Видео - Сјећања: Нигеријски сан и сурова реалност!

Какав је то тим у зеленом био! Каква је то игра била! Ритмична попут чегртаљки, необјашњива попут вудуа, зајапурена попут племенског плеса око ватре, тутњала је из даљине попут стрпљивог бата слонова који газе све пред собом, да бисте из близине схватили да је то у ствари крдо грациозних антилопа у трку...

Фудбал 24.04.2015 | 23:40

Често сам, можда и најчешће, писао о том лету. Први Мундијал који испратиш од почетка до краја обележи те једнако колико и прва туча, пољубац, додир женских груди или премијерно пијанство после којег ти пола желуца ђус-водке не остане на плочицама.

Онај у Италији памтим по Југославији, сећам се и Марадоне и Ивковића, лако из меморије вадим Пиксија који изиграва тореадора побеснелим Шпанцима... Знам и да сам досадно финале гледао у хотелској телевизијској сали на једној планини - тада је била реткост да у собама соцреалистичке смештајне провинијенције постоји телевизијски апарат у свакој соби; али тек 1994. фудбал ме занимао толико да сам био спреман да променим ноћ за дан...

Било је то лето које ми и данас уме вратити осмех: таман колико и брусхалтера једне Наташе, коју годину доцније, сећам се Баба Ванге, Лечкова, Бађовог репица, „нунања“ оне бебе коју су уљуљкивали Ромарио, Бебето и Мазињо - Мазињов малишан касније ће постати Шпанац, одазивати се на име Тијаго Алкантара и заједно са својим саборцима из гвозденог баварског пука уништити убоги Порто у уторак увече – сећам се и Марка Ечеверије и рокера прерушених у фудбалере који су представљали САД: Лалас, Виналда, Коби Џонс...

И не прође, никада, ни неколико дана, а да ме нешто не подсети на било који хигхлигхт варљивог лета 1994.

То може бити нека успутна реченица коју у кафани изговори колега Глигорић, једини, чини ми се, који дотично првенство схвата на исти романтични начин као и ја; може бити неки гол који стигне у инбоx или се појави на Тwиттер лајни, или једна обична вест...

У уторак поподне десило се потоње. Нигеријска фудбалска федерација саопштила је да ће Стивен Кеши по трећи пут постати селектор Суперорлова, тужно приземљених већ неколико година, толико да су троструки владари Африке пропустили недавни Куп нација почетком 2015.

Сећам се лета 1990, кажем, и плеса Рожеа Миле, вероватно јединог Африканца који је могао мртав 'ладан да слаже за своје године, а да нико никада не посумња у то. Дозивам и како су несрећно испали од Енглеске; несрећно али судбински, јер морало је почети проклетство енглеског испадања на пенале, морао се онај на муфте подигнути кредит из 1966. отплаћивати и у смирај миленијума, па још даље...

Али да 1990. један афрички тим догура у четвртфинале, то је било библијско чудо.

Како лети време, како се мења фудбал! Четири године потом, када је Стивен Кеши наступио на Мундијалу у дресу репрезентације Нигерије, било је немало оних који су тврдили да екипа најмногољудније државе Црног континента може скроз до краја.

Пелеови фаворити били су Колумбијци, но тада још нисмо знали колику моћ Пеле има да урекне своје пулене; али прави дарк хорсес, прави фаворити из сенке, прави мајстори који ће ниодакле, на мрачним путевима којима су њихови прећи довођени у робље вековима раније, освојити срца милиона поклоника игре, слободнији и лепршавији него икада пре или касније, били су Нигеријци.

До тог лета, до те Нигерије, бледолики су људи с колонијалним, готово расистичким ниподаштавањем посматрали Африканце – оно камерунско чудо у Италији сматрано је ексцесом који се не може поновити, јер момци с најстаријег, а најмлађег континента немају довољно дисциплине ни менталне снаге да се ухвате у коштац са суровим професионалцима. Било је ту и објективних околности, додуше: војни пучеви и диктатуре крволочних генерала и манијака у афричким земљама осамдесетих су и деведесетих биле много чешће од правих копачки или травнатих терена, али Европљани су у својој надмености заборавили да су се у праскозорје фудбала шампиони управо и рађали у нестабилним системима и на земљаним или пешчаним подлогама...

А Нигерији је требало мање од 90 минута да задиви и опчини цео свет, да натера вајне познаваоце и тумаче фудбала да направе коперникански обрт, па да питање „да ли ће икада афрички тим поново проћи групу на Мундијалу“ намах претворе у „када ће афрички тим постати првак света“ - предвиђања су казивала да ће се то догодити најраније на наредном Мундијалу, 1998, а најкасније онда када Црни континент буде домаћин најбољим планетарним репрезентацијама.

Какав је то тим у зеленом био! Каква је то игра била! Ритмична попут чегртаљки, необјашњива попут вудуа, зајапурена попут племенског плеса око ватре, тутњала је из даљине попут стрпљивог бата слонова који газе све пред собом, да бисте из близине схватили да је то у ствари крдо грациозних антилопа у трку...

Све су почасти касније припале Бугарској, и ми смо навијали за брата Христа и његову дружину – наравно, уз неизбежне вицеве током утакмица о томе да Бугари увек нападају с леђа – али та Бугарска је дословце одучена од фудбала 21. јуна 1994. у Даласу.

Ако је икада постојао афрички тотални фудбал, онда је то био нигеријски, са Холанђанином на челу, разуме се, Клеменсом Вестерхофом. Систем је био најприближниији 4-2-4, мада се лако трансформисао у неких чаробних 4-0-6, када би сви – и Финиди, и Олисех, и Амунике, и Сијасија, и паклени дует Амокачи - Јекини – кренули напред...

Понекад, када гледате снимке старих утакмица, чини вам се да су играчи много спорији него данас, али убитачни плес Нигеријаца на врелом Котон боулу и данас се врти на 45 обртаја и стаје раме уз раме са неким од најбољих мечева у историји ове игре: са Миланом против Барсе, са Звездом у Минхену, са Немачком у Бразилу...

Ту су лопте у простор које су бугарску одбрану цепале боље него што је то чинио Радомир Путник на Брегалници, ту је контрола лопте којом су се дотад дичили само Јужноамериканци, ту је стрпљивост и упорност Европљана...

Лењи би коментатор данас назвао први гол Нигерије на светским првенствима уџбеничким, јер подсећа на шустер-мат, али он је много више, од лопте коју добија Амокачи дубоко на левом боку бугарске територије, преко развлачења бекова, до правог паса унутар петерца и Рашидију Јекинију остаје само да улети с фудбалом у мрежу и да је грли, цепа и љуби од махните радости...

Имају Африканци и среће – један савршен слободњак Стоичкова завршава у мрежи, али судија поништава гол јер је дао знак за индирект, и лет Орлова може да се настави, до разуларених 3:0.

Четири дана касније Нигерија је надиграла Аргентину са Марадоном, Редондом, Симеонеом, Батистутом, Каниђом, и само су тренуци трезвености оног љубитеља кокаина успели да донесу победу фаворитима. Са Грцима су се у последњем колу Африканци лагано поиграли и потом отишли на мегдан Италији у осмини финала...

Фудбал је, знамо и то, често игра за коју важи да је Немци играју до последњег звиждука, али постоји и једна још опаснија, још упорнија репрезентација, и у Фоксбороу, држава Масачусетс, на старом буњишту Неw Енгланд Патриотса, Бађо и другари показали су да није готово док глас не пусти дебела оперска певачица...

Нигерија је водила и бранила се – можда им је то био усуд? Можда је требало да нападају и код 1:0 на пет минута до краја? Или је посреди нешто прозаичније, попут танке клупе на којој није било никога да одмени уморне ноге стартера? - Сињори, Масаро и Зола су редом промашивали изгледне шансе, а онда је на свега минут-два до краја најбоља будистичка десница свих времена послала лопту иза леђа Руфаија и било је јасно, чак и ако су тек следили продужеци, да је сан готов.

Маргинални јунак и иницијатор ове приче, стари-нови нигеријски селектор Стивен Кеши, није ту само као украс. Он је на том првенству, као један од најискуснијих, званично био капитен, али је унеколико поделио судбину бразилског „скипера“ Раија са истог првенства. Одиграо је само једну утакмицу, ону последњу у групи против Грка, а у одсудној није учествовао, мада се његова реч слушала чак и кад је на клупи.

Но он је занимљив, као човек који је учествовао у првобитном успону нигеријског фудбала, и због свега што је дошло касније: 1998. је Нигерија била свачији фаворит макар за полуфинале, са још бољим саставом него четири лета раније, са Бором Милутиновићем на клупи, и све је кренуло како треба. Освојили су прво место у групи али су налетели на браћу Лаудруп која су знала да је то последња шанса за још једну рапсодију и Нигерија је крахирала против Данске.

Сви наступи на највећој позорници после тога били су утапање у сивило, с тек повременим сјајем, а нестабилност региона, грађански и верски рат у земљи, корупција, лоповлук (све то сјајно је описано у роману „Американа“ госпођице Чимаманде Нгози Адичи) и небрига о фудбалу – који је почео да бива посматран не као радост и потреба, већ као идеална прилика за стицање новца, што ће на концу бити кукавичје јаје које ће отказати успон афричког фудбала на сам врх; упркос појави великих играча, никада више бели свет није стрепео од Африканаца, чак ни када је Гану од полуфинала делио само суманути, манијакални, савршени ручни блок једног Луиса Суареза – учинили су да се Нигерије сећамо само по 1994. и 1998, а не по последње две деценије.

Тешко је, зато, очекивати да ће Стивен Кеши моћи ишта да промени.

Али до 2018. и Русије остало је сасвим довољно времена да се појаве неки нови Амунике и Амокачи, да Нигеријци и други састави поново науче да се радују игри, да пронађу свој патриотизам, па да нас натерају да поново навијамо за њих, као што смо за онај тим у зеленом, најбољи афрички извозни производ свих времена, навијали једног предивног, дугачког, америчког лета 1994.