Видео сјећања - Ђанфранко Зола...

Као дечаку са Сардиније сан му је био да заигра за Каљари, али је тамо због изузетно ситне грађе одбијен у више наврата. Његове квалитете је препознао Лучано Мођи, довео га у Наполи, а после тога више ништа није било исто...

Уз име Ђанфранка Золе никада се нису везивали неки велики скандали и приче ван терена, оно што је најбоље знао радио је на травнатом тепиху, а тамо је био један од најбољих. У родној Италији су га прво оспоравали због висине, а онда су му пружили прилику да покаже шта зна и постао је легенда. Ипак, највећу славу стекао је у Енглеској где му се и дан-данас подједнако диве као када је био играч. За навијаче Челсија он је најбољи фудбалер који је икада крочио на Стамфорд Бриџ!

Као дечаку са Сардиније којем фудбал значио све у животу сан му није био да заигра за Јувентус или Милан, већ за Каљари. Ипак, због изузетно ситне грађе тамо је одбијен у више наврата, па је прве фудбалске кораке направио у локалном Коразију, где је његов отац био председник клуба. Са 18 година ангажовао га је Нуоренсе, где је играо две године и за две сезоне постигао 20 голова. Његовим умећем први је био импресиониран Ламберто Леонарди, тренер Тореса из Сасарија, који је успео да убеди челнике клуба да га откупе. Торес је са Золом убрзо ушао у Серију Ц, а онда дошао и на корак од Серије Б, после чега је његово име почело да се шири озбиљним фудбалским круговима. Због висине од 168 центиметара већина тимова италијанске Серије А није имала петљу да га доведе у своје редове, али тако није мислио и Лучано Мођи, који га је за 700 милиона лира, плус тројицу младих играча, довео у Наполи и заувек му променио каријеру, али и живот.

МАРАДОНА: КОНАЧНО НЕКО КРАЋИ ОД МЕНЕ!

Зола је свој однос са Дијегом Армандом Марадоном често знао да опише кроз реченицу да ко воли фудбал мора да воли и Марадону. Већ по првом тренингу „Бог фудбала“ га је дочекао шаљивим коментаром:
„Коначно су довели неког краћег од мене“, изазвао је Марадона громогласан смех комплетне екипе.

Золи то није сметало, имао је већ 23 године, свестан тога да млади суперталентовани фудбалери знатно раније излазе у први план италијанског фудбала, већ је најбољег играча на планети гледао широм отворених очију и упијао сваки његов покрет с лоптом.
„Он је био жива легенда, али био је једноставан, директан, доступан. За моје сазревање је били пресудно да га упознам. Научио сам доста тога и од Кареке“, рекао је Зола.

Марадона је већ имао „скудето“ са Наполијем, легендарни Карека је доведен из Сао Паула, а ту је био и чувени Бруно Ђордано, па су се Наполитанци у то време дичили триом МА - ГИ - ЦА (Марадона - Ђордано - Карека).

Ипак, на старту сезоне 1988/1989. у стартној постави против Аталанте се нашао Ђанфранко Зола. Дијего је био болестан тај дан, а Карека одсутан са репрезентацијом Бразила. Масимо Крипа је повео акцију Наполитанаца, пронашао је Золу на ивици леве стране казненог простора, уследио је корак у десно, избацивање једног играча Аталанте, а затим и ударац у даљи угао - 1:0 за Наполи! После тога више ништа није било исто...

Золина каријера у Наполију је од тог тренутка кренула узлазном путањом. Са два постигнута гола на 18 мечева учествовао је у освајању „скудета“ своје прве сезоне у клубу, потом је постигао шест, а од сезоне 1991/1992. постао је главни играч клуба. У финишу претходне сезоне, тачније 17. фебруара 1991. године Зола је директно од Марадоне добио „десетку“. Званична примопредаја десила се 17. марта на Сан Паолу у утакмици између Наполија и Барија.
„Наполи не мора да тражи моју замену, ту је Зола“, рекао је том приликом Ел Пибе.

У наредној сезони Наполи је преузео Клаудио Ранијери. Према Золиним речима он је унео иновативни ситем кондиционих тренинга, па је за годину дана набацио три килограма све самих мишића и то без теретане и тегова, што му такође било од великог значаја у наставку каријере.

Иако се снажно везао за Напуљ, клуб и навијаче, управа Наполија је 1993. године због тешког финансијског стања прихватила понуду Парме од 13 милијарди лира. Зола је од стране навијача оптужен за издају, али је то касније негирао, пошто су Наполитанци били принуђени да продају најквалитетније играче као што су Терн, Ферара и Фонсека, како би надокнадио огромна дуговања.

„То није био мој избор. Клубу је била неопходна готовина, нисам издао никога!“, рекао је Зола.

У дресу Парме - 102 утакмице за три и по сезоне и 49 голова. Освојен је Куп УЕФА и Суперкуп Европе, а у новембру 1996. године уследила је селидба у Челси за 6.200.000 евра, пошто од доласка Карла Анчелотија ствари нису ишле онако како је Зола желео.

„ОДЛАЗАК У ЧЕЛСИ НИЈЕ БИО САН, ВЕЋ ИЗАЗОВ“

Срце Ђанфранка Золе увек је куцало за италију и тамошњи фудбал, али славу коју је доживео у дресу Челсију није доживео ни на једном другом месту.

Верна публика на Стамфорд Бриџу одувек је знала да цени стране фудбалере, посебно оне који су срце и душу остављали на терену за Челси.
„То више није био сан, то је био изазов. Наши тимови су били богати и јаки, све су освајали, Енглези су се тек спремали за то. Италија је била земља маште“, рекао је једном приликом Зола.

На клупи Челсија Руд Гулит, у нападу Вијали и Хјуз, па је Зола морао у везни ред. Све је у тим тренуцима некако представљало проблем. Није био на свом месту у тиму, уследило је привикавање на енглески језик и вожњу левом страном улице, а деца су имала по четири и пет година. Ипак, убрзо је све промењено, а уследила је и повреда Вијалија, после које је коначно заиграо у нападу.
„У Енглеској нисам више био дечак, имао сам 30 година, али могу да кажем да сам се прилагодио њиховом фудбалу, без одустајања и непрекидног рада на терену.“

У Челсију није дочекао шампионску титулу, али је освојио два ФА купа, Лига куп, Куп Купова и Суперкуп Европе, оно што је дочекао била је вечна слава.

Ипак, мајсторије које је правио на Стамфорду ниједан играч пре њега није, бар не на такав начин. Када је дошао у Лондон имао је 30 година, а када је из њега отишао имао је 37, али се то ни једног тренутка није осећало на терену. То на најбољи начин описује магични тренутак 16. јануара 2002. године када је постигао фантастичан гол петом против Норича у ФА купу.
„Ђанфранко покушава да уради све зато што је чаробњак, а чаробњаци морају увек да пробају тако нешто“, рекао је изјавио је Кладудио Ранијери, који је имао ту част да и у Челсију води легенду италијанског фудбала.

Управо због таквих ствари током каријере у Челсију добио је надимак „магична кутија“.

О начину на који су га гледали Енглези довољно говори и изјава тадашњег његовог саиграча, а сада већ искусног менаџера Марка Хјуза.

„Морам да мислим лоше о себи ако не одиграм добро поред некога као што је Зола.“

За све што је урадио у дресу Челсија, али и комплетан енглески фудбал награђен је Орденом британског краљевства. Плавци су у његову част број 25 заувек избацили из употребе.

Дечачки сан остварио је 2003. године када је коначно заиграо за Каљари, а две године касније и званично је окачио копачке о клин.

Менаџерски посао започео је у Вест Хему 7. септембра 2008, мада је претходно стицао знаје као помоћник Пјерлуђија Казирагија у младој селекцији Италије. До данас, водио је још и италијанску селекцију до 16 година, Вотфорд, а недавно и Каљари. Тренерска каријера му за сада није ни приближна играчкој, можда неће ни бити у будућности, али ће Ђанфранко Зола у сваком случају заувек остати вечита легенда ове игре.