Анализа: Афера Шајбер - 30 година касније...

Ко је профитирао, а ко је оштећен? Да ли је ико био поштен? Славко Шајбер поништио је читаво последње коло Прве лиге Југославије у сезони 1985/86 због основаних сумњи за намештање. По првобитним резултатима Партизан је захваљујући бољој гол разлици постао шампион испред Црвене звезде, међутим, нису биле спорне само утакмице београдских вечитих ривала, већ скоро све остале које су о нечему одлучивале. ФСЈ је наредио да се цело коло понови, али пошто црно-бели нису желели да поново изађу на терен изгубили су титулу... Онда су се у читаву причу укључили правосудни органи и политичари - настао је потпуни циркус!

Фудбал 11.05.2015 | 23:20

Врело је било фудбалско лето 1986... Аргентина је у Мексику по други пут постала шампион света, Марадона је Енглезима “продао” Божију руку и онај непоновљиви слалом; Гери Линекер и Марк Хјуз потписали су за Барселону уз страшну помпу; Стеауа је направила незапамћени бум победивши управо Каталонце у финалу Купа шампиона, а нешто касније Алекс Фергусон преузео Манчестер јунајтед. Тих дана у бившој Југославији све је требало да буде у знаку XИИИ Конгреса Савеза комуниста и чувених мера штедње југословенске “гвоздене лејди” Милке Планинц. Куповна моћ просечног грађанина вратила се у '68, за литар уља и килограм шећера чекало се у редовима, пила се цигура, цикорија – она биљка лепих плавих цветова – јер је кафа била привилегија ретких, возило се по систему “пар-непар”... Владала је до тада незапамћена несташица горива. У таквом амбијенту фудбалски шампионат Југославије ушао је у најзанимљивију завршницу икада. Требало је да буде спектакл, а све се претворило у историјску лакрдију касније названу афера “Шајбер”, која ће као ништа до тада уздрмати све структуре социјалистичког друштва на овим просторима.

Славко Шајбер био је председник Фудбалског савеза Југославије, политичар и успешан спортски радник. Пре него што је дошао на функцију првог човека ФСЈ словио је за једног од кључних људи у стварању велике и моћне Цибоне. Клубу је променио име 1978. (звао се Локомотива), окупио све најмоћније загребачке фирме оног доба и ударио темеље за две континенталне титуле Цибоса. Шајбер је, наводно, дошао у Београд као способан руководилац како би радио на професионализацији фудбала, искорењавању нерегуларности и разних мешетара, са споредним циљем да код власти издејствује дозволу за ангажовање странаца. Уместо свега тога остаће етикетиран само као део мафијашког фудбалског миљеа о којем се по чаршији све гласније могло чути тих година. Причало се да је Шајбера лично Стане Доланц саветовао да не улази у то врзино гувно, али овај није желео да одустане...

Славко Шајбер поништио је читаво последње коло Прве лиге Југославије у сезони 1985/86 због основаних сумњи за намештање. По првобитним резултатима Партизан је захваљујући бољој гол разлици постао шампион испред Црвене звезде, међутим, нису биле спорне само утакмице београдских вечитих ривала, већ скоро све остале које су о нечему одлучивале. ФСЈ је наредио да се цело коло понови, али пошто црно-бели нису желели да поново изађу на терен изгубили су титулу. Прваци су тако постали црвено-бели, а сви клубови за које се сумњало да су умешани у намештање кажњени су са по минус шест бодова у наредном првенству. Али ни ту није био крај. Пошто су се у читаву причу умешали Суд удреженог рада и Уставни суд, поништивши све одлуке фудбалских власти, настао је потпуни хаос, који ће се пренери и на наредну сезону.

Готово три деценије прошле су од највећег скандала у историји југославенског фудбала, а сећања нису избледела. Приче о “шајберици” или “Шајберовом колу”, како се често назива одлука ФСЈ и даље изазивају контроверзе. Ко је профитирао, ко је оштећен? Да ли је било ко у читавој причи био поштен? Ни отворено признање једног од главних протагониста Велибора Џаровског после доста година није допринело разјашњавању читавог случаја...
“Шајбер ме је тада оптужио да сам наместио 17 утакмица Прве и Друге лиге! То није тачно! Наместио сам 18".

Годинама након те сезоне о афери “Шајбер” разглабаће се понајвише у Београду. Звездаши ни дан данас не могу да прежале титулу одузету (и враћену Партизану) судским путем, а црно-бели су ишли и корак даље.
“Да није било Славка Шајбера и поништавања заслужене титуле Партизан би играо у Купу шампиона две године узастопно. Услед утицаја разних лобија, тамо је отишла најпре Звезда, а наредног лета Вардар. Да смо се на њиховом месту нашли ми, као што је требало, вероватно би више квалитетнијих играча долазило у Хумску, него у Звезду. Објективно, можда бисмо уместо њих пре освојили титулу првака Европе”, изјавио је недавно један од водећих људи клуба из Хумске у оно време Жарко Зечевић.

“Не причам случајно, ни напамет. Партизан је у периоду од две и по деценије четири пута стварао велике екипе. Најпре са Милком Ђуровским, Вучићевићем, Вокријем... Освојили смо две титуле, да смо додали још два, три играча вероватно бисмо дошли у позицију Звезде. Био је и Синиша Михајловић у плану, али најближи Партизану у то време био је Дарко Панчев. Са македонским нападачем смо направили аранжман, хтео је још само да му доставимо банкарске гаранције. Када су оне изостале умешала се Звезда и...”

Па да се подсетимо како је изгледало то последње коло шампионата Југославије у сезони 1985/86...

Била је субота, 14. јун. Партизан и Црвена звезда имали су исти број бодова, али су црно-бели први на табели јер су имали за један бољу гол-разлику. Очи 20 милиона југословена упрте су ка стадиону Кошево где Сарајево дочекује Звезду, односно ка Хумској, где ће Партизан угостити Жељезничар. А данима пре те одлучујуће суботе у фудбалским круговима широм земље отворено се говори о ономе што ће се догодити. Све је мирисало на бесрамну режију. У хотелу “Европа”, надомак Башчаршије, ноћ уочи утакмице Сарајево - Звезда, судије вечерају заједно са новинарима и представницима два клуба...

- На кога типујете да ће бити шампион, директно је упитао главни арбитар Гоце Попев извештача Темпа Стевана Зеца након што су на телевизији одгледали мундијалску утакмицу Данска – СР Немачка из Мексика.

- Онај ко касније почне утакмицу, није околишао Зец. - Довољно је закаснити пет до десет минута и све је решено.

- Што се тиче мог меча, а видићете и сами сутра, почеће и завршити се тачно у минут, категоричан је био Попев.

Јутарња штампа преплављена је изјавама тренера Сарајлија Бошка Антића. Сарајево је и даље актуелни шампион, а по граду се данима говорка како ће им Звезда до врха напунити мрежу, односно како ће Жељезничар проћи као бос по трњу у Београду. Жељезничар који је сезону раније стигао до полуфинала Купа УЕФА и у својим редовима има асове попут Баждаревића, Шабанаџовића, Самарџије, Чапљића, Радмила Михајловића...
“Па нисмо ни ми ни Жељо боксерски џак за тренинг Звезде и Партизана! Нити смо њихове филијале! Победом ћемо показати да су све те приче обичне лажи”, оштар је био у изјавама Антић.

А онда је на ред дошло 90 минута одлуке!

И Црвена звезда и Партизан имали су кеца у рукаву, с тим што маневар црвено-белих није упалио. Судија Попев заиста је одржао обећање дато претходне ноћи у хотелу “Европа”. То ће се касније показати кључним триком у целом том циркусу. Наиме, голман Београђана Живан Љуковчан играо је последњи меч пред одлазак у Фенербахче и био је припремљен пригодан опроштај који је требало што више да се отегне уручивањем поклона и букета цвећа, али Гоце Попев знао је за јадац. Није дозволио ништа од планиране “церемоније” и утакмица на Кошеву почела је у минут, како је и предвиђено. У 17.00!
У Београду пак, потпуно друга прича. Од црно-белог дреса опраштају се Живковић (одлази у Бенфику) и Варга (Лијеж), али за разлику од Попева судија Бериша Шинаси дозволио је добро изрежирану представу по истом оном нереализованом сценарију из Сарајева. У једном тренутку све се толико отело контроли да је Шинаси морао сам да јури фоторепортере и истерује их са терена. Све то потрајало је добрих петнаестак минута.

Меч у Хумској још није ни почео, а Звезда је водила са 2:0 головима Милка Ђуровског. Када је Милан Јанковић погодио за 0:3 на Кошеву, у Београду се играо тек 17-18. минут и још није било голова. Партизан је повео поготком Живковића у 26. минуту, да би док су црвено-бели били у свлачионици на полувремену, успео да достигне потребних 3:0. У стрелце су се у 40. и 42. минуту уписали Смајић и Варга. Више није постојао поштени навијач у земљи који није схватио о чему се ради, или бар посумњао...

Нападач Жеља Радмило Михајловић изиритиран понашањем појединих својих саиграча постигао је гол из ината после соло продора. Шинаси га је поништио...

“Шта ти је, човече?! Какав офсајд”, препричавао је дијалог на самом терену голгетер Сарајлија у серијалу 'Фудбал, ногомет и још понешто'. “Па зар ти не знаш? 'Ајде бежи, истераће те”, одгворио је Михајловићу наводно Бериша Шинаси.

“Био сам револтиран и решен да овим играчима који су знали за то покварим план. На полувремену сам бацио дрес решен да не играм даље", присећао се касније Радмило Михајловић.

Црвена звезда је последњи, четврти гол на утакмици у Сарајеву постигла у 49. минуту. Поново је стрелац био Ђуровски. Када је меч на Кошеву завршен и црно-бели су повисили на 4:0 преко Милинка Пантића. Иако је до краја остало још 15 минута резултат се није мењао. Није ни било потребе. Шампионско славље у Хумској могло је да почне...

У Сарајеву суморна слика. Домаћини посрамљени, гости изиграни – или боље рећи надиграни ван терена од стране вечитог ривала. Новинари су узалуд оштрили пера. Бошка Антића нико данима није могао да пронађе. А требало је да одговори на нека питања: Како то да бранилац титуле који код куће није доживео ниједан пораз у сезони “погине без опаљеног метка”, без створене шансе и озбиљне акције на половини Звезде? Како то да је Сарајево било најближе голу када је Елзнер направио глупост пред својим голом? Како то да је Живан Љуковчан остао неоцењен у једном од највећих дербија југословенског фудбала? И о чему је то Антић причао по новинама на дан утакмице?

Око сат времена после меча на Кошеву, у аутобусу који треба да превезе експедицију Црвене звезде до Бутмира, гробну тишину прекида Жаре Ђуровић:
“Првенство је изгубљено у Никшићу! Имали смо резултат, игру, титулу... Сами смо криви”.

Расправу међу играчима на кратко је прекинуо Бора Костић. Милко се последњи догегао до аутобуса попут пребијене мачке и поново распалио ватру:

- Баш ме брига, ја ћу следеће сезоне да играм у Купу шампиона”.

- Чисто сумњам, одговара му дефанзивац Славко Радовановић. - Ти имаш још три утакмице суспензије од УЕФА, а Партизан ће да испадне у првом колу.

Увелико се тих дана говоркало да је Ђуровски договорио трансфер у Хумску. Испоставило се да је тако и било – у Звезду је као замена истог лета стигао Пикси Стојковић. Последњи меч у црвено-белом дресу Милко је ипак одиграо максимално поштено. Поменутом новинару Темпа открио је да га је те суботе много више од губитка титуле разочарао пријатељ:
“Веровао сам Баждаревићу! Другови смо и заиста сам мислио да не иде са Жељом у Београд зато што пре војске жели да се окупа још једном у Дубровнику. А данас сам га видео у Сарајеву. То није поштено”.

Мехмед Баждаревић био је у то време први играч клуба са Грбавице. Сезону раније проглашен је фудбалера године у Југославији, а биће изабран за најбољег и у наредној години.

Љагу на југославенски фудбал тог лета нису бацили само Звезда, Партизан, Жељезничар и Сарајево. Још десет клубова учествовало је у намештаљкама. Динамо Ћире Блажевића понизио је већ прежаљену Војводину у Новом Саду са 7:1. Загрепчани су “набијали” гол-разлику јер им је била потребна за пласман у Куп УЕФА, али пошто су Челик и Ријека “рутински” одиграли 1:1 (одговарало и једнима и другима, Зеничанима за опстанак, а Ријечанима за Европу), с те стране нису прошли. Нису Модри могли ни преко Хајдука, који је добио винковачки Динамо са 5:3. Е сад, зашто су гости морали да дају три гола на Пољуду? Одговор једноставан: Давору Чопу требало је што више погодака у борби са Милошем Бурсаћем из Сутјеске за титулу првог стрелца лиге. Голгетер тима из Винковаца дао је наравно сва три гола, победио Бурсаћа са 22:20 и обезбедио себи трансфер у Емполи.

И у црногорском дербију између Будућности и Сутјеске било је таман онако како одговара и једнима и другима – 5:5. Тако висок резултат гарантовао им је опстанак због повољније гол разлике у односу на ривале. Можда и највеће изненађење догодило се у Мостару где је освајач Купа Маршала Тита Вележ и трећепласирани тим првенства изгубио од ОФК Београда – 2:3. Романтичари ипак нису успели да опстану, пошто им је недостајало “тричавих” пет голова. Једина два пошетана сусрета одиграли су Осијек – Слобода и Приштина – Вардар. Питате се због чега? Па никоме ништа није требало.

И док се на стадиону ЈНА славила десета титула Партизана Славко Шајбер припремао се да донесе радикалну одлуку. Коначно, шест дана касније (20. јун), из ФСЈ-а је саопштено: “Све сумњиве утакмице последњег кола биће поновљене, а клубови за које постоје индиције да су се бавали нечасним радњама стартоваће у наредном првенству са минус шест бодова”. Сви осим Партизана и загребачког Динама прихватили су Шајберову заповед.

На седници Фудбалског савеза црно-беле су представљали Жарко Зечевић, генерал Здравко Лончар и агент СДБ-а Шпиро Синовчић. Лончар и Синовчић су најгласнији, демонстративно напуштају састанак најављујући судски спор и кривичну пријаву против првог човека ФСЈ, уз образложење да се “не могу вући такви потези и узнемиравати јавност у време Конгреса партије".

Шајбер се није уплашио. Остао је при својој одлуци и Динаму и Партизану припретио избацивањем из лиге уколико не буду желели да понове своје утакмице. Загрепчани су се убрзо повиновали, али управа Партизана остала је доследна: “Ако будемо поново играли то би значило да признајемо учествовање у намештању”.

Звезда је у поновљеном мечу поражена у Сарајеву 1:2. Фудбалери Жељезничара истрчали су на терен у Хумској, али не и црно-бели. Тог дана по први пут са трибина стадиона ЈНА зачуло се скандирање: “Не дамо титулу, не дамо титулу”! Фудбалски савез Југославије регистровао је меч у Београду резултатом 3:0 у корист гостију, тако да је титула отишла на Маракану због боље гол разлике, овога пута за један у корист клуба из Љутице Богдана. И опет привремено.

Показало се да претње челника Партизана нису биле само протоколарне. Клуб из Хумске ипак није био избачен из лиге како се најављивало и започео је наредну сезону са минус шест бодова. Док је првенство одмицало судски спор је трајао. Шампион за 1987. постао је скопски Вардар (Панчев, Најдоски, Канатларовски, Горачинов, Чеда Јаневски...) са бодом више од црно-белих. Попут Црвене звезде сезону пре, македонски клуб добио је шансу да заигра у Купу шампиона, што ће посебно заболети навијаче Партизана када чују одлуку Суда:
“Доказа за намештање нема, поништавају се све одлуке Фудбалског савеза Југославије”.

То је подразумевало да се укида и одлука о одузимању бодова, тако да су црно-бели постали званично шампиони за обе спорне сезоне. Партизан је тако вратио 10, а декретом му је додељена 11. титула.

У првој сезони у којој је оштећен за неиграње у Купу шампиона Партизан је елиминисан у првом колу Купа УЕФА од Борусије из Менхенгладбаха. Наредне је уследила највећа брука у историји клуба против Фљамуртарија, такође у првој рунди најмасовнијег европског такмичења. Вардар се није прославио у свом једином учешћу у елити, декласиран је од Порта у двомечу са 0:6. Звезда је догурала најдаље тих година, пошто је испала у четвртфиналу Купа шампиона од мадридског Реала.

Први човек Фудбалског савеза Југославије најурен је из фудбала недуго после афере која је уздрмала државу. Вест је је одјекнула као бомба: Шајбер ухапшен у Бечу јер је покушао да прода златне дукате нелегално пренете преко границе. Човек коме је сав поштени свет у Југи испрва стискао руку и подржавао га у намери да протера мафију из фудбала, потпуно је скрајнут из политичког и друштвеног живота уопште. Поједине фудбалске струје пласирале су причу о намештаљки у виду освете за оно што је покушао да уради, али више није било назад. Хрвати су, опет, на Шајберово делање, али доста година касније, гледали као на истеривање правде и одговор српској доминацији. На директно питање хрватских колега да ли је имао осећај да у Београду заступата “хрватску ствар” говорио је:
“Нипошто. Пре неколико година посетио ме тадашњи главни уредник Спортских новости Дарко Тирони и затражио интервју уз образложење да сам казнивши Звезду и Партизан био први Хрват који је Србима опалио шамар на јавној сцени. Упитао сам га: 'А што је онда с Динамом и Ријеком које сам такође казнио?'. Ја нисам кажњавао Србе него лопове, а међу њима је било и Хрвата. Да се разумемо, знао сам да је Београд центар моћи и да су Срби у много чему узурпирали своја права. Зато сам пристао да преузмем функцију председника ФСЈ. Желео сам да прекинем ту хегемонију и да уведем мало реда. Али то није имало никакве везе с нечијом националношћу. Увек сам имао пуно сјајних пријатеља који су били Срби и пуно непријатеља међу злочестим Хрватима”.

Славко Шајбер преминуо је после дуге болести 2003. године у Загребу. Планирао је да напише мемоаре, али то никада није урадио.

У засенку и даље непревазиђеног фудбалског скандала те 1986. остали су велики резултати југословенских спортиста. Рукометаши су у Швајцарској постали шампиони планете, шабачка Металопластика одбранила титулу прва Европе. Српска престоница, додуше, доживела је пораз у трци за Олимпијске игре '92 од Барселоне. Преминуо је Бранко Пешић, а за њим и Мика Антић. Љуба Магаш убијен је у Франкфурту. Срби су почели масовно исељавање са Косова, а Мејдени су после дуге паузе по трећи пут свирали у Београду...

Понајбоље од свега, ипак, памтићемо аферу “Шајбер”. И никада нећемо сазнати целу истину.