Пеђа: Још сањам Кингсе и титулу на СП 2002.!

"Непроспаване ноћи проводим размишљајући о резултатима које нисам остварио", каже легендарни српски шутер, освајач шампионског НБА прстена. Памти и 2002. и финале СП: "Није био фаул!", тврди и данас.

Србија није спавала пратећи Сакраменто Кингсе у најславнијим данима те франшизе. Владе Дивац, Пеђа Стојаковић, Крис Вебер, Даг Кристи, Мајк Биби и саиграчи били су љубимци земље, удаљени од земље више од 10.000 километара.

Зоре су дочекиване крај ТВ екрана, еуфорично се славило и туговало као да је заиста у питању српски тим. Нажалост, није било среће да та генерација клуба из Калифорније донесе у Србију титулу и шампионско прстење.

Данас, Дивац и Стојаковић годинама су пензионисани кошаркаши, а њихови дресови стоје под кровом дворане Кингса. Владе је и потпредседник франшизе, док је Пеђа далеко од НБА лиге.

У "пензионерским" данима, легендарни шутер, троструки учесник Ол-стара и двоструки освајач титуле најбољег тројкаша, и даље живо памти боравак у Сакраменту (1998-2006) и жал који је понео из тог града због неосвојене титуле.

О томе је опширно говорио гостујући на ТВ Прва.

"Да би био успешан у нечему, мораш да будеш гладан и жељан већих успеха. Да се не задовољаваш моментом. Сад, када сам окончао каријеру, непроспаване ноћи проводим размишљајући о резултатима које нисам остварио. Рецимо те серије против Лејкерса, па и 2002, 2003, 2004, када смо сви били на врхунцу каријера, а нисмо успевали да освојимо НБА титулу".

Тим из Ел-Еја три године је узастопно заустављао "краљеве" на путу ка титули. Најближе су јој били 2002, када су изгубили мајсторицу финала Запада. Лејкерси су прошли и у финалу почистили Њу Џерси (4:0), што би сигурно урадио и тим Рика Аделмана.

"Са једне стране, можда смо и несрећни јер смо играли у том периоду када су играли Шакил и Коби. То су била два најбоља играча на тим позицијама тих година. Ипак, лично, свако од нас кретао је од самог себе и у себи тражио разлоге неуспеха, у грешкама које смо правили и у свему смо могли да урадимо, а нисмо. Шта год да смо после тога урадили и освојили, враћамо се у тај период и жалимо што нешто нисмо успели".

Сакраменто не памти да је пре и после тих година у граду играо бољи и вољенији тим.

"Све се тој екипи брзо издешавало. Сви смо дошли у сезони 1998/99 и од екипе која није имала циљеве постали смо прави НБА тим. Дошли су Вебер, Дивац, пар слободних агената и брзо смо почели да играмо добру кошарку и осетили да можемо да достигнемо врхунац. Брзо је дошла и хемија. Дивац је имао ту харизму и помогао нам да будемо као један. Касније смо једни друге кориговали да бисмо дошли до одређеног нивоа".

Иако се јасно чује жал у његовом гласу док говори о годинама у којима је био у врху листе стрелаца и трци за МВП награду, Стојаковић, ипак, при повлачењу црте каже: "Било је ОК".

На крају НБА каријере, 2011. године, стигао је и до шампионског прстена и титуле, коју је освојио са Даласом.

"Кажу да су такав крај и сплет околности ти кошаркашки богови доделили људима који по њиховом мишљењу то заслужују. То (освајање титуле са Даласом) је био другачији осећај, без обзира на моје задовољство да се нађем у том тиму пред крај каријере. Није био исти осећај тај протагонистички као у Сакраменту, где се игра тих пар година базирала око мене и где смо нас пар водили главну улогу. Ипак, без обзира на то, завршити каријеру титулом је стварно феноменално", каже Стојаковић.

Заувек ће остати запамћено да је Пеђа један од четворице играча којима су Кингси подигли дрес на врх хале.

"Нисам никад размишљао о томе током каријере, нити сам веровао да ће се тако нешто десити. Када су ме позвали и када су рекли да ће повући мој дрес, био сам доста емотиван. Почео сам да се враћам на почетак каријере, како сам почео, како сам дошао у НБА, како сам провео седам и по година у Сакраменту, на све што смо прошли, све лепо и тужно..."

У пензију је отишао 2011, као шампион, 18 година након што је титулом завршио и прву професионалну сезону, у Црвеној звезди.

У међувремену је играо за ПАОК (1994-1998), Сакраменто (1998-2006), Индијану (2006), Њу Орлеанс (2006-2010), Торонто (2010-2011) и Далас (2011).

Како му је у пензији? Бави се хуманитарним радом, игра тенис...

"У пензији није лоше, јер сам свесно одлучио да је крај.. Схватио сам да је дошао мој крај као кошаркашу. Имао сам доста повреда и то ме је довело до одређеног размишљања да престанем. Последњу годину сам играо са лековима, да бих издржао целу сезону. Једноставно, схватио сам да је ту крај. Без обзира на то, ми спортисти смо навикли на адреналин и када престанеш са спортом лако падаш на дно. После свега, дођеш кући, видиш да имаш жену, троје деце.Ћерка је недавно схватила да јој је отац популаран, па ме вода по школи (осмех)".

Када му деца буду мало старија, сазнаће шта је значило и то да је њихов отац био први неамерички кошаркаш који је два пута побеђивао у Ол-стар такмичењу у шутирању тројки. Пеђа уз осмех каже да би победио и трећи пут, да га земљаци нису "омели"...

"Трећи пут су иза мене били Дивац и Радмановић, баксузи, па сам због тога изгубио. У пакету су баксузи".

У чему је била тајна онако прецизног шута? Да ли је то био његов највећи квалитет?

"Ми шутери се водимо статистиком да ако убацујемо око 90 одсто шутева на тренингу, без одбране, то би на утакмици, са одбраном и уз притисак, требало да буде око 40-45 одсто. То даје самопоуздање. Мислим да је мој највећи квалитет била моја воља, мој рад и сати проводени на тренинзима".

"Када сам 1993. дошао у Звезду тадашњи тренер Предраг Бадњаревић нам је утулио у главу да без рада нема резултата. Током целе каријере био сам опседнут радом и тим тренинзима. Увек сам мислио да ће ми добар тренинг дати резултате. У Звезди сам тренирао по четири-пет сати дневно. У НБА сам то смањио, јер смо тамо научили на бољи живот, па смо више уживали (смех)", објашњава Стојаковић.

НИЈЕ БИО ФАУЛ НА СКОНОКИНИЈУ!

Осврћући се и на успехе у репрезентацији и освајање европског па светског првенства 2001. и 2002. године, МВП Еуробаскета у Турској изнео је и своје виђење (не)спорне ситуације са краја утакмице Југославија - Аргентина за светско злато у Индијанаполису.

Према мишљењу многих, судије су у последњем нападу помогле нашој репрезентацији недосудивши наводни фаул Влада Дивца на Угу Сконокинију. Пеђа каже:

"Није био фаул!"

То образлаже јасним објашњењем:

"Судије међусобно имају правило да не желе да буду пресудне на крају. Мислим да је било и коректно да то пресуде и играчи. Да је био крај треће четвртине, можда би и свирао. Међутим, овако... Не верујем да је био фаул. Није била то толико очигледна и прљава одбрана да би они пресудили финале".

Добро памти и проводе пред то такмичење, али и пред пут у Турску годину раније.

"И тада, као и пре успеха у Истанбулу, долазили смо у земљу жељни провода, превише се проводили, али је то доносило резултат. Цело то Светско првенство је било узбудљиво. Било је ту свега и свачега. Доста емоција, доста нервозе међу свима нама. Преломио је индивидуални таленат. Мислим да смо то извукли на неку нашу српску лудост. Без обзира на то шта нам је Пешић говорио, све је било у томе да идемо да освојимо титулу".

Свако ко је пратио југословенску репрезентацију и годину раније, могао је да види једну од најдоминантнијих екипа на великим турнирима у историји.

Наравно, у Истанбулу је такође "пало" злато.

"Мислим да и у те две године било важно да смо имали времена да сазремо као играчи. Били смо љути због неуспеха у Сиднеју, па је од почетка је владала позитивна енергија. Схватали смо улоге које је Пешић тражио од нас и били смо много доминантни. Играли смо као швајцарски сат. Баш смо сви били нашпановани", памти велики Пеђа Стојаковић.

На тренингу - 50 заредом

"Једном сам дошао на тренинг, ушао из свлачионице, а ту је био момак који је радио за екипу. Зезао сам се у ћошку и кренуо да шутирам тројке. Зезање, зезање, али је трајало 10-15 минута. Онда је дошао један из управе и викао ми да сам дао 50 заредом", памти Стојаковић.

НБА лига - максимум на терену и ван њега

"То је, пре свега, професионална лига. Дочекан си као професионалац и од тебе се очекује да будеш професионалац. Ако тако не буде, долазе нови момци иза тебе. Имао сам прилику да играм у Даласу, који је по организацији најбоља екипа у НБА. Ти детаљи око исхране, личних жеља и прохтева су сјајни...

У шали сам једној стјуардеси рекао да волим да једем суши и то ме је сачекало на седишту на следећем путовању. Дају све својим радницима, својим играчима, професионалцима, да, са друге стране, они не би имали изговор за неуспех. То је њихов мото. Код нас то не би била фора", објашњава Стојаковић.