Анализа: Пеп ће овај ''рачун'' морати да плати!

Негде на путу од Сантпедора, до Минхена, најскупљи тренер данашњице промашио је излаз на кружном току и изгледа да не види таблу са натписом: Финале Лиге шампиона.

Фудбал 14.05.2015 | 00:00

У две сезоне са Бајерном из Минхена, човек из каталонске варошице који је у међувремену постао најплаћенији фудбалски тренер на свету, успео је да испрати у финале Лиге шампиона највећег ривала Реал Мадрид, а потом и понос завијача, Барселону.

И да... Да у међувремену ноншалантно освоји две титуле прака Немачке.

У сваком другом клубу на свету то би био успех вредан пажње, обележавања и репризирања, осим у Бајерну. Тамо ће ове ди-ви-дијеве преснимити на дискове, дискове на касете, а касете ће одложити на таван где чувају и вхс снимке неких старих пораза, од пре 24, 25 година, па и старије...

То је Гвардиола морао да зна када је пристао да наследи на силу пензионисаног Јупа Хајнкеса, који је тако отпевао своју Лабудову песму да већини Бавараца сваки тон који покуша да погоди Каталонац звучи као потпуни фалш, без обзира на два радијска хита: 7:0 са Шахтјором и 6:1 са Портом.

Ако пре годину дана цех направљен у два разговора са Карлом Анћелотијем није био на њега, већ на клуб, ове године дуг у крчми у којој нема ништа на вересију искључиво је Гвардиолин. И то не толики, колики је могао да буде, највише захваљујући томе што је с друге стране астала био његов пријатељ Луис Енрике, који је морао да пожури кући, па му је пружио један пат, после три мата у низу.

Гвардиола ће ово морати да плати.

Јер, једногодишње дете можда ће покушати да протури лоптицу кроз троугаони отвор на табли, али двогодишње сигурно неће. Гвардиола, иако је у јануару напунио 44 године, и даље гура коцку тамо где је место троуглу...

Код њега, можда и због превише попијеног шампањца у прве четири сезоне у струци, доследност је прерасла у тврдоглавост, догма заменила досетљивост, а инат победио генијалност, коју му нико не може оспорити. Попут Жозеа Муриња, који је све ове грешке правио у Реал Мадриду, и Гвардиола је веома контроверзан човек, који ће се као такав вечито суочавати са несразмерно опречним реакцијама хистеричне јавности.

Међутим, кад хистерија прође, остају трагови, а они у Пеповом случају воде кроз сва четири годишња доба на почетак басне у којој је он ипак мало више цврчак, а рецимо Енрике нешто попут мрава.

"Да, али Бајерн није имао среће с повредама ове сезоне".

Да, али Бајерн није Државна лутрија Немачке, нити је фудбал игра на срећу. Бајерн никада до Гвардиолиног доласка није имао толико тешких повреда, потребна је анализа али делује да је Гвардиола у том смислу победио и непобедивог Арсена Венгера ове сезоне. Ако је први тим константно у проблему са повредама, ако пуцају лигаменти, тетиве и кости, онда је најодговорнији – тренер, тј. менаџер.

А, Гвардиола је у међувремену показао и гордост и параноичност, па је за повреде оптужио легендарног Бајерновог доцу, који је лечио ноге и не само ноге генерацијама баварског клуба, почев од 1977. године. Ко је све играо, ко све тренирао и шта је све Бајерн освојио од 1977. до пре месец дана, сувишно је говорити...

У исто време, пре годину дана, Бајерн није могао да рачуна на неколико важних играча. Случајно? Можда...

"Да, али Гвардиола није селектирао овај тим Бајерна".

Да, али није ни онај тим Барселоне. Тај тим направили су алхемичари из "Ла Масије", у којој је и сам радио, да не грешимо душу, а оформио га је Франк Рајкард. Остало је историја...

У том смислу, Гвардиола је добио одрешене руке да пише историју још једног гиганта и имао је четири прелазна рока и енорман буџет на располагању да поправи ствари, мада је питање шта је заправо требало поправљати у екипи која га је сачекала са првом "Триплетом" у историји.

Шта се догодило?

Бајерн је у финиш Гвардиолине друге сезоне ушао са једним правим нападачем сломљеног носа и смрцкане јагодичне кости.

Од четири бека која је окупио, један је био тешко повређен, други пребачен да игра крило, трећи одређен да буде штопер у формацији са тројицом позади, а четврти у четвртој деценији прекомандован у везни ред.

Од четири штопера која је изабрао, један се никад није опоравио од повреде, један се у међувремену угасио, па су двојица остављена на ветрометини са неким Рафињом (беком по вокацији, штопером у покушају) да их она тројица иритантно добрих нападача понижавају као летос Немци Давида Луиза.

Од читаве плејаде поливалентних играча на средини терена, којом је Хајнкес обесмислио постојање "тика-таке" резултатом 7:0, у одрживом стању финале сезоне дочекала је неколицина. И ниједан од тих употребљивих играча, осим можда Тијага Алкантаре, није играо бољи фудбал данас него пре две, три, пет година.

Док је тражио отказ за доктора, Гвардиола није ни приметио да су му се двојица најискуснијих које има оклизнула пред сенком највећег ривала у земљи, оне екипе из које је доведен најважнији играч у модерној историји немачког фудбала, који је за мање од годину дана доживео да реши мајку свих утакмица и потом одигра кључну улогу у додавању штуцни Себастијану Родеу и Ђанлуки Гаудину када улазе у игру.

"Да, али Гвардиола је у најважнијим утакмицама морао да импровизује".

Да, али он се ниједног тренутка није заправо одлучио која је његова стартна постава. Када је Челси почињао, знало се тачно: Куртоа, Ивановић, Тери, Кејхил, Аспиликуета, Матић, Фабрегас, Оскар, Вилијан, Азар, Коста. Када је Барса играла најважније утакмице, знало се тачно: Тер Штеген, Алвеш, Пике, Маскерано, Алба – Бускетс, Инијеста, Ракитић – Меси, Нејмар, Суарез.

Када је Реал био комплетан, није било дилеме: Касиљас, Карвахал, Рамос, Пепе, Марсело – Модрић, Крос, Родригез – Бејл, Роналдо, Бензема.

А, Бајерн?

Нико, али нико није могао да буде сигуран како ће Пепових 11 стајати на терену, све док не почне утакмица. И онда... Лам би био везиста, Рафиња штопер, Бернат крило, Швајнштајгер полушпиц... Једино је улога Нојера, голмана чији је казнени простор димензија половине терена, била предвидљива.

Једно је импровизација, а сасвим друго егзибиција.

И ту почиње велики финале... Бајерн је испао од Барселоне због Гвардиолиног егзибиционизма и уверења да је тај ћопави састав, без Фрарјена Роберија, и даље довољно добар да нема никаквог разлога да размотри могућност адаптације на оно што је Барселона играла овог пролећа, а играла је и игра га...

Гвардиола је на "Камп Ноу" изашао са двојицом фудбалера и Рафињом у одбрани и његове илузије трајале су 15-ак минута. Толико је прошло док није себи, али још важније својим играчима, и најважније свом противнику, признао да се залетео.

Вероватно се загрцнуо када је видео како је то све изгледало на терену: Боатенг, Бенатија и Рафиња играју 3 на 3 са Месијем, Нејмаром и Суарезом на мале голиће...

Бајерн није могао да заустави Јужноамериканце ни са петорицом позади и док је Енрике то желео да доказује Гвардиоли, резултат је био 1:5.

И на крају, али не и најмање важно, нико од нас не може да тврди колики би био укупан резултат, нарочито ако се преброје Бајернове шансе у реваншу, да Гвардиола није направио највећи превид у досадашњој каријери, када је после другог гола најбољег играча света помислио да ће дати један у гостима.

Каква заблуда!?

Овај реванш после којег смо сабрали утиске био би сасвим другачија утакмица да је Пеп направио две измене одмах после Месијевог првог гола, био би знатно другачија утакмица је Пеп наредио збијање редова после Месијевог другог гола, али овај реванш на крају био је само протокол за спонзоре и шанса за кладионице након што је Пеп кренуо без штита по гол наде, аутогол декаде.

Бајерн је клуб који је кроз светлу историју имао боље резултате у дуелима са два шпанска киклопа, Реалом и Барселоном. Гвардиолин Бајерн је у размаку од годину дана надигран укупним резултатом 3:10 против "сосиоса" из Шпаније, с тим да је у једном тренутку резултат износио 1:10.

То је оно по чему ће, за сада, навијачи Бајерна памтити најскупљег тренера у свету фудбала.