Анализа: Срби - хајде нешто да се мијења, само немојте опет селектора!

Хајде да вратимо мушкост српском фудбалу! "Ало бре, опет играте ко п***е!" Колико ли сте пута узвикнули ову констатацију гледајући фудбалску репрезентацију Србије?

Фудбал 31.03.2015 | 00:00

Исто је, претпостављамо, "грмело" просторијом и у недељу увече, током утакмице са Португалом.

"Орлови" су изгубили у Лисабону 1:2, чиме су шансу за пласман на Европско првенство 2016. у Француској свели на домен теорије.

Много више од пораза боли игра нашег тима у утакмици у којој је победа била неопходна, а упућена су тек два озбиљна шута у оквир гола (маказице Немање Матића за гол и волеј Радосава Петровића са 20 метара, оба у другом полувремену). Боле и изјаве после утакмице.

Лажни оптимизам у изјавама после меча, да још није готово и да ћемо се борити докле год постоји шанса, вређају интелигенцију сваког просечног навијача Србије.

Тек један бод на конту "орлова", освојен у 90. минуту дуела са Јерменијом, најбоље показује како су српски фудбалери играли у досадашњем току квалификација (утакмицу са Албанијом нећемо посебно издвајати, јер "шта би било кад би било" је најглупљи алиби).

Како онда стићи до Француске?

Најбоље би било бити реалан и признати – никако, али и бити паметан, па се концентрисати на будућност и поставити питање како не дотаћи дно дна (јер гори од Србије у актуелним квалификацијама су само Андора и Гибралтар).

До сада су кривци били селектори. Од Радомира Антића и Светског првенства у Јужној Африци 2010. на клупи су седели Владимир Петровић, Синиша Михајловић, Дик Адвокат и сада Радован Ћурчић. Имала је, дакле, Србија и "тренера од ауторитета" и "тренера са резултатима иза себе", а сада има скромног Ћурчића.

И? Ништа.

Без обзира ко је на клупи, игра је била неубедљива, безопасна, недовољно храбра. Тек повремено, али не у важним утакмицама, догодио би се изузетак да Србија доминира и са лакоћом постиже голове, али онда би дошао "дерби" и све би се брзо вратило на старо.

Очигледно, није проблем у селекторима. Поменути тренери су претходних година у тим позивали и најбоље и осредње, па и залутале, али епилог је увек био исти.

Проблем је, дакле, у играчима и њиховом односу према репрезентацији. Проблем је, заправо, у систему рада Фудбалског савеза Србије и онима који су српским фудбалерима из иностранства дозволили да позив у репрезентацију доживљавају као екскурзију. Као време за одмор и забаву. А то нису селектори јер је, на пример, Михајловић имао несугласице са појединим играчима у прошлости, али без ефекта (ту не мислимо на тврдоглаво непозивање Немање Матића).

Тек када престану да се праве фото-галерије са окупљања "орлова" које промовишу најновију моду из градова широм Европе, а почне да се прича о томе ко је дошао спреман да "стегне зубе" и заигра за репрезентацију упркос лакошој повреди и када наши фудбалери буду завршавали утакмице одраних ногу од уклизавања и са чворугама од дуела са противничким играчима, тек тада ће моћи поново да се прича о пласману на неко велико такмичење. А и да он изостане, нико неће имати шта да замери…

Изјаве да "још није готово" овај пут не пију воду. У Лисабону је играо најбољи састав који Србија има у овом тренутку, а он је глатко надигран од Португала.

Готово је, али хајде да овај пут заиста "кренемо испочетка". Хајде да се играчи појаве на окупљању као да им је то први пут у националном тиму и да су жељни доказивања. Можда се са таквим ставом и догоди чудо, па се заиста домогнемо трећег места у групи и пласмана у бараж.

О СЕЛЕКТОРУ...

Свако ко је имао прилику да упозна Радована Ћурчића рећи ће вам да се ради о скромном, ненаметљивом и пријатном човеку. Његово постављање за селектора прво је деловало да ће, као и претходни пут (између Пижона и Михајловића), бити само прелазно решење, а када му је указано пуно поверење многи су помислили да је можда то баш оно што треба нашој репрезентацији.

Неко ко се неће постављати изнад играча, коме није битна лична промоција и ко би могао да својом смиреношћу олабави тензију у тиму због серије лоших резултата.

Испоставило се, међутим, да је Радован Ћурчић само још једна особа без утицаја на преплаћене звезде, које се у репрезентацији понашао као ђаци на екскурзији. Искористили су играчи селекторову доброту за још неколико дана одмора у Србији и још једном су подигли притисак свима који су гледали утакмицу у Лисабону надајући се победи "орлова".

Извео је селектор најбоље играче које наша земља тренутно има, а они су му се одужили са свега два озбиљна ударца у оквир противничког гола у утакмици у којој им је победа била неопходна. Нису то играчи који зависе строго од тактике тренера, јер је сваки од њих играо на својој позицији, па да се каже да је тренер био крив.

Невероватно је да Александар Митровић и поред свих проблема са тренером и новинарима у Белгији успева да постиже голове, а против Португала је имао један шут главом и мање од пет додира са лоптом. Или да Душан Тадић у Саутемптону погађа саиграче у трепавице, а против Португала је имао један употребљив центаршут. Шта је са продорима Љајића и Марковића? Шта је са Душаном Бастом и Александром Коларовом?

Једина Ћурчићева грешка у првој такмичарској утакмици на клупи Србије је та што је после меча "покрио" играче и изјавио да је задовољан њиховим залагањем, уместо да их отворено критикује и можда бар неке натера да се запитају како ће играти идући пут…