Анализа: Ноле у Риму – ауторитет и сигурност пред Гарос!

На први поглед ништа ново у 2015. години – Новак Ђоковић поново је освојио турнир. Оно што трофеј у Риму разликује од осталих јесте то што је Новак одиграо попут Серене Вилијамс – мучење са слабијим тенисерима на почетку, а онда савршена завршница.

Тенис 19.05.2015 | 00:00

Од почетка сезоне јасно је да је Новак супериоран у односу на конкуренцију, а до сада је освојио пет најважнијих трофеја – Аустралијан опен, Индијан Велс, Мајами, Монте Карло и Рим (у Мадриду није играо).

Међутим, у свакој од претходне четири титуле Новак је у неком од кључних мечева доживео пад, ментални, физички или играчки, па је тежим путем морао да долази до тријумфа.

Сада је у финалном мечу са Федерером држао изузетно висок ниво игре од првог до последњег поена, што смо ове сезоне видели можда још једино у дуелу са Надалом у Монте Карлу.

Ђоковићу су се од старта у очима очитавали одлучност и сигурност, деловао је недодирљиво, а два пресудна ударца били су сервис и форхенд.

Почетним ударцем мудро је комбиновао, често је и на важним поенима сервирао Федереру у форхенд, чиме је изненадио Швајцарца, који се додуше и сâм мало мучио са ритерном. Није дозволио ниједан брејк (баш као ни у полуфиналу са Ферером), а једину брејк лопту спасао је онако како је и играо цео меч – слао је дубоке лоптице на бекхенд, издржао замке у виду ниских слајсова и на крају освојио поен.

Новак је на прави начин контролисао размене, није давао Федереру много кратких лоптица и прилика за напад, што је ретке такве шансе чинило дупло важнијим – делом су и отуда дошле некарактеристичне Роџерове грешке форхендом у десетом гему првог сета.

Иако је Ђоковићу и бекхенд био уобичајено стабилан, по форхенду се видело да самопоуздање избија из њега – ударао је раширених рамена, пуним замахом и добио је скоро сваки поен када је после форсирања Федереровог бекхенда нападао форхендом у другу страну.

Ипак, најважније за овај меч јесте начин на који га је Новак привео крају. После раног брејка у другом сету било је реално очекивати да ће Федерер добити барем мали прозор за повратак у меч, а неизбежно је било сетити се и сценарија из Индијан Велса.

Међутим, Ђоковић је одиграо без пардона, није понудио ни најмању шансу супарнику, па су се многи гледаоци после меч лопте запитали: “Да ли је могуће да је већ крај?“ И заиста, Новак је финале добио без осцилација, без стреса и без оне тензије типичне за финала.

Ретко када статистика успева да исприча целу причу извесног дуела, али сада су два податка довољно илустративна – Ђоковић је меч завршио са само десет неизнуђених грешака и исто толико изгубљених поена у гемовима на свој сервис.

Новак је тако освојио 53. титулу у каријери, а сада је и сâм на другом месту вечне листе по броју Мастерс трофеја – 24, један више од Федерера и три мање од Надала.