Прича о ''лудој дружини'' - МК Донсима, што уђоше у ''луди Чемпионшип''!

МК Донси, предвођени Карлом Робинсоном, једним од ретких менаџера који могу да кажу да су дали четири гола Манчестер Јунајтеду, претекли су Престон и наставили свој поход који, ако су бајке лажне и ако се ускоро не појави неки херој који ће им копљем пробуразити меки трбух, може да се заврши само у Премијер лиги.

Фудбал 08.05.2015 | 23:40

Када чујете „прича из фудбалске бајке“, на шта прво помислите? На мусавог дечачића кривих ногу из неке фавеле, који деценију касније постаје најбољи играч на свету? На момка који је цео живот желео само да да постигне гол и залети се према трибини са које је, ни сезону-две пре тога, сав устрептао губио глас због боја које воли? На последњу утакмицу легенде која се у сузама опрашта од свог тима и у 90. минуту цео стадион занеми, тик уочи ерупције, када и најтврђе срце мора да осети тахикардију?

И то је сасвим нормално и логично. Ваљда нам је живот, овај један једини, толико стресан и ружан да га морамо обогатити романтичним сторијама, а куд ћеш лепшег ескапизма од фудбала, уметности уваљане у слатко-кисели сос од страсти, преваре, филозофије, туге и радости.

Али у бајкама постоје и они други ликови, једнако важни за фабулу. Зли чудаци, вештице, досадне старије сестре, приглупи средњи синови, жабе које никада неће постати принчеви.

У бајкама такви ретко побеђују.

У животу, који не хаје за хепи-енд, много чешће.

У фудбалу... Па готово редовно.

Није овај отрежњујући увод, не брините, посвећен оном једном сасвим Посебном краљевићу, који је у недељу по подне накривио круну Премијер лиге, након победе „досадног, досадног“ – као да ико заиста треба да се потреса око тога – Челсија над Кристал Паласом. Не, иако има мало људи у данашњем врхунском фудбалу који толико поларизују навијаче, читаоце и посетиоце портала да би текст о још једном трофеју контроверзног Жозеа Муриња, ма какав да је (текст, а не трофеј) гарантовано био читан, шерован, коментарисан и како то већ иде...

Не би, уосталом, било ни људски ни професионално одмах постављати тезе о дугорочној користи или штети за фудбал због повратка титуле на Стамфорд Бриџ и због нове Мурињове ере на Острву. Нека га, нека се потроши шампањац и нека се истутњи медијска машинерија, ионако Премијер лига ове сезоне није била ни бледа сенка негдашњих, а уто нам стиже и сама завршница Лиге шампиона...

У минутама када је Челси ударао последњи гланц на свој пехар, драма се одигравала два ранга ниже, у Лиги 1, у којој је у последњем колу – изрежираном како то само Енглези умеју; ни 46 субота им није довољно да све реше натенане, него остављају за сами финиш! – један други зликовац из једне сасвим друге бајке имао тријумфалан дан у сунцу Бакингемшира, северно од Лондона.

Милтон Кинс Донс, највештачкији фудбалски клуб у Енглеској – колевци фудбала која се дичи традицијом; и понекад нам се чини да јој је једино то и остало – изборио је у недељу по подне промоцију у виши ранг такмичења, у онај луди, луди Чемпионшип, тако што је са 5:1 напуцао Јеовил, док је Престон у исто време просуо читаву сезону поразом у Колчестеру од 0:1.

С једне стране једначине била је франшиза, клуб који је настао тако што је власник Фудбалског клуба Вимблдон Чарлс Копел једног јутра схватио да му се не живи у Лондону, променио му име, затворио поглавље дебеле књиге „Луде дружине“, књиге која подсећа на „Џуманџи“, и преселио читаву екипу стотињак километара северно, у град који подсећа на Нови Београд с разгледница из доба комунизма – велика бетонска спаваоница прошарана зеленим површинама повученим лењиром архитекте-почетника.

Тако је настао први прави капиталистички тим у Енглеској, онај који нема ама баш ниједну анегдоту о радницима с докова, о вођи синдиката који доноси лопту да умири крчање црева, о неком авантуристи који уместо стега своје државе забада корнер заставицу у траву, а уместо злата Елдорада тражи центаршут, гол и осмех уз подигнуте руке.

С друге недељне стране био је Престон Норт Енд, фудбалски гигант из 19. века, освајач премијерног првенства Енглеске 1889. године, прва екипа која је носила надимак Непобедиви, представник града који је доживео свој врхунац у доба Индустријске револуције, да би потом полако тонуо у заборав, баш као и његов фудбалски клуб...

МК Донси, предвођени Карлом Робинсоном, једним од ретких менаџера који могу да кажу да су дали четири гола Манчестер Јунајтеду (оних августовских 4:0 који су Ван Галу пожелели ледену добродошлицу у Енглеску), претекли су Престон и наставили свој поход који, ако су бајке лажне и ако се ускоро не појави неки херој који ће им копљем пробуразити меки трбух, може да се заврши само у Премијер лиги, и то у наредне две-три године.

На очај сваког правог фудбалског навијача.

Судар између два светоназора – овог који поштује само профит и не хаје за историју и романтику и оног другог, који се све чешће осећа као уплашена кошута на крају ловостаја – догодио се пак први пут пре три године, децембра 2012, а овонедељни тријумф био је само логична последица тог меча који је променио све.

Тада су се у ФА купу сусрели Донси и АФЦ Вимблдон, настављач традиције и носилац луче оног старог Вимблдона. АФЦ је главни јунак оних правих бајки – само што вам нико не каже да у њима морате да се борите и с банкротом, и с туђим стадионима, и са неразумевањем банкара и кредитора – који су основали навијачи када је МК Донс запалио на север и стрпљиво га, корак по корак, довели из десетог у четврти ранг такмичења.

Читава Енглеска и свако ко имало зна фудбал тог зимског дана био је на страни аутсајдера у плавим дресовима; новинари су писали нове десетерце присећајући се „Луде дружине“, групе тоталних ексцентрика која је окренула острвски фудбал наглавачке – понекад и дословно – осамдесетих година прошлог века. А 1988. скупина је симпатичних силеџија предвођена Лоријем Санчезом, Денисом Вајзом, Џоном Фашануом и оним најопиченијим од свих, Винијем Џонсом, освојила ФА куп победивши својим силовитим главометом и потезима достојним Теккена или Мортал Комбата неприкосновени Ливерпул у финалу са 1:0, уз пенал који је Дејв Бесант скинуо Џону Олдриџу.

Пуне 24 године после вемблијевског влажног сна, момци из АФЦ Вимблдона изашли су на терен новог Стадиона мк и храбро се држали све до судијске надокнаде времена, када су примили гол и испали из такмичења.

Била је то стрелица одапета право у срце старог фудбала, пројектил који ће осветлити будућност овог новог, брутално прорачунатог, и наставити да погађа све до недеље, 3. маја, када ће МК Донс прославити прескакање још једне степенице, улазак у Чемпионшип, само предворје раја.

То се неће допасти многима, па ће тако на Твитеру у недељу по подне велики Стен Колимор позвати навијаче старог Вимблдона да отворено псују и пљују своје одбегле колеге и читав овај умногоме погрешни принцип.

А нама осталима остаће само још једна лекција, сервирана хладније и бљутавије него плесниви одрезак освете, да и у животу и у бајкама – па и у овим фудбалским, најважнијим – углавном победе злоће.