Данас је дан кад су Венгерови момци постали НЕПОБЕДИВИ!

Арсенал је на данашњи дан пре 11 година завршио историјску сезону без пораза у Премијер лиги. Док већина љубитеља фудбала не очекује да се нешто слично у европском фудбалу понови у скорије време, последњи велики трофеј Арсена Венгера буди сету на романтични тим са Хајберија.

Фудбал 15.05.2015 | 23:20

Сећање навијача Арсенала на 15. мај 2004. године никада неће избледети. Прича о невероватној екипи која је имала све атрибуте речи “тим“ почела је у финишу сезоне 2002/03. Арсенал је пред својим навијачима изгубио од Лидса и тиме директно препустио трофеј Премијер лиге Манчестер Јунајтеду. Очајање играча у свлачионици легендарног стадиона било је неиздрживо. Велики ривал је вратио пехар у своје витрине, а Арсеналови играчи, неуспели у покушају да одбране трон, доживели су тежак психолошки ударац. Тек, опоравак је био поприлично изванредан.

У лондонски клуб су у лето 2003. стигли Јенс Леман, Јоан Ђуру, Гаел Клиши и Сеск Фабрегас. Појачали су конкуренцију у већ снажном колективу, предвођеним голгетером Тијеријем Анријем, холандским мађионичарем са “десетком“ на плећима Денисом Беркампом и неустрашивим Патриком Вијером. Одлазак Дејвида Симана у позним годинама у Манчестер Сити и неколицине играча на позајмице нису одавали утисак да се нешто битно дешава у тиму.

Званична сезона је почела како се претходна завршила – горко. Поразом у Комјунити шилду од истог ривала који је им је преотео титулу првака Енглеске, Манчестер Јунајтеда, постављала су се питања има ли Арсен Венгер снаге да његове играче преобрази у победнике. Срећа је Тобџијама коначно почела да се осмехује у шестом колу, управо на гостовању код Црвених ђавола. Руд ван Нистелрој је у завршници меча распалио по лопти са пенала. Пречка Лемановог гола се тресла попут оне Мијатовићеве у Француској. Реми без голова је сачувао прву позицију, али и низ мечева без пораза на који нико није ни смео да обрати пажњу у тако раној фази првенства.

На челу табеле успели су да се одрже и до Божића и “Боксинг деја“. У првом мечу нове године, ремизирали су на Гудисон Парку у Ливерпулу, а онда су показали за шта су спремни. Низ од девет победа је значио да је Арсенал више од два месеца ређао искључиво победе. Падали су међу њима и Манчестер Сити, Челси и Астон Вила, све до новог сусрета са Јунајтедом. Хајбери је остао неосвојив после новог ремија, а Арсенал је и даље био непоражен са осам мечева до краја шампионата.

Британска штампа је имала о чему да пише. Ступци су били пуни хвале за лепршави Арсенал. Чврста одбрана, којом је командовао Сол Кембел, деловала је непробојно. Протурити два пута лопту у мрежу Тобџија била је ретко допуштани ексцес противничких играча. Средина терена је била “натопљена“ квалитетом. Дуели Вијере су прштали на све стране, пробојност Фредија Љунгберга и креативност Робера Пиреса хранила је “аждаје“ које су терорисале противничке одбране. “Нелетећи“ Беркамп често није био од помоћи у Лиги шампиона, али му то није сметало да луцидним потезима задужи енглеске стручњаке и навијаче Арсенала. Није се могло рећи да је прави нападач, а термин “полу-шпиц“ је био довољно неприкладан за његову игру. Резултирало је све “Беркамповом десетком“, како су медији прозвали улогу коју је имао у тиму. Тијери Анри је већ био први стрелац лиге претходне сезоне. Био је на путу да понови тај подвиг.

Порази у полуфиналу ФА купа од Јунајтеда и четвртфиналу Лиге шампиона од Челсија нису поколебали Венгерове момке. Петарда на Хајберију против тима који им је претходне сезоне ускратио титулу, Лидса, била је слатка освета. Ипак, најслађе је тек долазило. Одлазак у комшилук, на Тотенхемов Вајт Харт Лејн, имао је најбољи могући исход. Роби Кин јесте успео да у дубокој надокнади времена спречи тријумф Арсенала, али не и да одложи славље. Тобџије су ремијем обезбедиле титулу на терену најљућег ривала, ругајући се навијачима Певаца трофејом који на свом стадиону нису видели пола века.

Пехар је био у витрини, шампањац увелико попијен. Мисли читаве фудбалске јавности биле су окренуте на Арсеналова преостала четири меча и 360 минута који су их делили од највеличанственије сезоне у енглеском фудбалу. Играчи су, и сами признајући, осећали огроман притисак иако су се већ звали шампионима Енглеске.

У Лондон је стигао Бирмингем, тим из средине табеле који је желео да поквари славље. Били су веома близу да у томе успеју, али је Арсенал истрајао у тешком мечу без голова и био презадовољан да остаје непоражен и након тог сусрета. Уследио је Портсмут који је имао предност на полувремену али Хосе Антонио Рејес је донео трећи узастопни нерешени резултат. Пребродивши ове тешке утакмице, у којима су лако могли да баце низ воду оно што им је постала опсесија након ремија са Тотенхемом, победили су Фулам на Крејвен Котиџу.

Лестер је у Лондон 15. маја 2004. године стигао као тим који ће наредну сезону провести у Чемпионшипу и последња шанса да остану упамћени је била да се једном победом на опроштају од Премијер лиге обрише напоран рад Арсенала. Голом Пола Дикова, Лисице су на полувреме отишле са предношћу. Утишани навијачи су после гола Анрија са беле тачке поново повратили ентузијазам, а печат на перфектан скор 26-12-0 ставио је Вијера и окончао зебњу свих оних који су навијали за Арсеналову сезону из снова.

Ретки су били љубитељи фудбала који у тим тренуцима нису макар симпатисали момке у црвено-белим дресовима. Са лакоћом су низали победе и играли на најлепши начин. Било је нешто романтично у том тиму са Хајберија, а грч је била страна реч у описивању њихове игре. Поједини новинари у Енглеској ће касније приметити да су чланови ове генерације на терену били фајтери, али и даље џентлмени. Били су чврсти и бескомпромисни, али без прљавих играрија. Неке утакмице су већ напола добијали и пре изласка на терен, утерујући страх у ноге противника, свесни да играју против екипе којој нико не може ништа. И као такви ће остати упамћени.