Анализа: Навијачи Реала - мадридска срамота!

Зашто се навијачи Реала понашају као хипохондри, који у сваком кашљу виде упалу плућа, у свакој заноктици канцер коже?

Фудбал 28.03.2015 | 23:30

Неке ствари се морају ставити до знања директним ударцем у главу, без околишања и плеса око противника. Па ево да пробамо: Реал Мадрид, најбољи клуб на свету свих времена, вероватно има најгоре навијаче на планети. То неверници с Бернабеуа, толико далеко од свих осталих фудбалских поклоника, с којима не могу да се идентификују таман колико прави средњовековни краљеви с кметовима, с којима не деле ни тугу ни радост, ове сезоне доказују из суботе у суботу, из среде у среду.

Против Шалкеа су звиждали Икеру Касиљасу – еј, Касиљасу! Па то тај човек, жива веза између Реалове прошлости, садашњости и будућности, није заслужио ни за милион година и за милијарду лоших одбрана! Колико је пута само сам спасао Мадрид? – Сами Кедира готово да је најурен са терена, а Герет Бејл... Ох, Герет Бејл.

Да није добио салву увреда с трибина већ у првих неколико минута утакмице с Немцима, можда не би онолико грешио, да су га носили аплаузи, можда би га против Барселоне и било на терену, уместо да се крије од лопте.

То не важи само за њега, наравно. Није само промена тактике Луиса Енрикеа од другог полувремена недељног Класика направила тиху успаванку коју ће оплеменити само један фудбалски угриз Луиса Суареза, то је умногоме учинила и атмосфера суморне измаглице која је опхрвала Мадрид у последњих месец дана; тај страх од још једног пораза, још једне канонаде звиждука с трибина, још једног развлачења свих играча, па чак и Кристијана Роналда, у оном делу шпанске штампе наклоњене златном делу Мадрида и Шпаније.

То је страх који везује ноге у чворове и испумпава ваздух из плућа насред терена.

А најгори фудбалер није неталентовани фудбалер, најгори фудбалер је уплашени фудбалер.

Колико год га тетошили маркетиншки стручњаци, фудбал је често и даље двосмерна игра, подложна само њему знаној подврсти Њутновог закона акције и реакције – колико даш, толико примаш; колико мотивације стиже с трибина, толико ће бити претрчаних километара...

А они су радили све супротно.

Све помало подсећа на ону стару „Кваку 22“, описану код маестралног Џозефа Хелера. Када су били први на табели, имали и по више од три бода предности над Барсом и Атлетиком, навијачи су и тада звиждали и били незадовољни. Да су стали иза свог тима, каже овај логички парадокс, можда не би ни дошли у ову ситуацију. Али нерасположење с трибина пренело се на играче, они су постали малодушни и у паници од још једног пораза, па још једног, па још једног...

Да, Реал мора да буде атрактиван, то јесте уткано у његове хромозоме, и не само његове, јер је фудбал у Шпанији често забава – па то је народ који је од борби с биковима направио уметност и театар! – Реал и мора да буде најбољи, јер онда то није Реал.

Али не долази се до десет титула европског првака и угледа најбогатијег, најважнијег клуба на свету само „ентертејментом“ – свака од њих извојевана је на минским пољима и у рововима фудбала крвљу и знојем, и на крају је увек резултат најважнији. А резултат је ту, ту је и Анчелоти, најбољи тренер на планети који је доживео и преживео много ових „падова форме“ и био најуспешнији баш када су га сви отписивали, до краја Примере има још да се игра, и Барса можда делује непобедиво, али само онима с памћењем као златна рибица...

Зашто се онда навијачи Реала понашају као хипохондри, који у сваком кашљу виде упалу плућа, у свакој заноктици канцер коже? Као тинејџери који мами и тати кажу „све вас мрзим“ и одјуре у своју собу ако не добију последњи модел иПхонеа?

Можда су они, у ствари, само последњи, пластични степеник у (д)еволуцији новог фудбалског навијача, оног којем је свеједно да ли седи у ложи Бернабеуа или се шета црвеним тепихом каквог фенси филмског фестивала – он је ту да би видео представу, и ако представа није довољно добра има, мисли, сва права да изрази негодовање и тражи да му врате новац.

А љубав? Љубав, ваљда је то поука ових размажених „навијача“, дође и оде баш с тим парама...