Највећа лаж људског постојања: Какав је прави укус пилетине?

Кажу, ако не можеш описати каквог је укуса нешто, реци да има укус попут пилетине. Нећеш погрешити, јер данас све има укус као пилетина. Међутим, није одувек било тако. Пилетина је некада давно била богатог укуса и изузетно скупа.

Занимљивости 29.04.2015 | 11:27

Све је почело да се мења 1948. године када је почело да се тежи томе да пилетина буде издашнија и мање укусна, тако је описао Марк Шакер у књизи "Тхе Дорито Еффецт".

Жена у седамдесетим годинама отишла је код месара да купи пиле. Имало је дуже ноге, мања прса и жућу кожу него што има нормално пиле. Била је то врста пилета које је до педесетих година готово нестала. Међутим, некако је неко успео да одржи врсту која је гајена на природан начин, домаћу врсту, пиле које се хранило травом и семенкама које је пронашло, а не оним вештачким које данас дајемо не би ли пилићи били што већи.

Жена је више од педесет година мучила муку са својим мужем и његовим омиљеним јелом - пилетином с кнедлама. Сваки пут кад би направила ово јело, без обзира на начин припреме, зачине, време печења, њен супруг би јој приговорио како то није оно јело које је његова мама припремала.

По хиљадити пут жена је покушала да испече најбољу пилетину коју је знала, а онда, када је видела реакцију свог супруга, заплакала је због пилета. "То је пилетина с кнедлама моје маме", казао је супруг када је испекла домаће пиле, које није надувано и напумпано само да би што пре могло ићи у продају. Пиле које није задовољавало тренутне стандарде, јер је имало предугачке ноге и премален труп. Свих 50 година проблем је лежао у пилетини, не у жени.

Све је почело 1948. године у Мериленду када је Хауард Пирс, стручњак за истраживање квалитета пилетине, због страха од пораста глади у време Другог светског рата, одлучио да гаји пилиће који ће брзо нарасти и личити једни на друге, који ће бити савршен примерак, без мане, јефтинији и доступни свима.

1923. године, како би се одгајило савршено пиле од једног килограма, било је потребно 16 недеља, а већ 1933. године, узгајивачима пилића било је потребно две недеље мање за пиле од једног килограма. Такмичење није ту стало. Испитивачи који су оцењивали квалитет пилетине нису се бавили њеним укусом. Гледали су њену величину и боју. Пилетина која је настајала била је чудо.

Нико се није питао каквог је укуса та чудесна пилетина јер се могла производити брже, бити јефтинија и доступнија ширем кругу људи. Више није била резервисана само за богати слој. До 1951. победничка пилетина била је одгајана две недеље краће од оне из 1948, а 1973. за савршено пиле било је потребно око осам недеља. Половину времена мање него 1948. године. Био је то успех за прерађивачку индустрију, али не и за потрошаче.

Како је постала доступна свима, почела се брже и брже производти, а њен квалитет је све више опадао. Тежња да порасте што пре надјачала је жељу да буде што укуснија. Готово да смо заборавили да припремимо јело без маринаде, зачина и осталог. Због чега? Јесте ли се икада запитали какав је прави укус пилетине?

"Велика већина хране коју данас једемо не само да је лаж, већ је врло велика лаж. Модерна храна једна је од највећих лажи икад испричаних у историји људског постојања", написао је Марк Шакер у књизи.

Извор: Б 92