Истина о разводу Тита и Јованке

Коме је све одговарало да се прва дама Југославије истера из Ужичке улице? Док су односи председничког пара били све хладнији и напетији, масаже у маршаловом кабинету су све дуже и дуже трајале...

Занимљивости 04.05.2015 | 08:29

АВГУСТА 1977. Јосип Броз Тито по ко зна који пут је у центру интересовања светске јавности. Био је први државник који је у истом потезу посетио Москву и Пекинг. Када се томе дода највеличанственији дочек у историји приређен неком страном државнику у Северној Кореји, не чуди што су очи светских медија биле упрте у Тита и његову делегацију. Међутим, овај његов пут изазвао је посебно интересовање и у земљи. Грађане и радне људе СФР Југославије, свикле на Брозова спектакуларна и луксузна путовања, није много додиривао значај посете Москви и Пекингу, већ чињеница што поред њега није била његова животна дружбеница Јованка Броз, популарна Јока.

Почеле су разне приче и трачеви, најпре шапатом. Најобавештенији, блиски Председништву државе и Председништву ЦК СКЈ, ширили су различите верзије Јованкиног одсуствовања са спектакуларног пута. Најубедљивија верзија је била да Јованка није хтела да путује, односно да је свој одлазак условљавала одређеним захтевима, који јој нису испуњени.

Наводно је тражила да не путује Титов ађутант адмирал Душан Виловић с којим је имала тежак инцидент. Јованка је, у афекту, пљунула према њему и, како је Виловић доцније испричао, већ је дигао руку да је ошамари, али се због Тита уздржао. Други њен услов је био и да не путује извесна Д. Г. која се већ дуже време није одвајала од Тита и коју су свуда представљали као "физиотерапеуткињу", а још чешће и као "стенодактилографкињу" која је у то време имала 29 година.

Иначе, та згодна жена први пут је примећена у јесен 1973. на Брионима. Вршљала је усамљена по хотелу "Нептун" као по свом дворишту. Била је млада, лепа, витка и изазовна у уским фармеркама. На питање Коче Поповића и новинарке Даре Јанековић, шта она заправо ради у "у тајном Титовом царству", ноншалантно је одговорила: "Досађујем се".

ПО ПОВРАТКУ из Кине Тито је накратко свратио до Ужичке 15, спаковао најосновније ствари и продужио за Карађорђево. Јованка је остала сама, изолована и заборављена. Покушавала је на разне начине да нађе излаз из настале ситуације. Обраћа се људима који су имали највећи утицај на Тита: зове Стеву Крајачића, пише писмо Мирославу и Бели Крлежи... Моли Дару Јанековић да је посети на Дедињу. Крлежа ће непосредно пред смрт потврдити да је то писмо стигло на Гвозд 23 али уз опаску: "То је точно, али из писма није нам било јасно што се заправо у Београду догађа". Ни Крајачић није негирао да се Јованка обраћала њему. Дара Јанековић је о сусрету из тог времена написала: "Посјетила сам је у Ужичкој 15, у њезину и Титову дому, и то кад сам изашла из болнице, почетком листопада 1977. године, прије поласка у Загреб.

Све је то био договорио Крајачић. А и Јованка је жељела да ме види и да поразговарамо, јер је знала да сам била на том путу у Москви и Пекингу. Била је тада узнемирена, забринута и заплашена. Чак ми је дословце рекла да се боји. Тито тада није био у Ужичкој, већ у Карађорђеву. Питала сам је како то да није пратила Тита на напорном и дугом путу. Устала је у том тренутку, отишла у сусједну просторију и вратила се с папиром у руци. Пружила ми је да прочитам. На непуној страници текста, потписаног од шефа Титовог кабинета Батурине, било је написано да Јованка не путује, тако је одлучено."

МЛАДА дама Д. Г. кренуће на пут у Совјетски Савез, Северну Кореју и Кину. Млађи новинари правили су на њен рачун свакојаке шале. А старији се правили да то не чују. Д. Г. је већ била познато лице пратиоцима Јосипа Броза на разним путовањима. У почетку је путовала авионом број 2, који је увек ишао испред Титовог и стизао на одредиште први, како би пратеће службе имале времена да се припреме за рад. У том авиону била је већина Титовог обезбеђења, сниматељи, новинари, преводиоци и друге службе.

У експедицији за пут у Совјетски Савез, Кореју и Кину, млада Д. Г. није више била у авиону број 2, била је уз Тита. Међутим, општа констернација свих чланова делегације и Брозове пратње настала је када се Д. Г. појавила одмах уз Тита и Брежњева на полагању венца на гроб Незнанога јунака, испод зидина Кремља. Још веће изненађење изазвала је појава друге младе жене, која је поприлично личила на Д. Г. Испоставило се да је то њена рођена сестра Р. Г. Величанствен призор: две млађахне "сестре Кеслер" 85-годишњи Тито и нешто млађи Брежњев. Слика за богове, али и за новинаре и сниматеље који су стајали насупрот, и могли су све добро да осмотре, али нису смели и да забележе.

МИРОСЛАВ Крлежа је с посебним интересовањем пратио разлаз у Ужичкој 15. За њега то није био само однос Јосипа и Јованке Броз: "Па, Титу је ипак 87 година, ми смо готово вршњаци, годину дана он је старији од мене. Тко зна какве се тамо интриге плету и с којим намјерама. А можда је већ почела и битка за власт, па Јованка некима, а вјеројатно и многима, смета. Познато јој је превише тога, па и о појединцима. Имала је прилике толике године проматрати изблиза све што се догађа око Тита, а сигурно јој је и он штошта причао."

Зато је Крлежа питао Дару Јанековић: "Па, добро, Даро, што ти сад мислиш? Је ли читав спор око те младе даме избио?"

"Не, не вјерујем, али чини се да су Титови особни лијечници, који су је довели, били убјеђени како га присутност такве младе жене 'рекреира'."

Крлежу је занимало о чему је још разговарала са Јованком.

- Плакала је. Савјетовала сам јој да разговара с Титом, а она ми је одговорила да је изолирана, да не може до њега. Био је овдје након повратка из Кине - казала ми је Јованка том пригодом - дошао је по нешто. Тада је покушала с њим разговарати, а он јој је само у пролазу довикнуо: "Нисам ти ја крив, нисам ти ја крив! Други су ти криви". И отишао је. Питала сам је зашто не оде к Титу у Карађорђево. Одговорила је да не може, да је неће пустити: "Тешко ми је с њим ступити и у телефонски контакт. Више пута сам то покушала, али чим се поздравимо и ја заустим да нешто кажем, веза се прекине. Нетко омета."

ЗАВЕРА ПРОТИВ ЈОВАНКЕ

О умешаности врха југословенског руководства у разлазу председничког пара, Перо Симић, Титов биограф и бивши главни уредник "Новости", ексклузивно нам је уступио документ из фебруара 1975. године, у коме поред осталог пише:

- у Боки Которској су се изненада обрели потпредседник Председништва СФРЈ Петар Стамболић, секретар Извршног бироа Председништва СКЈ Стане Доланц, председник југословенске владе Џемал Биједић и министар одбране генерал Никола Љубичић. Уз помоћ Едварда Кардеља извели су Тита из резиденције у Игалу и одвели га на "Галеб", који је био усидрен у Кумбору, да би га убедили да му од Јованке прети животна опасност.

Све је било срачунато да им поверује како му живот с Јованком виси о концу, а да би га у то убедили повели су са собом професора Богдана Брецеља, Титовог личног лекара, и генерала Марка Рапа, шефа Титовог обезбеђења. Први је требало да потврди да се Јованка налази у нервном растројству, у коме су могућа и њена сасвим неконтролисана понашања, а други да она у ташни има неки мали пиштољ, који би у нападу психокризе могла употребити против Тита.

"Нико се не усуђује Титу ништа рећи", рекла је Јованка.

- Зар ни Крајачић?

- Ни он!

ЈАНЕКОВИЋЕВА, када се вратила у Загреб, отишла је код Крајачића и све му испричала. Стева је специјалним телефоном назвао званично још прву даму Југославије. Упорно ју је наговарао да оде до Тита у Карађорђево, "како год знаде, на кољенима, ако треба". Јованка се заплакала и казала да она више ништа не може јер да од ње, ништа, ама баш ништа, не зависи.

ВЕДА Загорац, Титова сарадница из рата, посетила га је тих дана са својим супругом Здравком Печаром. Веда га је упитала шта се то догађа с њим и с Јованком. Додала је да то многе њихове искрене пријатеље забрињава и да им то "тешко пада". Тито је, одмахнувши руком, рекао:

"Нервира ме, не могу више да је подносим".

СТАНЕ Доланц ће се поверити загребачком новинару Деспоту о својим сусретима с Јованком, посебно је издвојио први у октобру 1971. године када је она "агресивно причала о страховању личких Срба пред хрватским националистима". Тада му је и Едвард Кардељ открио да га је и Тито већ много пута питао да ли да се од ње разведе, а овај га је од тога одговарао. Доланц наводи како је Јованка желела за себе неку политичку функцију, чему се Тито увек противио.

Неки чланови Председништва СФРЈ ишли су чак дотле да су од Јованке тражили да се и службено разведе од Тита. Јованка се посебно жалила на понашање и поступке Станета Доланца, члана Председништва Савеза комуниста и државе. Дошао је у Ужичку 15, у Титов и њен дом, "хтио је у Титове ципеле, викао је: Развод... развод...", причала је Јованка.

Извор: Новости