Анализа: Шта се то дешава са српским бомбардером?!

Већ дуго у дресу Србије нисмо видели момка који је блистао у младој репрезентацији код Мирослава Ђукића и дизао комплетну екипу када је добијао шансу код Радомира Антића. Толико дуго да се не може говорити о пролазном паду форме.

Фудбал 30.03.2015 | 21:20
Анализа: Шта се то дешава са српским бомбардером?!

Повика на вука, а зечеви месо ваде... Ова метафора делује на прво читање смешно, али савршено открива једну од бројних слабости нашег државног тима. Тоне новинског папира потрошене су у анализирању феноменолошког проблема о томе како деценијама немамо правог „фантазисту“, рођену десетку... На том таласу недавно је зајахао и легендарни Драган Стојковић Пикси. Али док смо сви ми гледали десно, на левој страни се јавила пошаст која прети да нас у раној фази квалификација већ одстрани са Европског првенства у Француској.

Имали су кроз историју нашег државног тима бројни велики асови ту необичну навику да повремено у репрезентативном дресу буду бледе сенке играча из великих клубова. С тим статусом често се суочавао Дејан Станковић, па и Владимир Југовић... Међутим, они су осцилирали, док један од најскупљих играча актуелне репрезентације Србије Александар Коларов као да жели да буде константан – просечан и исподпросечан када обуче дрес с оцилима. Ни налик на фудбалера који би по здравим резонима морао да буде вођа тима и ако треба „поједе лопту“.

Није хумано после још једног пораза који нас је бацио на зачеље табеле Групе И одговорност пребацивати на леђа једног човека, али Александар Коларов, један од најскупљих играча у историји нашег фудбала, добрано пати већ други циклус. Јесте код Синише Михајловића бек са топом у левој нози, адут Манчестер Ситија, био један од најбољих стрелаца квалификација, ломио Велс, Македонију, дао и гол Белгији... Али ту долазимо до оне изанђале фразе како је, бар што се најпопуларнијег спорта тиче, статистика као бикини. Или да се пребацимо на кошарку и аксиом те игре: у петорци ти никада не треба играч који ће „увалити“ 30 поена, ако његов играч да 32.

Толико је лоше Александар Коларов изгледао на трави Лужа да је постао полигон за тестирање хумора дежурних твитераша, грешио у основним елементима игре, цео меч је деловао одсутно и без превелике жеље да снагом ауторитета у наставку извуче комплетну поставу из меланхолије. Међутим, ти проблеми Александра Коларова не трају од јуче, само што сада више нико не склања главу од њих и не гледа само у правцу селектора и играча с другог краја терена.

Када се све погледа хронолошки, испада да је Александар Коларов свој најбољи репрезентативни фудбал одиграо на Европском првенству младих селекција 2007. године под командом Мирослава Ђукића и нешто касније када је код Радомира Антића био један од предводника снага које долазе и када је делио минутажу са Иваном Обрадовићем. Статус једног од вођа дефинитивно му је сасекао крила. Имао је велики кредит члан Манчестер Ситија код претходног кормилара Синише Михајловића. Спајала је ученика и учитеља и магична левица, али уз све поштовање играча који се доказао и остварио у Италији и Енглеској Коларов никада неће бити Синиша. Једноставно, доказано је да репрезентација не може да живи од његових прекида.

Дао је три гола у прошлим квалификацијама. Међутим, на београдском мечу с Белгијом дозволио је да га Лукаку изнесе на леђима и омогући Де Брујнеу брисан простор у ситуацији код другог гола. Тада је имао оштар вербални сукоб са Синишом Михајловићем, који је желео да му на атипичан начин стави до знања да је он само обичан бек и да не треба да прави разлику на супарничкој половини. Добио је Коларов подршку комплетне јавности током Михиног тренирања строгоће и ауторитета преко његових и леђа Бранислава Ивановића. Веровало се, некако по инерцији, да ће играч једног од најскупљих енглеских тимова „надоћи“ у репрезентативном дресу. Али – није. На Максимиру је без преке потребе, приликом прекида на нашој половини, предао лопту у ноге Ивану Ракитићу и иницирао акцију за водећи гол Хрватске. Серијал грешака закључио је у Бриселу, пошто је после центаршута Вертонгена на другој стативи заборавио Де Брујнеа...

Свестан да је поред Матића и Ивановића играч с највећим реномеом у репрезентацији Србије Коларов је хтео да наметне ауторитет, као члан Ситија желео је да изгледа недодирљиво - да буде Немања Видић после Немање Видића. Радио је то на погрешан начин јер су многи у његовом нервозном (да не кажемо надменом) ставу препознали озбиљан проблем за све селекторе. На све то „накалемиле“ су се и лоше игре у континуитету, па је бес Александра Коларова ескалирао после разочаравајућег ремија у Јеревану.
„Ту сам дуго, било је неколико утакмица, али никада нисмо имали максималну подршку. Наш народ као да жели да се овако нешто деси како би могао да вређа, да стане за компјутер и да пише коментаре како треба овај да игра, а не треба онај… Вероватно се тако лече неке сопствене фрустрације. Лично немам с тим проблема, знам ко сам и шта сам“, поручио је врло бесни Коларов.

Била је то стрела која је промашила центар мете. Класично провоцирање проблема у тренутку када је народ изгубио веру у национални тим. Елем, можете ли да замислите Томаса Милера како чита коментаре на немачким порталима после почетних подбачаја Елфа у овим квалификацијама? Или да то неко ради од холандских репрезентативаца... Тај испад у Јеревану можемо да правдамо афектом, врућој глави из које куљају непромишљене мисли. Бек Манчестер Ситија треба, пре свега, да објасни српској јавности зашто не делује срећно на терену током репрезентативних битака. Јер то сви виде. И стари и млади. И фудбалски лаици, и они који су цео живот провели с лоптом. Треба да каже да ли је недостатак праве конкуренције утицао на његове партије...

А и тај проблем Радован Ћурчић би могао да реши. Нови селектор је већ активирао Ивана Обрадовића који игра одлично у Мехелену, наговештава да би врло лако могао да постане бек од пре пет година, када је био први избор Радомира Антића.

Коментари / 0

Оставите коментар