиму са црвеном ружом Ланкашира на грбу донели Ширер и Сатон нема много разлике.

Заправо, свега три године пре пролећа о којем говоримо, Блекберн Роверс налазио се у тадашњој Другој дивизији, играо је на дотрајалом стадиону за који је чак и игралиште ОФК Београда на Карабурми било велелепно здање, а опстанак у лиги био је једини циљ.

Онда је дошао Џек Вокер. Океј, њега од Романа Абрамовича, буразера оног „нашег“ Арапина или од брадате господе што држе Пари Сен Жермен, тих прорачунатих бизнисмена или тек милијардерских згубидана, одваја једна битна ствар: овај чудесни тип, нејаки момчић руку замазаних од машинског уља који ће постати један од најбогатијих Енглеза, био је цео живот потпуно луд за Блекберном.

И када је већ заграбио седму деценију живота, Вокер је одлучио да своје богатство не однесе на ахирет, већ да га немилице потроши на фудбалски клуб који је обожавао (зар није сваки прави навијач макар једном маштао о томе да добије огромне паре, наследство, клаџу или лото, па да постане макар сувласник вољеног тима? Џентлмен Џек је само редак пример да се то заиста и дешава)...

За свега годину-две, Роверси Џека Вокера срушили су све могуће рекорде у трансферима и да је тада Кени Далглиш тражио од газде да му доведе Марадону и васкрсне Боба Кромптона, овај би то и учинио; постојао је, прича се по Ланкаширу са сетом и данас, само један изузетак, наводно је Кени бацио око на маркантног, црнокосог Алжирца из Бордоа о којем је тада говорила читава Европа, на шта му је Вокер одбрусио: „Шта ће ти тај Зинедин Зидан, кад имаш Тима Шервуда“...

Садашњи менаџер Астон Виле, који ће упркос шест комада добијених за викенд у Саутемптону, ипак задржати место као спасилац брода изгубљених душа са Вила Парка, наравно, није био Зидану ни до крампона, али јесте био важан шраф у том невероватном тиму.

Можда шрафови и нису били толико битни – мада голман Флауерс, те Берг, Ле Со, Бати, Пирс и Рипли никако нису за потцењивање – када су напред били Ширер и Сатон. Ево, и у овом тексту тренутка у којем какав младац треба да жали што нечему није био назочан, то је лакоћа постизања голова вероватно најбољег енглеског тандема деведесетих, ако не и пре и после тога.

Звали су их САС (присталице Ливерпула тако ће у јесен 2013. прозвати Суареза и Стариџа, али њима је недостајао гутљај из кибле на крају баладе), и ако је икада постојао добар тренутак да се употреби термин „телепатско разумевање”, он важи за њих: то како су се Алан и Крис познавали, то је на моменте заиста изгледало ванземаљски, као да су апсолутно у сваком тренутку знали не где се овај други налази, него где ће бити у наредних двадесет секунди или пет минута.

Последица је била 46 голова које су дали скупа, и можда је и правично и праведно што је то партнерство суштински трајало свега једну сезону, јер је легенда тако већа – већ наредне, Сатон ће почети да вуче повреде, а после тога Алан Ширер, најбољи нападач Премијер лиге свих времена, осетиће зов родне груде и отићи код Кевина Кигена у свој, у њихов Њукасл.

Данас је, равно 20 година после поподнева у којем Блекберн губи последњу утакмицу на Енфилду, али онда чека резултат из источног Лондона и почиње да слави прву титулу у осам деценија, и равно 20 година откако се први пут на МТВ-ју завртео спот за „Цоммон Пеопле“, много лакше замислити да неки богаташ попут Џека Вокера улети с милијардама и испуни свој дечачки сан – финансијски фер-плеј је ионако само фраза – само што више на трибинама енглеских стадиона нема цоммон пеопле.