Седам Срба који су Титу рекли - не!

Поједине функционере сукоби са Јосипом Брозом коштали су каријере, али и живота!

Регион 11.04.2015 | 10:57

1. Живојин Павловић

Један од руководилаца КПЈ пре доласка Јосипа Броза пао је у немилост комуниста због критике Стаљинових злочина у својој књизи.

Није могао да прихвати Тита, али није могао ни Дражу, 1941. није хтео ни са једним ни са другим, а гонили су га и једни и други. Специјална полиција гони га као опасног комунистичког организатора да га убије, а с друге стране, комунисти га гоне као дисидента који је издао. Комунисти су га стигли први.

Стаљинов критичар

Живојин Павловић, звани Жика Ждребе, рођен је 1898. године на Златибору. Био је члан руководства Комунистичке партије Југославије пре доласка Јосипа Броза на њено чело. Завршио је Правни факултет и дуго живео и радио у Паризу. Важио је за одличног новинара. Крајем 1940. године у Београду је објавио књигу „Биланс совјетског термидора“, у којој је изнео истину о размерама злочина које је Стаљин починио ликвидирајући своје политичке противнике, због чега се нашао на мети критике Титових комуниста, који су били одани Стаљину. О самом Титу говорио је својим Златиборцима: „Тај скида главе. Он неће презати ни од чега да дође на власт. Има да буде крви до колена.“

Милован Ðилас изјавио је да Павловић, због своје књиге, „седам глава да је имао, ниједну сачувао не би“.

Партизани су га ухапсили у јесен 1941. године, у време Ужичке републике, а акцијом је командовао Слободан Пенезић Крцун.

Партизан Видан Мићић, који је Павловића доцније стрељао, у својој исповести пре двадесет година испричао је: „Док је био у затвору, Жику Ждребета саслушавали су Слободан Пенезић Крцун, Владимир Дедијер и Пера Стамболић најчешће, повремено Чолаковић и Ранковић. Понекад је било и више њих одједном... Два-три дана га саслушавају примењујући тортуру да би сазнали неке ствари од њега, а он само ћути. Богами, бију сви добро, али не помаже... Дедијер, сећам се одлично, носио је неки сламнати шешир, а крупан. Мушки га, што се каже, туче. Пребија на мртво име, али он ништа... Стамболић га је шибао волујском жилом по табанима. Прво су били велики пликови, а касније је и кожа пукла. Зато смо га водили или носили натраг до собе, све уз степенице. Кад се и он замори, онда приђе Крцун. И он туче што боље може...“

Убиство

У ноћи између 28. и 29. новембра 1941. године, неколико сати пре него што ће партизанско вођство пред најездом Немаца побећи из Ужица, према Титовом наређењу, одведен је на стрељање. Према сведочењу Видана Мићића, покушао је да побегне. Одбегао је био око 30 метара, када га је стражар из пушке погодио у кичму. Тешко рањен, Павловић је молио: „Убијте ме!“, али су га намерно последњег убили и бацили у раку.
Тек пола века касније књига Живојина Павловића поново је објављена.

2. Благоје Нешковић

Због противљења одлукама КПЈ, први човек СКС проглашен је великосрпским шовинистом и искључен је из партије.

Благоје Нешковић био је први човек српских комуниста и председник српске владе, а онда је на врхунцу своје каријере смењен са свих функција.

Ратник и лекар

Рођен је 1907. године у Крагујевцу, а гимназију и Медицински факултет завршио је у Београду, где је 1935. постао члан Комуистичке партије Југославије.

У Шпанском грађанском рату учествовао је као борац и лекар, а када се вратио, постављен је на челну функцију КПЈ за Србију. Српским комунистима руководиће и после Другог светског тада, у ком је учествовао од почетка, а упоредо ће бити и председник владе Народне Републике Србије све до 1948.

Обављајући ту функцију дошао је у у сукоб са Титом. Да би прехранила градско становништво, комунистичка власт је тада, наиме, наредила присилан откуп жита и стоке од сељака. Милиција је празнила амбаре и штале, не остављајући сељацима ни мрвице. Од Србије су захтеване највеће количине.

Објашњавајући свој сукоб са Јосипом Брозом, Нешковић је после смене причао: „Поводом откупа могу да кажем да су Србију крваво оптеретили да је давала две трећине целокупног откупа у Југославији... На тој расправи о откупу Броз ми је претио Сибиром.“

У јесен 1952. године, у складу са правилима тадашњих политичких обрачуна, руководство КПЈ формирало је комисију да испита „случај Благоја Нешковића“. Председавао јој је Милован Ðилас, а чланови су били функционери из Србије Александар Ранковић, Спасенија Цана Бабовић и Душан Петровић Шане.

Одлука комисије

На крају свог рада, између осталог, ова комисија је закључила: „Благоје Нешковић се дубоко не слаже с политиком наше партије у националном питању и стално приказује као да је она на штету српског народа. Свој великосрпски шовинизам он је испољио безброј пута, чак и на безначајним ситницама као што су, на пример, натписи латиницом у Београду.

Кад су, на пример, другови из Обласног комитета с Косова и Метохије дискутовали о томе да њихова област треба да добије аутономију због многобројне албанске мањине, Нешковић им је рекао да Косово и Метохија треба да буде обичан округ у оквиру Републике Србије. Он је испољавао нарочиту нетрпељивост против другова Црногораца и Словенаца. Нарочито је нападао другове Црногорце, понављајући чаршијске приче како они један другом намештају на одговорне положаје и слично...“

Благоје Нешковић 1952. искључен је из КПЈ и посветио се научном раду на Медицинском факултету. Умро је у Београду 1984. године.

Милован Ðилас је и сам одстрањен из политичког живота 1954, а Александар Ранковић 1966. године.

ШПАНСКИ БОРАЦ

Благоје Нешковић је члан Комунистичке партије Југославије постао 1935, учествовао је у Шпанском грађанском рату и као лекар и као борац, а од почетка Другог светског рата борио се у партизанима.

3. Сретен Жујовић 

Иако дуго у врху КПЈ, овај политичар се 1948. године определио за Стаљина, и то га је коштало каријере.

Сретен Жујовић Црни у Дрвару 1944. године једним потезом је променио историју Балкана.Акција на Дрвар.

Рођен је 1899. у околини Младеновца у имућној породици. У Београду је завршио гимназију, а кад је избио Први светски рат, уписао се у Легију странаца и на француском тлу борио против Немачке. По повратку у отаџбину, пиркључио се радничком покрету и 1924. постао члан Комунистичке партије. 

На руководећим функцијама био је у КПЈ и у партизанима током рата. У мају 1944. нашао се са Титом и најужим партизанским руководством у Дрвару, на који су Немци извршили десант. Главни партизански штаб био је опкољен и Тито је  одлучио да се преда Немцима. Обукао је униформу маршала и готово кренуо, али их је Жујовић пресрео. Потегао је револвер и почео да виче на Тита: „Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. Излази, стара кукавице! Хоћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а истовремено уништиш и издаш нашу борбу.“ Тито је тек тада одустао од предаје, партизанска команда је успела да се извуче из обруча.

Стао уз Стаљина

У време разлаза Тита и Стаљина 1948. године, определио се за Стаљина, па је смењен са свих положаја. Добрица Ћосић је у једном интервјуу рекао: „Први противник Титу у Србији, по мом мишљењу, био је Сретен Жујовић. Они су били ривали у Коминтерни за вођство партије. Жујовић је толико мрзео Тита да се као министар финансија југословенске владе лако и послушно определио за Стаљинову Резолуцију ИБ 1948.“ Сретен Жујовић је држан у изолацији скоро две године, а онда је упутио покајничко писмо Титу. До пензије је радио као комерцијални директор листа Борба и директор Привредног института, а онда се повукао. Умро је 1976. године, „патећи своје поразе од Тита“, каже Ћосић.

ПРЕТИО ТИТУ

Током Десанта на Дрвар Тито је решио да се преда, па је Сретен Жујовић потегао револвер и почео да виче на Тита: „Знај да им се жив нећеш предати. Излази, стара кукавице! Хоћеш да се предаш Немцима и спасеш главу, а истовремено уништиш и издаш нашу борбу.“

4. Драгољуб Јовановић

Предратни политичар надао се да ће вишепартијски систем опстати и под комунистима, па су му због критике режима наместили доказе да је енглески шпијун.

Драгољуб Јовановић, предратни политичар, очекивао је да странке наставе рад у Скупштини и под комунистима. Тито га је послао на робију.

Велики стручњак

Председник Народне сељачке странке Јовановић важио је за једног од најобразованијих политичара  Југославије. Рођен у селу Гњилан поред Пирота 1895, а школовао се на Сорбони. Био је један од првих интелектуалаца који су указивали на опасност од Хитлера. После напада Немаца у априлу 1941, пријавио се као добровољац у војску, а у време окупације позвао је чланове своје странке да се прикључе партизанима.

После ослобођења земље комунистичке власти поставиле су га за посланика у Скупштини, али је врло брзо дошао у сукоб с њима јер се залагао за вишепартијски систем. Као правник, оштро је критиковао комунистичке предлоге Устава и законе о аграрној реформи, задругама и јавном тужилаштву.

Увреда армије

Обрачунали су се с њим 1947. У току скупштинске расправе о буџету, пише публициста Момчило Ðорговић у опширном чланку о овом случају, Драгољуб Јовановић је „нагазио Титовог миљеника Бориса Кидрича, али и довео у питање финансирање армије и критиковао луксузирање официра, док је војска била још у опанцима, а понеки и боси“. Кидрич му је одговорио да је „увредио херојску Југословенску армију“.

Ðорговић бележи: „Јесте, увредили сте је, ори се салом. Јовановић шири руке и одједном мук. Горе високо, на галерији, са свог седишта је искорачио маршал Тито и у мртвој тишини рекао: ‚Господине Драгољубе Јовановићу, ви сте овдје увредили нашу армију!‘“

Пресуда је већ била донета! После тога, Удба је подметнула „доказе“ да је енглески шпијун. По хитном поступку, исте године је осуђен због наводне велеиздаје на девет година тешке робије. Робију је издржао без дана помиловања. До смрти 1977. године живео је у Београду, у сиромаштву.

ПРЕСУДА МАРШАЛА
„Горе високо, на галерији, са свог седишта је искорачио маршал Тито и у мртвој тишини рекао: ‚Господине Драгољубе Јовановићу, ви сте овдје увредили нашу армију“, пише Момчило Ђорговић.

5. Слободан Пенезић

За Крцунову погибију у саобраћајној несрећи народ је одмах окривио Јосипа Броза.

За њега се говорило да је једини Србин који је Титу смео да каже шта мисли.

Слободан Пенезић Крцун рођен је у Ужицу 1918. У комунистички покрет укључио се током студија на београдском пољопривредном факултету, а у партизанима се борио од 1941. Непосредно пред ослобођење постављен је за начелника Одељења за заштиту народа Србије, што је био назив за службу безбедности.

Немилосрдан човек

Пратио га је глас немилосрдног човека. У рату није штедео четнике и усташе, а после рата све оне који су сматрани непријатељима новог поретка. Борислав Михајловић Михиз, књижевник, једном му је рекао: „Бре, Крцуне, теби су руке крваве до лаката. Поубијао си многе невине Србе.“ Крцун је на то одговорио: „Нису до лаката, Михизе, већ су ми руке крваве до рамена!“

Важио је за јединог политичара из Србије који је Титу смео да каже шта мисли. Посебно се није слагао с начином на који се води међунационална политика. 

Страдао у удесу

Између осталог, о Крцуну се причало да је на једној од вечера код маршала направио скандал нагазивши Титовог кућног љубимца, који је болно зацвилео. Крцун је тад наводно рекао: „У мом ужичком крају кад неког зовеш у госте, онда вежеш кера!“

Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Према званичној истрази, возач његовог новог аутомобила, због пљуска и блата на коловозу, изгубио је контролу над возилом. Ауто је слетео с пута и свом силином, при брзини од 130 км на сат, ударио у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо републички функционер Светолик Лазаревић Лаза.

Иако до данашњег дана нису пронађени докази за то, одговорност за Крцунову погибију приписана је Титу, а непосредно након несреће народ је спевао песму: „Златиборе, шапни Тари да Крцуна уби Стари!“

ЗГАЗИО ТИТОВОГ ПСА

Између осталог, о Крцуну се причало да је на једној од вечера код маршала направио скандал нагазивши Титовог кућног љубимца, који је болно зацвилео. Крцун је тад наводно рекао: „У мом ужичком крају кад неког зовеш у госте, онда вежеш кера!“

6. Марко Никезић

Председник ЦК СКС сматрао је да су судови важнији од партије, па је под Титовим притиском морао да поднесе оставку.

Марко Никезић био је председник ЦК Савеза комуниста Србије, што је у Југославији била највиша у функција у једној републици. Под Титовим притиском поднео је оставку.

Дипломата

Рођен је 1921. године у Београду, ту се школовао у гимназији и започео студије на Техничком факултет, које је прекинуо Други светски рат. Као члан Комунистичке партије од 1939, учествовао је у рату од почетка, да би по ослобођењу обављао одговорне дужности у Београду. Затим одлази у дипломатију. На месту првог човека СКС био је од 1968. до 1972. године, када је напустио све политичке функције.

Већина историчара у Србији сматра да је основни Титов мотив за обрачун са Марком Никезићем и његовим најближим сарадницима била жеља да се ослаби Србија. 

Марку Никезићу стављало се на душу да је био попустљив према оним директорима предузећа који су у руковођењу предност давали правилима струке а не директивама КПЈ. Осим тога, Титу је засметала Никезићева изјава да „Савез комуниста не може... да замени судове, тужилаштва и инспекције“.

Тито у мањини

Преломни моменат у обрачуну Тита са „либералима“, како је државна штампа назвала Никезића и његове сараднике, представљала је седница одржана од 9. до 13. октобра 1972. године. Од укупно 82 функционера из Србије који су јој присуствовали, 32 су подржала Никезића, а 19 је било против. Овај скуп често се наводи као једини партијски састанак на ком је Јосип Броз Тито остао у мањини. Међутим, његова моћ је била таква да су већ у једној од пауза седнице Марко Никезић и сарадници одлучили су да поднесу оставке. После тога, Марко Никезић је отишао у пензију и никада се више није бавио политиком. Прочуо се као добар вајар, а умро је у Београду 1991. године.

7. Коча Поповић

Славни партизански војсковођа пао је у Титову немилост јер се противио његовој самовласти.

Партизански војсковођа и високи функционер Константин Коча Поповић увек је говорио оно што је мислио, због чега се после Титовог обрачуна са српским руководством 1972. повукао из јавног живота.

Филозоф и официр

Коча Поповић рођен је 1908. у породици богатог индустријалца. Као дечак, једно време је живео у Швајцарској, гимназију је завршио у Београду, а у Паризу је на Сорбони студирао филозофију. У младости се определио за марксизам. У војсци је завршио школу резервних официра, што му је помогло у Шпанском грађанском рату, у ком је имао чин поручника.

Са војничким искуством укључио се у партизански покрет, а у децембру 1941. постављен је за команданта Прве пролетерске бригаде. Захваљујући Поповићевом искуству, партизанске снаге са Титом на челу, избегле су пораз на Сутјесци.

На десету годишњицу оснивања Прве пролетерске бригаде, преживели борци, већином официри и високи функционери, на свечаном ручку са Титом приредили су праве демонстрације скандирајући: „Кочу за народног хероја!“ Тито је био бесан, а Коча Поповић је ово звање добио две године касније.

Против самовлашћа

Противио се Титовој самовласти и превеликој улози Савеза комуниста Југославије у држави. Уочи Титовог осамдесетог рођендана, одбио је да за Фронт, лист ЈНА, да изјаву о слављенику. Главном уреднику рекао је да жури на тенис, што се изродило у политички скандал. Када је Тито сменио српско политичко руководство са Марком Никезићем на челу, Коча Поповић је поднео оставку на све функције.

У јуну следеће године обележавано је 40 година од битке на Сутјесци. Кочу Поповића нису позвали на прославу, али је он сам отишао на Тјентиште. За функционере је био обезбеђен смештај у хотелу, њега су сместили у шатор. У реду за храну пред казаном, један полицајац није га препознао и издрао се на њега. Коча Поповић, ратни командант са Сутјеске, сео је у ауто и напустио прославу...
До краја живота 1992. живео је у Београду, изван политике.

Извор: Курир