Видео: Може ли Ћурчић оно што нису Антић, Клементе, Петко...?

Од 1995.године најбољи тим Србије никада у квалификацијама није победио репрезентацију топ класе!

Фудбал 25.03.2015 | 23:15

Видео: Може ли Ћурчић оно што нису Антић, Клементе, Петко...?

Говорећи о важности меча са Португалом капитен Орлова Бранислав Ивановић поручио је да квалификације за наш национални тим почињу на стадиону Бенфике. Имамо разлога да верујемо да ће нови селектор Радован Ћурчић пелцер из ранијих дана, када је као тотални аутсајдер рушио велике фаворите укључујући и младу репрезентацију Шпаније, пренети у сениорски тим и тако потврдити да га прати добра карма, али... И поред свих успеха које је направио у досадашњој каријери харзиматични Ивањичанин оствариће тријумф каријере ако у недељу увече стадион Бенфике напусти подгинутих руку... И то из простог разлога: његови претходници, са много јачим минулим радом, нису у бројним квалификацијама успели да савладају репрезентације из првог шешира. А та пошаст нашег фудбала траје скоро две деценије.

Иако постоји јединствено мишљење да Орлови бољи играју против фудбалских велесила статистика каже да та констатација није тачна. Од 1995.године када се наш национални тим под именом СР Југославија вратио на међунардону сцену никада у квалификацијама нисмо победили екипу из првог шешира.

Било је сјајних момената, посебно у селекторским ерама Илије Петковића или Радомира Антића, али ни тада када је пола Европе дрхтало пред нашом репрезентацијом нисмо успели да се отарасимо коба првог шешира. Најближи смо били сада већ давне 1996.године. Селекција предвођена Слободаном Сантрачом држала је на Маракани у шаху селекцију Шпаније, али је меч завршен ремијем (1:1) после гола Предрага Мијатовића из једанаестерца у финишу меча. На крају Фурија је директно отишла на Мундијал у Француску, док смо се ми Светског првенства домогли после баража са Мађарском.

Било је у нашим настојањима да коначно пробијемо лет против великих и ремија са укусом победе. Свима у сећању је легендарни меч у Максимиру (2:2), освојени бод који смо тада трећу репрезентацију света оставили да код куће прати дешавања са Европског првенства... Исто тако Дејан Савићевић је успевао да одоли у Напољу (1:1), да се Хавијер Клементе испрси у Лисабону (1:1)... Били су то само изоловани инциденти, мрвице које нам у коначном збиру ништа нису донеле.Под дејством еуфорије више пута знали смо да кажемо да је дошао коначно тренутак да станемо на црту фудбалских велесилама, али искорак нисмо успели да направимо.

КАКО ЈЕ НАДА ОСТАЛА НА СТАТИВИ?

Када је Илија Петковић успео да током квалификација за Мундијал у Немачку направи фамозну одбрамбену четворку која је увек гарантовала „нулу“ у мрежи Драгослава Јеврића, чинило се да Шпанци стижу у Београд како бисмо им наплатили све историјске неправде укључујући и онај пораз на крилима судије Соренсена са Мундијала 1982.године. Ипак, Петковић је остао доследан у својим тренерским начелима. На крцатој Маракани виђен је прави италијански меч, спартанска борба на средини терена, а наша нада да ћемо се похвалити скалпом велике репрезентације остала је на десној стативи гола подно северне трибине коју је почетком другог полувремена погодио Матеја Кежман. И тај реми имао је за нас укус победе, јер смо се директно квалификовали на Светско првенство.

Иста констатација важи и за дуел са Француском одиграном 9.октобра 2009.године. Те вечери одлично расположени Николас Ањелка је изједначио резултат после гола Милијаша из пенала. До победе нисмо успели да стигнемо, иако смо више од 60 минута имали играча бројчану предност. Нација је и после тог меча била у стању еуфорије, међутим они који су знали да читају игру могли су да претпоставе да ћемо на Мундијалу у Јужној Африци доживети крах.

Француска је изгледала много озбиљније, направила више шанси,а тим Радомира Антић није деловао као екипа која је на почетку квалификација рушила све пред собом, стварајући утисак екипе која у сваком тренутку може да матира ривала.

Са Италијанима смо два пута у Београду играли нерешено (1:1), а круг смо бар за сада затворили ремијем са Хрватима (1:1) који је дефинитивно ставио тачку на покушаје Синише Михајловића да нас са контроверзном селекцијом одведе у Бразил. Можда би Радован Ћурчић зарад мира у кући интимно жели да у Лисабону остане непоражен. Бод би му оставио теорију као савезника, али онда би у Београду морао да надмаши све претходнике, победи Португал, и прекине злокобну вишедеценијску традицију.

Истина, на Мундијалу у Јужној Африци (дакле не у квалификацијама) савладали смо Немачку у Порт Елизабету.Био је то први тријумф нашег националног тима још од 1970.године, а стрелац победносоног гола Лане Јовановић знао је да направио дело вредно будућих аламанаха. Тадашњи играч Стандарда по доласку у микс зону бацио се на колена и почео да се крсти:
„Остаће записано: Лане Јовановић је срушио Немце после 40 година“.

Против великих нисмо имали много успеха ни у пријатељским мечевима. Ређали су се порази против Шпаније, Француске, Немачке... Велики потенцијал показали смо само децембра 1997.године када смо у Мар дел Плати победили Аргентину (3:2). Блистао је Љубинко Друловић.