Анализа: Они су узели све, једино нису ''ушатог''!

Спортски фанатици широм света често као главни аргумент у дискусији ко завређује звање 'бесмртника' и 'живе легенде' свог спорта наводе број освојених трофеја. То је оно што у ствари и прави разлику између самих великана и сврстава их на заслужено место у историји. Наравно, без улажења у личне афинитете, квалитете и 'суво' знање појединца – јер знате ону за “статистику и бикини”.

Без имало сумње, далеко највреднији трофеј у свету фудбала јесте онај који су подигли Немци прошлог јула – када су постали прваци света, док је у клупском фудбалу еквивалент пехар намењен прваку Европе. А, управо ме је ‘ушати’ пехар и навео, најпре на причу са Владимиром Новаковићем, а затим и на прављење листе великих мајстора ове игре – оних који никада нису добили прилику да га подигну високо изнад главе.

Прва Лига шампиона (првобитно Куп шампиона) одиграна је 1955. године, а играчи Реал Мадрида били су први који су остварили коначни тријумф. Шест деценија касније, 22 клуба из десет различитих земаља могу да се похвале освајањем највреднијег клупског трофеја. Далеко најуспешнији је 'Краљевски клуб' са десет трофеја, Милан три мање, Бајерн из Минхена и Ливерпул по пет, Барселона и Ајакс по четири, а Манчестер Јунајтед и Интер по три. Четири клуба чинила су то по два пута, а чак њих десет по једном.

Петорица Срба имала су привилегију да постану прваци Европе, као и најбоља генерација у историји домаћег фудбала – екипа Црвене звезде из 1991. године која је на стадиону ‘Свети Никола’ у Барију ушла у легенду.

Први од њих то је учинио као капитен - Велибор Васовић, који је као први страни капитен Ајакса освојио прву титулу првака Европе за ‘Копљанике', заједно са Јоханом Кројфом пре три и по деценије. Затим је 1996. године то пошло за фруком Владимиру Југовићу – када је постигао одлучујући једанестерац у пенал серији против Ајакса за свој Јувентус. Наравно, претходно је исти успех остварио и са споменутом генерацијом најтрофејнијег српског клуба.

Последња тројица то су успела у овом веку. Најпре Немања Видић са Манчестер Јунајтедом, после трилера и пенала против Челсија у Москви 2008, да би исто поновио, две године касније, Дејан Станковић са екипом Интера, поставши уједно и најтрофејнији српски фудбалер.

Листу затвара тренутно можда и најбољи десни бек света Бранислав Ивановић – слављем са Челсијем претпрошле сезоне.

Не би било у реду не споменути и некадашње ‘земљаке’ које су живе легенде београдских вечитих ривала – Дејана Савићевића (Милан 1993) и Предрага Мијатовића (Реал Мадрид 1998).

Од једанаест 'изабраних' који су остали без ‘сребрне амфоре’, само двојица нису били прваци света, док сви заједно имао преко 200 освојених трофеја. Неке од њих делиле су буквално секунде од великог сна, а неки нису били ни близу да заиграју за трофеј Лиге шамоиона.

Неки од њих и даље имају шансу да промене историју…

Ђанлуиђи Буфон – 'Супермен' из Караре

Иако је још пре 14 година прешао из Парме у Јувентус, Ђанлуиђи Буфон и данас је најскупљи голман у историји фудбала. Сматран од стране великог броја људи за једног од најбољих чувара мреже у историји, Ђиђи иза себе има импозантних 20 сезона на највишем нивоу. У 14 сезона постао је жива легенда ‘бјанконера’ са преко 500 наступа, освојио је са ‘Старом дамом’ све могуће трофеје у Италији, док се Пармом стигао и до купа УЕФА. Своју љубав према ‘црно-белима’ показао је останком у клубу када је Јуве после афере ‘Калчополи’ избачен у другу лигу, а он упркос уносним понудама остао у Торину. Надимак Супермен зарадио је када је, тада најбољем играчу света, Роналду да Лими на сјајан начин зауставио пенал.

У међувремену је 146 пута бранио за Италију, с којом је 2006. на Мундијалу у Немачкој постао и првак света. У великом финалу против Француске имао је неколико спектакуларних одбрана, а својим интервенцијама током турнира оправдао је звање једног од најбољих голмана у историји.

“Ја сам срећан човек. Имао сам привилегију да будем део неколико великих екипа и да делим свлачионицу са великанима ове игре. Почев од Парме, па преко Јувентуса, а наравно да посебно место у мом животу представља освајање Светског првенства. Никада се нисам осећао тако срећно, била је то тимска победа, највећа победа… Али не зато што смо ми били ти који су то учинили – већ зато што је то победа за целу Италију, за наш породице и наше људе.”, рекао је Буфон.

Када је био најближи?

Оно што му је пенал серија донела у финалу Мундијала, то му је узела у финалу Лиге шампиона 2003. године у Манчестеру – против великог ривала Милана. После 120 минута игре без погодака, успео је у другој серији пенала да заустави покушај Кларенса Седорфа и тако анулира промашај Давида Трезегеа, који је такође био непрецизан и у споменутом финалу Мундијала. Али, онда је и Марсело Залајета промашио. Ђиђи је и то успео да надомести, прочитавши покушај Кахе Каладзеа, међутим, не и промашај Паула Монтера – пошто је Андреј Шевченко био неумољив у петој серији.

Сада, после импресивне партије у Дортмунду и елиминације Борусије у шеснаестини финала, имали су среће у Ниону. Куглица им је доделила Монако, номинално најслабијег ривала ривала међу најбољих осам клубова Европе, па имају лепу прилику да се домогну полуфинала први пут после 13 година. Уколико им то пође за руком, све је могуће.

“Наравно да бих волео да освојим Лигу шампиона, слагао бих када бих тврдио другачије. Опет, нећу сматрати неуспех трагедијом, ни друштво у које ме то ставља и није тако лоше (смех). Наставићу да покушавам сваке године, саиграчи који су имали ту част кажу ми да је осечај невероватан. Али, када се окренем иза себе, имам и више него довољно разлога за задовољство”, рекао је легендарни 37-годишњи Ђиђи за сајт УЕФА.

Лилијан Тирам – 'Професор' са Гвадалупеа

Својим играма на терену заслужио је надимак ‘Професор’. То звања најбоље и описује његов начин игре и утицај на екипу. Лилијан Тирам је био део ‘златне’ генерације француског фудбала – освојио је са ‘Галским петловима’ најпре Светско првенство 1998, две године касније и Европско првенство, а био је и учесник финала Мундијала и 2006. Велико је питање да ли би Французи и постали владари планете да није било момка са Гвадалупеа јер је управо његовим погоцима Француска стигла до преокрета против Хрватске и великог финала. Одбрана предвођења Биксентом Лизаразуом и њим на бековским позицијама, као и Марселом Десаијем и Лораном Бланом на штоперима, примила је само два гола на завршници СП у домовини.

Ипак, на клупском плану није имао толико успеха као на репрезентативном, поред две титуле првака Италије са Јувентусом, освојио је и Куп УЕФА с Пармом. Осим италијанских великана, играо је још и за Барселону, док је каријеру започео у Монаку.

“Успели смо да урадимо оно што многи нису. Постали смо прваци света, а све је још лепше и боље када се то учини међу својим људима – за свој народ. Показали смо да смо тим, гинули смо једни за друге на терену, ишли корак по корак и на крају успели. Донели смо Франуској оно што никада није имала. Сада ће сваки Француз моћи поносно да каже да је његова земља првак света”, рекао је Тирам, који је са 142 наступа рекордер националног тима, после победе на Сен Денију против Бразила (3:0).

Када је био најближи?

Тирам дели судбину првог човека са листе, пошто су после ‘Млекаџија’ играли заједно и у дресу ‘Старе даме’. Иако су он и Буфон успели да сачувају мрежу на Олд Трафорду, споменути пенал Андреја Шевченка био је кобан за Торинезе. После Италије обрео се у Шпанији, када је 2006. стигао у Барселону. На његову жалост, Блауграна је сезону пре те покорила Европу, да би се исто догодило у сезони после његовог одласка две године касније. У првом покушају са Каталонцима заустављен је од стране Арсенала у шеснаестини финала, док је наредне сезоне Манчестер Јунајтед био прејак у полуфиналу.

“Моје виђење фудбала није такво. Једноставно, мени је фудбал пружио невероватне ствари, иако је наравно било и оних мање лепих. Стекао сам велики број пријатеља, постао првак света са својом земљом, тако да немам за чиме да жалим. Лига шампиона представља сан сваког играча, али не можете баш све своје снове остварити”, појаснио је ‘Професор’, који се из фудбала повукао 2008. године, после проблема са срцем.

Ђанлука Замброта – последњи италијански бек

Уско је повезан са претодна два члана овог друштва. Играјући за Италију постао је првак света, док је са Јувентусом, Барселоном и Миланом сакупио укупно 13 трофеја. Међутим, ни Ђанлука Замброта никада није подиграо трофеј Лиге шампиона. За заслуге у дресу ‘Азура’, чији је дрес носио у 98 наврата, добио је два највиша државна ордена. Без већих проблема могао је да игре на обе бочне позиције у одбрани, а својим стилом игре спада у бекове старог кова, којих готово и да нема у модерном фудбалу. Био је опасан у нападу, у младости је чак играо и као повучено крило, али никада није угрожавао своје дефанзивне задатке нападом на гол противника.

После стасавања у Кому и Барију, одиграо је седам сезона за Јувентус, уписао преко 200 наступа и освојио пет трофеја. После је наступао за Барселону, у истом периоду као и Тирам, да би после четири године проведене у Милану завршио каријеру у швајцарској Кијасу, где тренутно обавља функцију тренера.

“То је нешто што ћемо сви памтити и неће нам бити тешко да о томе причамо унуцима по хиљаду пута. Сваки клинац који воли фудбал сања о томе да освоји Светско првенство са својом земљом, па се и ја не разликујем превише. Када је Гросова лопта ушла у гол осећај је био неописив, једино га могу упоредити са рођењем своје деце… Једноставно, морате доживети тако нешто, не постоје речи за такав осећај”, рекао је Замброта.

Када је био најближи?

Као и у случају Буфона и Тирама, и њега прогања манчестерска ноћ из 2003. године. Те сезоне уврштен је у тим Европе, одиграо је сваки меч на путу до финала, али није имао среће. У Барселону је такође стигао једну годину касније и отишао једну годину раније, па му је ‘ушати’ пехар поново умакао, док са Миланом није пришао ни близу самој завршници.

“Мислим да смо били бољи ривал, имали смо неколико зрелијих прилика, али нисмо имали среће, иако смо више желели победу. Пенали су увек лутрија, на којој ми вечерас нисмо имали среће. Тешко нам је, одиграли смо сјајну сезону, али нећемо одустати. Даваћемо све од себе сваке године и надам се да ћемо се на крају радовати”, рекао је Замброта после пораза од Милана.

Фабио Канаваро – 'Берлински зид' од 176 цм

Једини је дефанзивац који је проглашен најбољим играчем света у ери модерног фудбала, а само су још Матијас Замер И Франц Бекенбауер од одбрамбених играча завредели престижну награду. Фабио Канаваро као капитен Италије подигао је пехар на Светском првенству у Немачкој 2006. године, за шта је награђен и Златном лоптом и титулом ФИФА за играча године, као и надимком 'Берлински зид'. Иако је висок само 176 центиметара, ‘Капитано’ је био неприкосновен у ваздушним дуелима, а поседовао је и невероватну моћ читања игре, уз пожртвованост која се подразумевала. Колико је био ‘велики’ и поштован – најбоље осликава податак да је те 2006. био капитен, између осталих, Ђанлуиђију Буфону, Алесандру дел Пјеру и Франческу Тотију…

И Фабио иза себе има солидан број освојених трофеја, опет је све кренуло у дресу Парме – освајањем два Купа Италије, Суперкупом и УЕФА Купом. Претходно је са младом селекцијом ‘Азура’ два пута био првак Европе, да би после ‘сушног’ периода у Јувентусу и Интеру освојио две Ла Лиге и Суперкуп Шпаније са Реалом. Све то пратио је велики број индивидуалних признања, као и државно ордење највишег реда. Али, без 'ушатог’…

“Ово је црна страница у нашој историји, али то не може да избрише оно што смо остварили 2006. године. Није ме срамота да признам да сам плакао после 14 година у ’Азурима’. Ипак, успех из 2006. је нешто што сам желео и сањао цео живот, а посебна привилегија и част за мене била је чињеница да сам ‘Богињу’ подигао први – као капитен“, рекао је Канаваро, рекордер са 136 наступа, после повлачења из националног тима и елиминације са Мундијала у Јужној Африци.

Када је био најближи?

У првом покушај био је дефинитивно најближи да се домогне трофеја – пошто је у великом градском дербију Милана – Интер заустављен од стране ‘росо-нера' захваљујући голу у гостима, који су прошли у финале и касније савладали Јувентус. Затим је са Јувеом бивао заустављан у другој рунди и четвртини финала, док је са Реалом сва три пута стигао до нокаут фазе.

“То је једина ствар која ми недостаје. Далеко од тога да своју каријеру сматрам мање успешном јер ми недостаје највреднији клупски трофеј, али би било савршено да сам и њега успео да освојим. Ипак, иако освајање Мундијала сматрам привилегијом ретких, самим тим што не може свако ни да пипне трофеј, некако ће ми увек остати жал зато што нисам успео да се домогнем и Лиге шампиона”, рекао је Канаваро, који се после повратка у Јувентус и краја каријере окренуо тренерском послу, па сад предводи Гвангжу Евергранде.

Патрик Вијера – 'челични' капитен Хајберија

Један од најбољих задњих везних фудбалера прошлог века може да се похвали да је у 21. години постао првак света са Француском, две године касније и Европе, као и да је био капитен чувене ‘непобедиве’ генерације Арсенала – која је без пораза стигла до титуле Премијер лиге. Ипак, Патрик Вијера на неки начин и сâм је крив што није освојио Лигу шампиона. Игра екипа у којој је наступао у великој мери је зависила од њега и његовог невероватног утицаја на средини терена. Био је у стању да заустави небројено много напада противника, сјајна техника и антиципација чинили су га опасним у оба смера игре, док није било много играча који су с њим могли физички да се носе.

После почетака у Каену и само два меча за Милан купио га је Арсен Венгер, где је постао жива легенда Хајберија. Заједно са Тјеријем Анријем, Робером Пиресом, Денисом Бергкампом и осталима освојио је три титуле првака Енглеске, четири ФА Купа и исто толико Комјунити Шилдова, док је играјући за Јувентус и Интер освојио пет титула првака Италије, да би каријеру завршио са ФА Купом у дресу Манчестер Ситија. Наступао је на још два Мундијала и ЕУРА, а добитник је и ордена части ‘Француске легије’ као И десетина индивидуалних признања.

“Остварио сам своје снове, Постао сам првак света и Европе са својом земљом. Показали смо да смо невероватна генерација, да смо велики тим, али пре свега сјајна група људи. Захвалан сам што сам имао прилику да делим свлачионицу са великанима ове иге, као и са људима са којима сам провео своје детињсто и са којима сам почео да играм фудбал”, рекао је Вијера, момак рођен у Сенегалу, после победе над Италијом у финалу ЕУРА 2000. године.

Када је био најближи?

Лондон је напустио само 12 месеци пре него што је Арсенала поражен у финалу Лиге шампиона од Барселоне после преокрета, са Јувентусом није успео да стигне до саме завршнице, док је у последњој сезони боравака у Интеру директно одговоран што није ипак освојио ‘ушатог’. Са ‘неразурима’ је заустављан на старту друге фазе, да би 2010. године, када је Интер са Жозе Мурињом освојио триплу круну, одлучио да напусти Милано на полусезони и појача Манчестер Сити. У првом делу елитног такмичења уписао је два наступа.

“Искрено, не жалим превише због тога јер фудбал нису само трофеји. Једно је освајање међународних трофеја са својом земљом, а друго игра за клубове. Моја једина права љубав био је Арсенал и можда ми је најжалије што са ‘Тобџијама’ нисам успео да покорим Европу. Ово све што је било после, више је био посао”, рекао је Вијера, који је био познат по прекој нарави и јаком темпераменту, а домаћој публици и по сукобу са Синишом Михајловићем.

Лотар Матеус – када највећи каже да сте најбољи

Када највећи фудбалер свих времена, Аргентинац Дијего Армандо Марадона за вас каже – “да сте најбољи ривал против кога је икад играо”, било би прилично глупо било шта додати. Лотар Матеус један је од најбољих играча у историји игре, са 150 насупа за Немачку апсолутни рекордер ‘Панцера’, а једини је појединац, уз Ђиђија Буфона и Антонија Карбахала, који је наступао на пет различитих Светских првенстава (од 1982. до 1998).

Подигао је чувени мундијалски трофеј као капитен, победивши Аргентину у Италији 1990, а за наступе је награђен првом икада додељеном Златном лоптом ФИФА. Своју фудбалску величину исказао је играјући и као штопер и као задњи везни, а био је део екипе која је тријумфовала и на ЕУРУ 1980, а изгубио је и финала СП 1982. и 1986. Поседовао је све – страшан шут, невероватан пâс, сјајну технику, увек је био физички беспрекорно спреман, а све те ствари начиниле су од њега једног од најбољих везњака свих времена.

Каријеру је започео у Борусији из Мехенгладбаха, али није успео да дође до трофеја за пет година. Оно што је ту пропустио наплатио је у Бајерну из Минхена. За Баварце је наступао у два наврата, укупно 12 сезона, постигао је скоро 90 голова и уписао преко 300 наступа. Освојио је седам титула Бундеслиге, три Купа и УЕФА Куп, у међувремену је са Интером освојио Серију А и још један Куп УЕФА, али ће ипак увек памтити два пораза са Бајерном у финалима Лиге шампиона, посебно онај у Каталонији.

“Сваки трофеј који сам освојио у каријери има посебно место у мом животу. Међутим, Светско првенство је нешто посебно за сваког играча па и мене. Те године у Италији смо се попели на кров планете, као тим, као екипа, као земља… Сусретали смо се са проблемима, али смо остали јаки, веровали смо једни у друге – за шта смо на крају и награђени највећим поклоном”, написао је Матеус.

Када је био најближи?

Лотара су буквално стотине секунди делиле од комплетирања свих трофеја из фудбалског света. Бајерн је у епском финалу Лиге шампиона 1999. године на Камп Ноу поражен од Манчестер Јунајтеда. Баварци су водили голом Марија Баслера од шестог минута и чували су предност све до надокнаде времена, а онда – Теди Шерингем изједначава у 91. минуту, а Оле Гунар Солшер 120 секунди касније вара Оливера Кана и баца Немце на колена у једном од најспектакуларнијих и највећих преокрета у историји фудбала. Да све буде горе, сличну судбину доживео је и 13 година раније, када је Порто головима у 79. И 81. минуту преокренуо резултат на Пратеру у Бечу.

“Изашао сам из игре десет минута пре краја, Торстен Фрингс је ушао уместо мене. Био сам нервозан као пас, нисам могао да седим нити да причам са било киме. Када смо примили изједначујући гол помислио сам – ‘Добро, и даље ништа није готово, али она се десио корнер два минута касније… Нисам могао дуго да дођем себи”, јасан је Матеус, који се после повлачења у дресу МетроСтарса окренуо тренерском и селекторском послу, а највећи успех оствари је увођењем Партизана у Лигу шампиона.

Михаел Балак – есенција броја 13

Следећи на листи је још један ‘малерозни’ Немац, можда и најмалерознији играч икада, кога је такође сплет невероватних околности спречио да се домогне највећег трофеја у клупском фудбалу у два наврата, али и нечега још вреднијег – титуле првака света и Европе са нациналним тимом. Михаел Балак изгубио је четири велика финала, три пута је проглашаван играчем године у домовини, Пеле га сматра једним од 125 најбољих живих играча, а кроз целу своју каријеру, иронично, носио је број 13 на леђима. Када се појавио на великој сцени представљао је прототип модерног везњака – са снажним шутем, прецизним пасом, одличним физичким предиспозицијама, конкретним учником у дефанзиви и карактеристикама правог вође.

Балак је каријеру отворио на сензационалан начин – тријумфом са својим Кајзерслаутерном у Бундеслиги, да би после три изгубљена финала са Бајером покупио три титуле И четири Купа са Бајерном. У жељи за новим изазовима отишао је у Лондон и за четири сезоне освојио три ФА и један Лига Куп.

“Ово је златна прилика за мене да исправим све те несреће из прошлости и коначно славим. Увек се нерадо сетим тог првенства (2002. године), имали смо пет бодова вишка на три кола пре краја и на крају ипак били само вицешампиони”, рекао је Балак пре финала са Манчестер Јунајтедом 2008, али му се жеља није испунила.

Када је био најближи?

Најпре је са Бајером из Леверкузена изгубио финале ЛШ 2002. од Реала из Мадрида, које је обележио најлепши погодак у историји такмичења од стране великог Зинедина Зидана, да би касније исте године доживео пораз у финалу Мундијала у Јапану и Јужној Кореји од Бразила. Затим је уследио промашај Џона Терија и пораз од Манчестер Јунајтеда 2008. у новом финалу елитног такмичења у дресу Челсија, а исте године ново разочарање када је Шпанија славила на ЕУРУ у Аустрији и Швајцарској. Наравно, ту је и ‘утицај’ Тома Хенинга Евреба, који је ‘осакатио’ Челси у полуфиналу против Барселоне 2009.

“Људи ме често питају какав је осећај изгубити четири велика финала, али ми је тешко да им опишем шта вам све у таквим тренуцима пролази кроз главу. Када сам поражен са Леверкузеном 2002. од Реала, тада је било поприлично јасно да смо у потпуности били надиграни – што је на неки начин и лакше прихватити него овакав неуспех на пенале. Када сте искључиво ви криви. Чак и када прођу године, осећај и сећања су и даље исти. Седење у свлачионици у којој нико не проговара…”, рекао је Балак, који се 2012. године повукао из фудбала у дресу Леверкузена.

Франческо Тоти – 'Принц' Рима и његова 'Вучица'

Каријеру и живот посветио је једном граду и једном клубу. После папе, Франческо Тоти је најобожаванији човек у Риму и засигурно највећа легенда Роме, а само су Паоло Малдини и Рајан Гигс одиграли више мечева за један клуб од њега. При том, легенда каже да је једини човек уз икону Ливерпула Стивена Џерарда којој је Реал Мадрид два пута слао ‘бланко чек’ – али је он то без размишљања одбијао. Ето колика је љубав између ‘Вучице’ и њеног ‘Принца’. Био је члан једне од најбољих генерација италијанског фудбала, која је ‘Азурима’ донела титулу првака света после 24 године, играо је и у финалу ЕУРА 2000. године, а у оба наврата је биран у најбољи тим завршног турнира.

Дугогодишњи капитен тима са Олимпика важи за једну од најбољих ‘десетки’ у историји игре, поседује све – технику, шут, пâс, визију и убитачан је стрелац. Полако се ближи свом 600. мечу у бордо дресу, а за то време постао је и играч са највише наступа (582) и погодака (332) за Рому, освојивши једну титулу и по два Купа и Суперкупа Италије. Са 11 ‘Осцар дел Цалцио’ награда такође је рекордер, поседује и ‘Златну копачку’ и две титуле најбољег играча Калча, а тренутно је и други најбољи стрелац у историји Серије А са 240 погодака.

“Поносан сам на остварене рекорде јер је то најбоља ствар коју један Римљанин може да доживи. Ја сам најпоноснији Римљанин, тачније то сам постао оног тренутка када смо донели титулу у Рим И када сам постао првак света са Италијом. Рома је мој клуб и Рим је мој град. Једино се овде осћеам срећно и спокојно. Ово што ме окружује је мој свет, ту су моја породица и пријатељи, а то не бих мењао нити за један трофеј. Своје снове сам остварио подиграо сам пехар Калча и мундијалски трофеј – нема много тога што играч може више да тражи ”, рекао је Тоти после градског дербија са Лациом, у којем се изједначио са најбољим стрелцем у историји дуела 'Дела Капитале'.

Када је био најближи?

Самом одлуком да цео живот посвети Роми значајно је себи умањио шансе да се домогне титуле Лиге шампиона. ‘Вучица’ у последње три деценије није била ни близу завршнице, после пораза у финалу Купа шампиона 1984. године од Ливерпула. Најдаље што су дошли у овом веку било је четвртфинале 2007, али је после победе над Манчестер Јунајтедом на Олимпику уследила ‘ђавоља’ утакмица на Олд Трафорду у којој је Јунајтед славио са невероватних 7:1.

“Када сам доносио одлуке да останем, оне су долазиле из срца. Године пролазе, свему нажалост дође крај, морам да будем свестан да су ми ово последње сезоне као играчу и зато морам да их одиграм страствено. Не жалим ни за чим, па ни за Лигом шампиона… Постигао сам и више од онога о чему сам маштао, па ћу у пензију као срећан и испуњен човек”, јасан је ‘Ил Капитано’.

Денис Бергкамп – 'нелетећи' Холанђанин

Перфектна техника омогућила му је да постигне најлепши гол у историји Премијер лиге, а страх од летења спречио га је да буде учесник још неколицине великих мечева, али му и наденуо атипичан надимак за једног Холанђанина – 'нелетећи'. Денис Бергкамп још једна је жива легенда Арсенала, човек који је на стадиону 'Хајбери' заувек ушао у историју фудбала и срца навијача , а, попут Тјерија Анрија, својим партијама заслужио је да га 'излију' испред новог дома екипе из северног Лондона. Такође, један је од најбољих производа Ајаксове школе тоталног фудбала, а осим запањујућих техничких могућности, поседовао је изванредан преглед и осећај игру, сјајну кретњу без лопте и веома прецизан шут. И он се налази на Пелеовој листи, део је и куће славних Премијер лиге, а за игре на Мундијалу у Француској, када су 'Орање' биле четврта репрезентације света, награђен је местом међу најбољих једанаест.

Осим вољеног Арсенала, с којим је три пута био првак Енглеске и четири пута освајач ФА Купа, носио је дрес миланског Интера и стигао до УЕФА Купа, док је са својим Ајаксом прикупио једну титулу Куп победника Купова и још један куп УЕФА. Боје националног тима бранио је 79 пута и постигао 37 погодака, играо је на три европска и два светска првенства, а због оног у Сједињеним Америчким Државама 1994. последњи пут ушао је у авион. На лету за САД један од мотора је отказао, а неко од новинара се затим нашалио да има бомбу у торби. Денис више никад није ни пришао аеродрому.

"Имам проблем и морам да наставим да живим са тим. Не могу да урадим ништа поводом тог страха, то је психолошка ствар и не могу да је објасним. Нисам летео авионом, чини ми се, пуне две године. Људи из Савеза ме у потпуности разумеју, као и људи из Арсенала, за сада. Потражио сам стручну помоћ у међувремену, пошто не могу ни да помислим да летим јер се исте секунде 'заледим' и успаничим, све почне још дан раније – када не могу да заспим", покушао је Бергкамп да објасни своју фобију једном приликом.

Када је био најближи?

Амстердам је напустио две сезоне пре него што се Луј ван Гал попео на кров Европе са 'обдаништем' 'Копљаника', док у дресу Интера није ни играо Лигу шампиона. Са екипом Арсена Венгера два пута је играо четвртину финала, а био је и део екипе која је 2006. стигла до великог финала са Барселоном. Међутим, њега је сплет околности спречио да барем помогне саиграчима да стигну до трофеја, тачније голман Јенс Леман. Немачки чувар мреже је у 18. минуту срушио Самјуела Етоа ван казненог и зарадио директан црвени картон, због чега је Холанђанин касније остао на клупим, а његов тим је изгубио. Арсенал је успео да поведе преко Сола Кембела у 37.минуту, али су Камерунац Ето у 76. и Бразилац Белети пет минута касније ипак спречили 'Тобџије' да први донесу највреднији трофеј у Лондон.

"Када сам сазнао да ме Арсенал жели, није ми падало на памет да одем било где другде. Када почнете да навијате за клуб не чините то због његових трофеја, или играча или историје... Чините то јер сте се пронашли тамо негде, пронашли сте место коме припадате", каже Бергкамп, "Ја страшно волим Арсенал, Али, питање је, да ли ти волиш Арсенал? Или само Арсенал са трофејима. Фудбал је јако сложена игра јер се иза сваког шута крије мисао".

Златан Ибрахимовић – фудбалски Леонардо Дикаприо

Колико год био ексцентричан и арогантан, великом мајстору ове игре се са правом треба дивити – јер без њега фудбал не би био исти. Када је имао 15 година мало је недостајало да одустане од свега и почне да ради на доку, али је на наговор менаџера Златан Ибрахимовић дао фудбалу још једну шансу и није погрешио. Осамнаест година касније син Бошњака и Хрватице један је од најбољих центарфора планете, капитен је, најбољи стрелац и највише пута награђиван играч у историји репрезентације Шведске, коју је предводио на два светска и европска првенства, док је играјући за клубове широм Европе постао синоним за трофеје. Са висином од 195 центиметара, савршених генетским предиспозицијама и широким знањем Ибра представља правог' фудбалског нинџу'. Једнако добро се служи обема ногама, један је од технички најпоткованијих играча, сјајан је у скоки и позиционој игри, а може и да створи гол апсолутно ни из чега – шутем са 40 метара, кунг-фу потезом у казненом или соло продором кроз пет-шест дефанзиваца. Типични Златан.

После почетака у Малемеу и ФБК Балкан, Ибрахимовић се сели у Амстердам, да би у тиму Роналда Кумана већ показао о каквом се потенцијалу ради, али и осваја прву националну титулу. У том ритму наставио је и до данас јер је играјући касније за Јувентус, Интер, Барселону, Милан и, сада, Пари Сен Жермен сваке године био првак државе. Успут је покупио неколико Купова, Суперкупова и солидан број индивидуалних признања, чак је био и клупски првак света, међутим, не и Европе. Али, и даље има шансу, тачније, дошао је на само три корака од циља.

"Како је пропалица из Росенгарда прешла сâма овај пут? Нико није веровао у то. Сви су ме вређали. Мислили су да ћу да пропаднем због дугачког језика. Нико ме није питао: 'Како си данас мали Златане?' Мислили су да је моја визија луда. Да се неће остварити. Али ја сам имао сан где ћу да будем. И сада сам ту. Сада могу да поједу своје речи. То је мој прави трофеј", рекао увек искрени и без длаке на језику Ибрахимовић.

Када је био најближи?

'Јурњава' Златана и 'ушатог' пехара Старим континентом крије занимљиву причу јер се током година стекао утисак да му он буквално 'бежи', уз помоћ Жозеа Муриња. Најпре је са Јувеом два пута играо четвртину финала, да би прича 'ухвати ме ако можеш' почела његовим преласком међу 'неразуре'. МИлано је напустио сезону пре Мурињове 'трипле круне' и отишао у Барселону, тада актуелног првака Европе, да би га касније те сезоне управо Португалац 'избацио' у полуфиналу. У дресу 'росо-нера' је избегао Муриња, али је оба пута бивао заустављан на старту друге рунде,

Приликом доласка у Париз рекао је да је дошао по Лигу шампиона. У прва два покушаја био је неуспешан, прво је била кобна његова бивша екипа Барса, а онда поново Жозе у борби за четвртину финала. Сада, Ибра се налази на три корака од сна, ПСЖ ће за пласман међу четири најбоља играти поново против Каталонаца што ће бити прилика за још једну 'освету' у низу, после елиминације 'Плаваца'. Ипак, мало је недостајало да судија Бјорн Кујперс све упропасти погрешно додељеним црвеним картоном, али ће пропустити 'само' први меч против 'Блаугране'.

"То је моја глад. Ако се опустим и изгубим то, онда је боље да престанем да играм фудбал. Потребна ми је та глад. И даље осећам да морам да радим и будем десет пута бољи од других играча. Да будем прихваћен и да напредујем. Покушавам са ПСЖ да освојим и Лигу шампиона. Али ако не успемо, неће бити страшно. Већ имам 23, с обзиром одакле сам кренуо то је невероватна авантура", није незадовољан Златан.

Роналдо – 'Ил Феномено'. 'Зуба'. 'Дебели'.

Зинедин Зидан, Лионел Меси, Кристијано Роналдо и он – једина су четворица играча који су три или више пута проглашавани најбољим на свету. Новинари и заљубљеници у најважнију споредну ствар на свету сматрају га једним од најбољих играча и 'деветки' свих времена, а велико је питање шта би све стигао Луис Роналдо да Лима да уради да му каријеру нису обележиле тешке повреде колена и практично га натерале да се опрости са 35 година. Најбољим на свету проглашаван је 1996, 1997. и 2002., са само 17 година био је део екипе која је на Мундијалу у САД постала првак света, да би 12 година година касније био власник две 'Богиње', две Копа Америке и титуле најбољег стрелца у историји Мундијала са 15 погодака. Током осамнаестогодишње каријере наступао је за седам клубова, у четири земље, одиграо укупно 517 утакмица и постигао 352 гола – при том покупивши сва могућа индивидуална признања.

Пре повреда и проблема са килажом, поседовао је апсолутно све што га је и начинило 'савршеним', па не треба да чуди што га велики број колега (Зидан, Веа, Анри, Малдини, Занети...) сматра најкомплетнијом центарфором свих времена. Био је страховито брз, поготово са лоптом, перфектно технички обучен, као уосталом и већина Бразилиаца, а могао је и било коју ситуацију на терену претвори у погодак или макар гол шансу. Било га је немогуће зауставити, барем без фаула. Такође, са готово истим успехом сналазио се и у улози асистента, а веома добро се служио обема ногама, иако је био претежно левоног. За крај, можда би најбоље било цитирати чувену изјаву Синише Михајловића – "Роналдо узео лопту, кренуо у контру – а Неста и ја сами".

Роналдо није стигао до неког од четири велика клуба тог града јер ниједан није био заинтересован да му плати аутобуску карту да би дошао на пробу, али се преко Сан Кристовао изборио за позив у Крузеиро, а после 57 голова на 59 утакмица било је јасно да ће историја мењати. Играјући за ПСВ Ајндховен, Барселону, Интер, Реал Мадрид и Барселону, и на крају Коринтијанс, освојио је две титуле првака Бразила, Ла Лигу, Куп УЕФА и још осам националних Купова, а, попут Ибрахимовића, има и титулу клупског првака света.

“Имао сам шансу да дам гол. Извините што нисам завршио на прави начин. Хвала вам за све што сте урадили током моје каријере. Када сам ја плакао, плакали сте и ви. Када сам се смејао, и ви сте се смејали са мном. Видимо се ускоро, али овај пут поред линије. Поносан сам што сам Бразилац”, изјавио је Роналдо приликом опроштаја, "Најважније голове у својој каријери постигао сам у финалу Светског првенства 2002. године у Јапану и Јужној Кореји против Немачке. Било је предивно. С друге стране, најлепши који сам постигао био је у дресу Барселоне, против Компостеле 1996. године (смех). Био је то изузетно 'тежак' гол. Не виђате такве поготке сваког дана".

Када је био најближи?

У свом првом покушају 'Дебели' је заустављен већ у квалификацијама, пошто је шведски Хелсинборг био кобан по Интер у квалификацијама. Уследио је прелазак у актуелног првака Европе Реал Мадрид, с којим је и освојио споменуту титулу првака света, али му је у пет покушаја највећи успех у елитном такмичењу било полуфинале, када је Јувентус надокнадио 2:1 из Мадрида. Иста судбина задесила је приликом доласка у Милан јер су 'росо-нери' у сезони пре стигли до трофеја, да би с њим у тиму били заустављени већ на старту друге рунде.

"Силно сам желео трофеј Лиге шампиона и учинио сам све што сам могао да до њега стигнем, али није увек све до вас. Неколико пута са био релативно близу, неколико пута су околности биле такве да нисмо могли боље... Све у свему, нисам незадовољан због тога, иако бих волео да имам и тај трофеј. Фудбал ми је дао све и омогућио ми да будем оно што сам данас, тако да не волим превише да гледам бројеве, статистику и сличне ствари. Ја сам свој сан остварио оног тренутка када сам заиграо своју земљу, а тренутак када сам прихватио у своје руке трофеј намењен победнику Мундијала и тај осечај не бих могао да вам опишем", закључио је Роналдо.