Силвио Берлускони – последњи фудбалски дон!

Када се данас говори о револуцији у фудбалској индустрији, име Силвија Берлусконија свакако се налази на врху пирамиде. Тај друштвени и индустријски жонглер међу првима је схватио „куд плови овај брод“. Милан је под њим постао најтрофејнији европски клуб (рачунајући све интернационалне трофеје), а он сам најуспешнији председник у историји, претекавши чувеног Сантјага Бернабеуа.

Фудбал 25.03.2015 | 00:00

Силвио Берлускони – последњи фудбалски дон!

Сведоци тог догађаја кажу да је било као код Кополе. Филм „Апокалипса данас“... Пригушени звук хеликоптера, слике експлодираних бомби у тропској вијетнамској прашуми и култна реченица пуковника Килгора: „Осећаш ли то? Напалм, синко. Ништа на свету на мирише тако. Волим мирис напалма ујутро“. Деценију након што ће Вијетконг коначно капитулирати, слична слика у Миланелу. Уместо оне врелине – хладан фебруарски дан, а ваздух над Миланом парају елисе хеликоптера којим долази будући дон светског фудбала.

На месту Роберта Дувала сада је Силвио Берлускони. Можда нема бомби, али Милан је у том тренутку изгледао можда и горе од Сајгона после америчке агресије. Измрцварен од двогодишњег таворења у Серији Б, са 15.000.000 фунти дуга, чекао је свог спаситеља.
„Тај хеликоптер ће му послужити када буде морао да бежи” изјавио је заједљиви Стефано Такони, тада први голман Јувентуса, због чега ће га председник Ђанпјеро Бониперти казнити новчано.

Прича се да је Ањели лично платио ту казну...

Дон Силвио, наравно, никада није побегао. Заљубио се „до ушију“ у своје мезимче и направио еп о непобедивости.

Био је 20. фебруар 1986. године. Сјај Халејеве комете само неколико дана раније последњи пут је узнемирио свет; у Палерму је почео процес против мафије; Реган и Горбачов састали су се по први пут; планетарне промене од епског значаја биле су у предворју. Ни фудбал није био изузет. Када се данас говори о револуцији у фудбалској индустрији, име Силвија Берлусконија свакако се налази на врху пирамиде. Тај друштвени и индустријски жонглер међу првима је схватио „куд плови овај брод“. Милан је под њим постао најтрофејнији европски клуб (рачунајући све интернационалне трофеје), а он сам најуспешнији председник у историји, претекавши чувеног Сантјага Бернабеуа.
Година коју ће обележити чернобиљска трагедија у фудбалском свету припала је медијском магнату у повоју. У троуглу Ђани Нарди – Дино Армани – Силвио Берлускони пала је одлука...
„Силвио, желим да ви купите Милан! Ја ћу вам продати своје акције, али морате да миобећате две ствари – хоћу да направите моћан тим и да ја останем потпредседник“, поручио је наводно осамдесетогодишњи Нарди. Још у то време за Берлусконија је важило да позлати све чега се дотакне. Симпатични декица имао је велики утицај у клубу, тако да је Армани практично испао из трке пре него што је и почела, иако је у том тренутку био је један водећих људи у граду. Дон Силвио се уз осмех обавезао: „Направићу од Милана највећи клуб на свету“. Речено – учињено!

Још одмалена Силвио Берлускони показивао је невероватан предузетнички дух. Другови из католичке школе сећали су га се као живахног момка који је организовао размене слаткиша, играчака, слика... У кући старог Берлусконија, улица Волтурно број 60, живело се скромно. Породица средње класе. Отац Луиђи банкарски службеник (велики навијач Милана) и мајка Роза Боси сусретали су се са свакодневним проблемима послератне кризе. Ипак, деца (било их је троје) нису оскудевала ни у чему. Млади Силвио завршио је правни факултет у 25. години и желео нешто више.

Иако је као добар ђак добио стипендију од 2.000.000 лира док је студирао, додатно је зарађивао певајући шлагере богаташима на огромним крузерима. Дипломирао је с највишим оценама уз похвале свог професора и ментора Рема Франческелија. Препоруке тог човека значајно су му помогле да пронађе прво запослење у једној грађевинској фирми почетком шездесетих. Свега неколико година било му је потребно да уђе у озбиљан бизнис. Као мали, али озбиљан предузетник, изградио је сателитска насеља на ободима Милана, на које су становници овог града и данас поносни. Порекло уложеног капитала долазило је из швајцарских банака...

У насељима које је изградио почео је да уводи кабловску телевизију, што је био његов први контакт с медијима. Онда је основао Канал 5, озбиљно уздрмао монопол РАИ, да би крајем осамдесетих купио чувену издавачку кућу Мондадори која и данас држи монопол у Италији.
Силвија Берлусконија први пут су почели да повезују са сицилијанском мафијом када је изградио вилу у Аркореу (мало насеље северно од Милана), а за „домара“ ангажовао Виторија Мангана из Коза ностре. Његов задатак био је да организује обезбеђење и спречи киднаповање газдине деце. Мангано се на том послу задржао веома кратко, пошто је после само годину и по дана ухапшен и процесуиран.
За великим трпезаријским столом у својој вили у Аркореу, две године након Светског купа у Италији 1990, Берлускони је дао један од својих најчувенијих интервјуа. Тада је већ шест година био на челу клуба и направио велике ствари. Милан је словио за озбиљну компанију, а дон Силвио је објаснио у каквој ће спрези у будућности бити фудбал и телевизија...
„Концепт националног тима ће постепено бивати све мање битан. Неизбежан је и нови формат Купа шампиона. Економска је бесмислица да клуб попут Милана буде елиминисан у првом колу Купа шампиона. Навијачи током целе сезоне желе да гледају најбоље екипе на делу. На крају крајева, Европа је хтела економску заједницу, монетарну унију. Неизбежно је да се нешто слично догоди и у фудбалу.“

Вођен економском логиком Берлускони је први почео да немилице троши огроман новац на велике звезде. Почело је са холандским тријом Гулит – Ван Бастен – Рајкард, а наставило са Карлом Анчелотијем, Савићевићем, Бобаном, Папеном, па касније Бађом, Клајвертом, Десаијем, Леонардом, Бирофом, Шевченком, Руијем Костом, Инзагијем, Нестом, Ривалдом, Кафуом, Каком, Седорфом, Роналдом, Роналдињом, Ибрахимовићем...
Као бомба је у једном тренутку, почетком деведесетих, одјекнула једна Берлусконијева изјава „да за идућу сезону жели да има два тима, а један би играо у лиги, други у Купу шампиона“. Критичари нису имали милости, говорећи да то је узалудно бацање пара, јер ће тренер желети да увек играју најбољи... Одговор је био брз и ефектан...
„За шест година колико сам на челу клуба нисам могао да гледам најбољу екипу. Осим у својим сновима. Неко је увек повређен, или суспендован, ван форме... Зато желим да купим што више великих играча. Да увек будемо на врхунском нивоу. Фудбал је позориште на глобалном нивоу. Резултат некада дође, некада не, али оно што је важно јесте да увек будете међу главним актерима те велике представе.“

Силвио Берлускони је на време схватио да су стадиони ограничени капацитетом, односно да велики клуб своје присталице има по целом свету. Зарада на ТВ правима постајала је све већа, а процењује се да је Милан од 1986. до средине деведесетих ван граница Италије добио 5.000.000 нових фанова.

Оно што је увек волео да потенцира јесте начин функционисања у Милану који је донео све те велике успехе...
„У мојим компанијама нико не ради за Берлусконија, већ сви раде с Берлусконијем. Тако смо дошли до броја од 36.000 запослених у једном тренутку. Исто је и у фудбалу. Питао сам Марка ван Бастена шта жели, кога хоће за партнера у шпицу. Рекао је Папена. У реду, казао сам. Можда ће тако и бити, можда и неће, али играчи ће увек бити консултовани око ствари које их се тичу.“
Наравно, Лабуду из Утрехта жеља је експресно испуњена истог лета. Било је то време када је газда Силвио добијао свакога на кога би показао прстом. Без изузетка. О ондашњој моћи Милана говори и трансфер Ђанлуиђија Лентинија из Торина, којег је Берлускони начинио најскупљим фудбалером света (13.000.000 фунти), само да овај не би отишао у Јувентус. Лентини никада није оправдао толики уложени новац, више је седео на клупи него што је играо, додуше највише због последица тешке саобраћајне несреће коју је имао по преласку у Милан.
Често се говори о разлици између актуелних шеика и Берлусконија. Многи ће рећи да је оно што их дели љубав према фудбалу (ови је баш и нису доказали) и разумевању саме игре, комплетног шоуа... Можда само Флорентино Перез и његови Галактикоси могу да се пореде с Берлусконијем. Јер сви ти силни потрошени милиони добијају смисао само ако се дају за Зидана, Роналда (правог), Фига... или на другој страни за Гулита, Савићевића, Бобана, Роналдиња, Ибру... У Мангали или Давиду Луизу публика сигурно неће уживати, а онда нема ни спектакла којем сви теже. Ако тренер не жели или не уме да игра лепо за око, у Реалу му ни све титуле овога света неће помоћи. Ако тренер не игра са два шпица, биће смењен. Тако је било код газда Силвија...

Берлусконија често критикују што се толико шепури и хвали како је направио велики Милан („када будемо изградили сопствени стадион, дајте му моје име“, изјавио на 75. рођендан). Јер ипак су Росонери и раније имали шампионски педигре...

Заборављају тако да је неколико година пре него што ће он преузети дизгине у своје руке клуб био пред распадом. Проживљавао је најтеже тренутке у својој историји. Захваљујући Тотонеро скандалу – претеча Калчополија – Милан је заједно са Лациом избачен у другу лигу. Иако се одмах вратио у елиту поново је испао и био практично пред банкротом. Тадашњи први човек Ђузепе Фарина иза себе је оставио велике дугове и само четворицу играча који су завређивали црвено-црни дрес – Гали, Вирђис, Тасоти и Барези. Три месеца пре него што ће дон Силвио и Ђани Нарди пружити један другом руку и отворити шампањац да прославе склопљен посао, за први тим на мечу у Удинама дебитовао је Паоло Малдини. Пети фудбалер који је остао у тиму. За све остале нови газда добро је морао да дреши кесу.

Али пре него што ће кренути да пустоши светску фудбалску пијацу, купујући само најквалитетнију „робу“, Берлускони је направио један од најбољих пословних потеза које ова игра памти. На најважније позиције поставио је двојицу људи можда и важнијих од свих тих силних имена која ће продефиловати Сан Сиром – Адријана Галијанија и Ариједа Брајду. Први ћелавац светског фудбала убрзо је постао најбољи фудбалски дипломата и преговарач, овом другом приписују су заслуге за трансфере тројице Холанђана, али и многих других. Новац Силвија Берлуконија и непоколебљива визија, односно способност двојице оперативаца, били су добитна комбинација. За тренера је био постављен тадашњи млади иноватор Ариго Саки, што је био је још један погодак директно у центар.

Само годину и по дана након што је Дон Силвио сео у фотељу, Милан је по 11. пут постао шампион Италије, а онда је у витрине Росонера стигла и трећа титула првака Европе, која ће у наредној сезони бити одбрањена. Калчо је поново засијао као шездесетих, а Росонери су постали најмоћнији клуб на свету.
Наредног фебруара Силвио Берлускони ће прославити 30 година на челу клуба. За ових 29 направио је нешто што никоме никада није пошло за руком. Освојио је пет титула првака Европе, осам „скудета“ и три Интерконтинентална купа. Према незваничним подацима у клуб је унео око 700.000.000 евра личног новца.
„Милан? То је афера мог срца. Скупа додуше, али и лепе жене су скупе”, изјавио је не тако давно Берлускони.

Од последње европске круне прошло је скоро пуних осам година. У том периоду и политика клуба се значајно изменила. Галијани је добијао све мање новца за трошење, „измишљао“ је појачања и некако одржавао клуб у врху италијанског фудбала, али актуелна светска криза као да је највише погодила Росонере. У последње две године Милан тавори у средини табеле. Извесно је да ни наредне сезоне навијачи неће уживати у Лиги шампиона. Прослава тридесетогодишњице која следи ипак даје право на наду милионској армији навијача да Дон Силвио спрема нешто велико. Па, зашто би иначе штедео све ове године?! Зашто би одбио милијарде од оних сумњивих бизнисмена?!

Ако ништа друго, добра журка је загарантована. Биће спектакл какав само Берлускони уме да приреди.

Жив био, дон Силвио!

ГЕНИЈЕ, КО ЈОШ СЛУША ПРОФЕСОРА?!

Силвио Берлускони је на Милан увек гледао као на своје чедо, због чега је често долазио у сукобе с тренерима. Није волео да његове љубимце неко погрешно „васпитава“. У једном интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт Дејан Савићевић присетио се како је сазнао да је Фабио Капело добио отказ...
„Била је последња Капелова година у Милану, на Сардинији смо играли против Каљарија. Ноћна утакмица, а ми смо имали јутарњи тренинг и ето га долази Берлускони. Остало је још једно шест-седам кола до краја, била је трка, не могу сад да се сетим између кога, можда између нас и Фјорентине. Слагаћу, сећам се да је тамо играо Бађо. И шта се дешава? Одржао је говор мало на терену, а онда је мене загрлио и ми смо почели да се шетамо около. Остали су играли шеву по центру, док ми не завршимо разговор. Пита ме он како је екипа, како ово, како оно, како ћемо играти... Рекао сам му вероватно овако, али много дефанзивно. Кажем му за Капела да је тежак човек. Није се тада знало да ће Капело отићи, што ми је постало јасно после Берлусконијевог одговора: „Дејо, у школи последњих 10 дана, када професори већ закључе оцене, ко слуша професора? Нико! Пусти, играј ти своју игру“. Схватате? Било ми је јасно да Капело иде. Често бисмо се шетали кад дође у Миланело. Нисмо више у неком контакту. Видимо се понекад у Милану на утакмицама, сав је залуђен политиком, тим неким стварима.“

ГАЛИЈАНИ НЕ ПЛАЋА НИ ПЕКАРУ ‘ЛЕБА!

Милан последњих година није трошио на скупа појачања. Када се политика клуба променила, а Берлускони „заврнуо славину“, Адријано Галијани је радио с оним што је имао у рукама и у више наврата „објашњавао“ конкуренцији како се послује. Познате су његове чувене трампе са Интером, поготово она када је за Кларенса Седорфа дао Франческа Кока, или када је Пирла довео за 2.800.000 евра плус Андрес Гуљеминпјетро. Трампе, ценкање и позајмице постале су последњих година заштитни знак Росонера. Домаћинско пословање...

Из тог периода наставили су бројни вицеви о Силвију Берлусконију, али пре свега о Адријану Галијанију. Ово су неки од најпознатијих...

Шетају Миланом Галијани и његов унук и пролазе поред пекаре.

Унук: Деда, како лепо мирише...

А деда одговара: Хоћеш да прођемо још једном?

Улази Галијани у пекару и узима 50 % хлеба и јогурт на позајмицу уз право откупа...

--------------------------------

Рецепционер: Соба са погледом на море ће вас коштати 20 евра више.

Галијани: А шта ако обећам да нећу гледати кроз прозор?

--------------------------------

Разговарају Галијани и Берлускони...

Галијани: Јесте ли чули, господине председниче, да је наш тим након тромесечне паузе почео поново да тренира?

А дон Силвио ће на то: Заиста? Значи пронашли сте ону изгубљену лопту...