Прича: Како нам је то Дунга ''вратио Бразил''?!

Па шта и ако то није „онај“ Бразил који смо волели и због којег у свакој забити на трећем камену од Сунца постоји макар један клинац с невешто исписаним „Роналдо“, „Роналдињо“ или „Нејмар“ на дресу? Он то вероватно никада више неће ни бити...

Фудбал 07.04.2015 | 23:20

До тог лета, толико важног за фудбал, знало се како се прослављају титуле, па биле и оне највеће, светског првака. Капитен би дошао до трофеја, подигао га високо, насмејао се, можда заплакао од среће, а онда поделио пехар и радост са својим саиграчима. Била је то увек у танчине изрежирана представа, без икаквих солирања и шмирања, без изненађења током финиша у којем се тим поклања публици, која их зове на један, други, трећи бис.

Не и тог јула 1994. у Пасадени. И посебно не када је у главној улози био Дунга.

Свега неколико тренутака раније – но ти тренуци се увек чине као целовечерњи филм, зар не? – тридесетогодишњак који на највећој утакмици своје каријере носи траку најбоље репрезентације у историји преварио је Паљуку са пенала; далеко изнад, у свечаној ложи Роуз Боула, велики Пеле је подигао руку и почео да вришти – 3:2 је за Бразил пред последњу серију једанаестераца, и одавде до вечности Бразилце дели само репић Роберта Бађа и једна лопта која иде високо, високо, као да никада неће пасти.

Док се фудбал и даље постојано пење у стратосферу, где Исус и Марија опаљују чврге Буди, док негде на ободу Амазоније срчани мишић издаје на стотине припадника нације рођене за фудбал, који овог пута најзад умиру уз осмех, Дунга изводи свој тим, једног по једног, на поклоњење планети, на руковање са Алом Гором, тада потпредседником Сједињених Држава, данас – после једне ситне изборне крађе која му је онемогућила да заседне у Овални кабинет – типа који покушава да убеди нојеве из Конгреса да се глобално загревање стварно догађа.

И ево тог тренутка, дакле, када човек по имену Карлос Каетано Бледорн Вери – нико га тако не зове, сви га знају као Дунгу, тај ће му надимак дати неки старији рођак још док је Карлос био тек шврћан; надимак је у ствари поспрдан, то је Глупко из бајке о „Снежани“, али Дунга је срастао с њим и заволео га – мења сценарио шоуа који се одиграва сваке четири године.

Сваки други капитен дотад је прослављао титуле на исти начин, али не и Дунга, не тог лета. Већ када подиже трофеј, види се да грч на његовом лицу не пролази, потом се уместо радости појављује очити бес, и он нешто почиње да виче; исте реченице касније ће поновити и пред микрофонима и камерама које одашиљу сигнал у стотине милиона, у милијарде домова широм света.

Дунга је светски првак, први капитен Бразила којем је то успело још од 1970, али Дунга не хаје толико за то.

Јер Дунга је љут и жели правду.

Правду за свој тим, којем замерају што није довољно „бразилски“, што само Ромарио и Бебето – добро, помало и Зињо – изгледају као да су потекли са Копакабане, док су остали ту да гризу и јуре по терену, као неки, боже ме опрости, Аргентинци, Уругвајци или, замислите, досадни Европљани.

Али понајвише тражи правду за себе. Он је отелотворење тог небразилског Бразила, сребрни метак у оно што је Пеле толико година раније крстио „Јога Бонито“. И зато га понајмање воле и цене његови сународници, они који знају да су Бразилци на ову планету послати не само да би живели, него да би од неке популарне, али помало конзервативне игре, направили радост покрета и духа, уметност која ће тек преласком океана, тек са сунцем и укусом соли Атлантског океана, тек са ритмом самбе по врелом телу постати значајнија од играчке браће Лимијер.

Криве га да је десекрирао то непроцењиво уметничко дело, говоре му да је хулиган, насилник, пребројавају му крвна зрнца, као да се чуде да ли то уопште може да буде Бразилац (па да, ево, његови су дошли из Италије и Немачке, зато је тако бео, зато је тако другачији!) и, што је најгоре, директно га оптужују за пораз четири године раније, на Мундијалу у Италији, пораз од Аргентине, најљућег ривала.

Зато је тај 17. јул 1994. велики дан његове освете, његовог коначног тријумфа – и можда је Бразил на том првенству био више тим него што волимо (версус скупина фантастичних индивидуалаца), али његов бес праведан и праведнички.

Ех, ни то финале није било достојно мегдана дуплих троструких првака света, али ко може да оспори да је осам дана раније у Даласу, против Холандије, то била најлепша „Јога Бонито“, и ко може да оспори да врелог јула 1994. ступамо у нову еру, еру у којој се Бразил вратио тамо где припада. Пардон, свет се вратио тамо где припада, пошто само када планета испадне из лежишта него други може да полаже право на мундијалски трон, Бразилци га само понекад посуђују, кад су баш баш нерасположени.

Него, колико само пута треба да се понови историја, па да схватимо да у њој – посебно када се о фудбалу ради – ништа није случајно? Једном? Мало је. Двапут? Па ни то...

Трећи силазак Дунге међу смртнике, онај који се догађа ових дана, запечаћен је осмом узастопном победом откако је он по други пут селектор, осмом победом од оних немачких 1:7 у Бело Оризонтеу који су уништили морал нације, бацили је у кому, натерали фудбалске коментаторе да прогласимо Бразил мртвим...

Баш као пре две деценије, Дунга поново има штошта да докаже. Његова 1990. реплицирана је његовом 2010. – и тада је, као селектор, оптуживан да је уништио Селекао и њихову игру – али изгледа да је дошло време да се игра и његова 1994, само с бројачем помереним две деценије унапред.

Пут до опоравка није лак, и посут је – а то Карлос Дунга, иако некада давно Глупко, одлично зна – најгором ствари коју људи за собом остављају уместо магичног праха: сумњом, неповерењем и сталним преиспитивањем.

Али осам победа од септембра до марта, осам победа на осам мечева, са 18 датих и само два примљена гола, неки нови играчи који су, као Дунга некада, спремни да и штуцне натопе сузама и знојем још на загревању, а који до прошлог лета нису ни позивани у иконични жути дрес (Фирмино, Кутињо, Луиз Адријано); неки нови Нејмар, дечко од којег су прошлог лета Бразилци направили ничим заслуженог Месију, само да им се то олупа о главу, дечко који сада истрчи целу утакмицу као да му од тога зависи живот; све то велика је, највећа, заслуга селектора.

Претрошлог викенда, Бразил је победио Француску са 3:1 у успореном снимку оног капиталног меча из Сен Денија који је, и толико лета после 1998. и даље обавијен велом мистерије.

Није то била никаква освета за пропуштено у ондашњем финалу, наравно, за такве ствари она може да се послужи само отровно хладна на једнако важној утакмици, али неки нови Ромарио и Бебето плесали су по терену; неколико дана касније, Чиле је побеђен са тесних и нимало гламурозних 1:0 – овог пута асови су били скрајнути, а травом су загосподарили прави наследници Дунге, Раија, Бранка или Марсија Сантоса.

Па шта? Па шта и ако то није „онај“ Бразил који смо волели, и због којег у свакој забити на трећем камену од Сунца постоји макар један клинац са невешто исписаним „Роналдо“, „Роналдињо“ или „Нејмар“ на дресу? Он то вероватно никада више неће ни бити.

Па и нека неће. Времена су се, кажу, променила. И само се повремено огласи та упорна учитељица живота која воли да пробуди духове прошлости, која обожава да из нафталина извуче једно лето у којем Дунга побеђује и себе и Бразил и Барезија и Бађа и њихову Италију, која нас подсети да можда има Бразила без фудбала, али фудбала без Бразила нема, која зна да тамо горе над нама бдију фудбалски богови што у слободно време воле да пикају лопту као у фавелама.

А до њене следеће лекције, до њеног новог најбољег ученика, неког попут Дунге, можемо само да се поклонимо пргавом исправљачу кривих Амазона, и да макар у себи кажемо: „Добро је што си се вратио, Бразилу. Овај свет није био исти без тебе.“