Избори у СДС-у: Празник демократије

Ово су можда први прави унутарстраначки избори у Српској од успоставе вишестраначја и ње саме. Без јасног мијешања страног фактора или цијепања странке. Зато заслужују анализу.

Република Српска 12.05.2015 | 16:06

СДС је уистину једина озбиљна странка у Републици Српској, а која је доживјела смјену првог човјека. И преживјела је. Истина, то се највише десило захваљујући окупационим снагама и њиховим политичким менторима, који су веома отворено узели СДС на зуб и предано радили на сламању ове партије. Вјероватно по логици да се то ради партији која је основала Републику Српску, па ће тако исту бити најлакше и разградити.

Такође, смјене руководећих након доласка Младена Босића на власт у странци, нису прошле без дјечјих болести демократије, односно два лидера која су истиснута на страначкој Скупштини, основали су своје нове партије. Једна крајње осветно-фотељашке провенијенције и имена недвосмислено окренутог ка крађи бренда. Тако се странка-зец Драгана Калинића прозвала Странка за демократску Српску, са скраћеницом СзДС са јасно наглашеним великим словима.

Друга странка је Демократска партија Драгана Чавића, која је за разлику од Калинићеве партије постала озбиљна политичка снага, поготово након фузије са Народном демократском странком Крсте Јандрића. Сада се парламентарна странка зове Народни демократски покрет и једна је од ријетких примјера политичког реалитета међу политичарима српске. Најчешће се лична таштина ставља испред укрупњавања чланства и самим тим гласачког тијела.

Поменућемо само те двије нове партије настале из ткива странке Радована Караџића, јер то није нова појава у СДС. Многи појединци и групе су се издвојили из ње, што је сасвим очекивано у једној младој демократији која је доживјела свој развој кроз грађански рат и доминацију једне партије ратним механизмима власти.

Босић - Мићић 6:3 у Изборним јединицама

Изборне јединице (ИЈ) нису све једнако гласале када је у питању избор предсједника Српске демократске странке Републике Српске. Ево резултата:

ИЈ1: Босић - Мићић 14:26

ИЈ2: Босић - Мићић 36:10

ИЈ3: Босић - Мићић 41:28

ИЈ4: Босић - Мићић 19:7

ИЈ5: Босић - Мићић 33:6

ИЈ6: Босић - Мићић 35:45

ИЈ7: Босић - Мићић 11:22

ИЈ8: Босић - Мићић 41:5

ИЈ9: Босић - Мићић 36:16

ФБиХ Босић - Мићић 0:2

Нови-стари предсједник странке, Младен Босић, однио је превагу у шест изборних јединица (2, 3, 4, 5, 8, 9), док је први човјек Бијељине и донедавни потпредсједник странке, Мићић Мићо, успио побиједити у три (1, 6, 7). Мићић, је, такође, добио два гласа из ФБиХ, а Босић је ту остао без гласова.

У јединицама гдје је Мићић надвладао Босића, ради се о углавном односу 2:1 у корист Мићића, док у изборним јединицама гдје је Босић био бољи, тај је омјер знатно већи, па тако у ИЈ5 имамо свега шест гласова за Мићића, а 33 за Босића, или у ИЈ8, гдје је Босићева побједа најувјерљивија са 41 глас наспрам Мићићевих 5.

Цијепање или школа демократије?

Озбиљне странке и озбиљна демократска друштва уопште, поштују унутарстраначке изборе скоро једнако као вољу народа на непосредним изборима за парламент. Ако ништа, барем се ти резултати даље, због јединства странке и мирења струја унутар исте, узимају као кључ за подјелу функција у државној управи.

У неким врстама демократије, као што је она у САД, на унутарстраначким изборима се заправо и води главна политика у земљи. Онај који између великог броја унутарстраначких кандидата буде номинован од стране Републиканаца или Демократа, биће и предсједник савезне државе. Изабран на функцију, он не заборавља свог главног и споредне опоненте у странци. Било да су повукли кандидатуре и подржали њега, или су од њега изгубили са тијесном већином.

Тако ће Барак Обама за државног секретара (премијера) именовати своју љуту ривалку Хилари Клинтон, а затим на исту функцију и некадашњег противкандидата и губитника против Џорџа Буша Млађег - Џона Керија. Све то из разлога што су ти појединци добили велики број гласова, како страначких, тако и нестраначки опредијељених грађана на биралиштима. А то се у демократији мора поштовати.

Од кључне је, преседанске важности, да ли ће Младен Босић одбити поћи традиционаним путем српских странака, односно да је сваки кандидат против њега, аутоматски неко кога треба искључити из странке свим средствима.

Наук из прошлости и садашњости

Сјетимо се Зорана Ђинђића, који је Слободана Вуксановића довео у атмосферу да је морао напустити странку, јер противно свим увјерењима није био ни близу демократа као што неки воле да тврде. То је и недвосмислено потврдио, насилним одузимањем мандата посланицима Демократске странке Србије Војислава Коштунице, на који су имали право предизборним коалиционим споразумом.

Тако нешто ни Слободану Милошевићу није падало на памет.

Са друге стране, Босић је, осим демонстрације надмоћи у странци, показао и један немио примјер елиминације политичких опонената унутар странке, мијењањем Статута странке прије гласања, без обзира што је Ненад Стевандић већ објавио кандидатуру за замјеника предсједника странке.

Општи утисак демократске јавности је да, и поред тога што је био једини кандидат, Стевандић ипак требао проћи гласање. Како је Босићева надмоћ у странци јасна над онима који су подржавали Мићића (међу њима и Стевандић), Статут је могао бити измијењен и у случају да страначки делегати не укажу повјерење предсједнику Градског одбора СДС у Бањој Луци, те функција замјеника за коју је био једини кандидат на очиглед свих изгуби смисао. Сличан случај бајпасовања Статута се десио и приликом кандидатуре Стевандића за потпредсједника странке на прошлој страначкој Скупштини, тако да се не оставља простора тумачењу по којој је то била техничка ствар организације странке.

Све у свему, СДС је извео једну позитивну показну вјежбу демократској јавности Српске, како унутар странака не мора владати једноумље. За све у Републици би било више него корисно, када би ту позитивну слику СДС и задржао, без цијепања, које би ослабило и онако лоше и фрагментиране политичке позиције Српске, унутар наметнутог протектората по имену Дејтонска БиХ.

Фронтал