Видео - сјећања: Дан када је Геније размонтирао Дрим тим!

Кројфова Барселона је дошла у Атину као најбољи тим у Европи, а испраћна је са четири комада уз величанствену партију и спектакуларни гол Дејана Савићевића!

Фудбал 18.05.2015 | 23:00

Две године после прве титуле првака Европе, Барслона је 18. маја 1994. године играла ново финале. Јохан Кројф је командовао Дрим тимом како се називала та генерација Барселоне. Са статусом великог фаворита, Барса је у Атини кренула по другу титулу шампиона Европе у три године. Преко пута је стајао Милан...

Милан као аутсајдер са много проблема и унапред прежаљен од многих. Далеко од тога да су Росонери били слаба екипа, али Барселона је импресионирала на путу до финала, имала је веће звезде у саставу, величину каква је Кројф на клупи.

Барселона је у групи прегазила Спартак, Галатасарај и Монако. Милан се мучио против Андерлехта, Вердера и Порта и у шест мечева остварио две победе уз два ремија и гол разлику 6:2. Барселона је у полуфналу прегазила Порто са 3:0, док је Милан истим резултатом савладао Монако и заказан је коначан обрачун у Атини.

Барса је имала звезде Ромарија, Стоичкова, Михаела Лаудрупа, Кумана, домаће снаге Зубизарету, Надала, Амора, Бакера, диригента Гвардиолу на средини. Миланова сезона је остала у знаку тужне вести да је Марко ван Бастен морао на четврту операцију зглоба која ће му окончати каријеру. Док су Барсине звезде биле у топ форми и наоштрене за Милан, Росонери су морали да се помире са чињеницом да су за сва времена остали без Лабуда из Утрехта.

Међутим, Ван Бастен је био проблем на који се Милан до финала већ навикао и који је успео да неутралише. Фабио Капело је градио каријеру једног од најбољих тренера света, иза себе је имао чудесну серију од 59 мечева без пораза у првенству, полако је направио смену генерација и није више било чувеног холандског трилинга.

Капело је био први тренер који је увео систем ротације. У то време су само тројица странца могла да буду у екипи, што је био проблем за Росонере који су имали Дејана Савићевића, Марсела Десаија, Звонимира Бобана, Жан-Пјер Папена, Флорина Радучојуа и Брајана Лаудрупа. Капело је од Сакија наследио гранитну одбрану са Барезијем, Малдинијем, Костакуртом и Тасотијем, као и офанзивце Масара и Донадонија. Лансирао је младог Деметрија Албертинија уместо ветерана Карла Анчелотија, а на гол је довео Себастијана Росија.

Посебна прича је био Ђанлуиђи Лентини, у то време најскупљи играч света. Човек због којег је Берлускони срушио светски рекорд се у Милану испоставио као тотални промашај. Није га било у финалу због повреде, мада то за Капела није био велики проблем. Далеко већи проблем је био што је Милан у финалу морао да игра без стандардног штоперског тандема Барези - Костакурта који су били суспендовани због картона. Капело је ипак нашао решење. Искусни Филипо Гали је заменио Барезија, а Паоло Малдини је пребачен на штопера где је показао да ће израсти у великана дефанзиве. Малдинија је лево заменио Тасоти који је пребачен са десне стране, док је његову позицију закрпио млади Кристијан Панучи. Везни ред са Десаијем, Албертинијем, Бобаном и Донадонијем је требало да добије рат против Барсиних техничара. У нападу су били Савићевић и Масаро. Капело се за тај меч одрекао Папена, Радучојуа и Брајана Лаудрупа. Међутим, много већа сензација је била што је Кројф решио да игра без феноменалног Михалеа Лаудрупа који је био један од најбољих играча Барсе.

Барса је у атинско финале ушла као велики фаворита, а изашла је из њега нокаутирана и на носилима. Росонери су очитали лекцију Каталонцима, декласирали их са 4:0 и окончали епоху Дрим тима. Капело је освојио Лигу шампиона понајвише захваљујући величанственој партији Дејана Савићевића.

Како је само плесао Геније те вечери на Олимпијском стадиону у Атини... Први гол је пао после његовог продора по десном крилу када је асистирао Масару. У надокнади времена је Донадони прошао по левој страни, а Масаро опет био на правом месту за 2:0.

Барса је била на конопцима, али Милан није престајао да задаје ударце. Савићевић је играо меч живота! тек што је почело друго полувреме, Геније постигао гол за сва времена. Лукаво је узео лопту Надалу поред аут линије, а онда пре него што је ушао у шеснаестерац величанственим лоб ударцем савладао дугачког Зубизарета који је излетео таман метара, два довољних да му Геније спакује лепотицу под пречку.

Уз Зиданов волеј против Леверкузена, Савићевићев гол се сматра једним од најлепших усторији финалних мечева за титулу првака Европе.

Могао је Дејо да постигне још један гол, али је погодио стативу. Неколико секунди касније је Марсел Десаи сјајну партију крунисао голом за коначних 4:0.

Савићевић је постао први играч са ових простора који је титулу првака Европе освојио са два различита клуба. Касније ће тај подвиг поновити и Владимир Југовић... Али нико још задуго неће у финалима поновити партију Дејана Савићевића из атинске вечери када је размонтирао Дрим тим.