Светлана Ценић: Од купуса до купуса

За себе кажем да сам оптимиста у дугом, песимиста у кратком року, што је у просеку просвећени оптимиста. Чим још увек живим овде и умишљам да ћу нешто променити макар за милиметар напред, може само да значи да или нешто са мном није у реду или о људима мислим боље него што би требало.

Република Српска 03.04.2015 | 08:02

У дугом року, биологија ће бар порадити за већину кад им је већ мозак на леру - одумирање, природна селекција, пасош као излазна стратегија, угинуће од глади или експлозија босанског лонца. У кратком току, не могу заиста да делим вечити оптимизам Драгана Човића, јер сваки пут је оптимиста, а сваки тај пут искрсне нека нова препрека или се апетити повећају. Волела бих заиста да знам на чему је, да то исто тражим и ја.

Њему је, додуше, много лакше да буде оптимиста него мени, јер нема оне проблеме на дневној бази које имамо ја и мени слични. Од његове изјаве, рецимо, 15. децембра 2011. када је рекао да верује да ће Савет министара бити формиран до Нове године (а чекали смо га 16 месеци), до оне 11. јанура 2015. када је рекао да ћемо формирати власт у рекордном року, дешава нам се црнохуморна драма са научнофантастичним заплетом. Њему у прилог једино могу рећи да те 2011. ни највећи оптимиста није очекивао да ће једна трећина од 17 бити једнако пет, као што исти такав није могао веровати да пет плус један није шест 2015. године.

Био је оптимиста да ће се решити питање осталих по пресуди у случају Сејдић и Финци пре сусрета "шесторке" са Соренсеном 15. фебруара 2013., па онда 29. септембра 2013. пред сусрет са врхом ЕУ у Бруxеллесу 1.октобра, а онда је на том питању изненада постао песимиста 16. јануара 2014. пред састанак "седморке", овога пута са Филеом, и изразио бојазан да нико није спреман за даље приближавање ставова.

Ипак то питање "осталих" и њихових права решава се на начин непознат нормалном свету: неко се у задњи час изјасни тако. И иначе ми је хит то национално изјашњавање. Отприлике је постало овако: у јесен спакујеш летњу гардеробу, извадиш зимску, купиш зимницу, покиселиш купус, изабереш партију ако је изборна година.

У пролеће назад летња гардероба, бациш остатке киселог купуса и изабереш нацију ако је постизборно пролеће и машило те кандидовање на изборима. Сезонски, брате. А и мање досадно. Јер, имаш само две варијанте: прва, да се докажеш као аутентично конститутиван и вођи одан, те добијеш функцију, а друга да ти поклоне функцију ако се изјасниш адекватно потреби тренутка, па се онда докажеш и национално аутентично. Доказивање у струци и знању је потпуно непотребно, чак непожељно. Ту се мода не мења већ деценијама.Камо пусте среће да је између "покиселиш купус" и "бациш остатке купуса" активност "прочиташ десет књига". Или бар "обновиш знање из правописа".

Све тако у тоновима вере и наде, наш државни оптимиста увек, интересантно, нађе неку песимистичну да закочи коначно изгласавање и Савета министара и Владе ФБиХ. Ако ништа друго, онда одгоду за консултације да се изврше консултације око консултација.

Немам прилику да питам државног оптимисту да ли се тај оптимизам шири и на орочених пет милиона Електропривреде Хрватске заједнице Херцег-Босне у уништеној Бобар банци. Мислим, то су ипак паре и аутентичних Хрвата, па ко би о њима боље бринуо него доказани заштитник?! Или су то неки витални национални српско-хрватски интереси у договорној братској економији? А шта је тричавих пет милиона за братство и јединство конститутивних?!

Но од једног до другог оптимизма, ја се начисто обезнаних од пропале економије и силних датума кад би требало да нам крене. Да ли је песимиста или оптимиста гледе стандарда већине? То бих волела да знам. И све мање имам оног чувеног конститутивног стрпљења/сабура/, које се од нас захтева ево већ две деценије минимум. Или је рат или је обнова или је приватизација или је криза... А углавном се "ови" ваде на последице владања "оних", неразумевање и уроту "оних тамо". Невероватно како су политичке громаде кад треба да се посвађемо и са светом и међу собом, а онемоћају чим се помене борба против корупције или раст и развој.

И тако - од купуса до купуса. Ионако, како каже она прастара, у просеку једемо сарму - зна се неко месо, а некоме голи купус. Владу РС-а смо добили са стављањем купуса, ове две ваљда са бацањем његових остатака, а сад је питање до којег ће ко издржати: ко до јесењег сољења, а ко до пролетњег бацања? Можда се вратимо оном старом обичају гажења као припреме? Или у пролеће провришти од смрада, па се и комшије почну бунити и освану пред кућним вратима са моткама?

Шта се лакше трпи - да ли глад или смрад - ево гледаћемо.

Аутор: Светлана Ценић