Анализа: Шукер између Павелића и Толета!

Караџић је прво обећао подршку, онда је промптно – након што су му удружења избеглица скренула пажњу на Шукерову нимало светлу нефудбалску прошлост – најавио да ће је преиспитати, „ако добије доказе“. А докази се, мој Томиславе, налазе ту близу, на оној стварчици званој Гоогле...

Фудбал 21.03.2015 | 23:40

Постоји та потреба у природи модерног човека, који свуда види неморал и нељудскост, да тражи хероје. Некад су то часни војници и полицајци, погинули на задатку, попут трагичног спасавања бебе протеклог викенда, некад они хумани појединци које човечанство чине бољим, некад тек обичан незнанац који ради сасвим свакодневну ствар: устаје трудници у превозу, носи зембиљ бакутанеру с Каленић пијаце, потрчи за напасницима који пљачкају људе у по бела дана на Булевару.

Потребни су нам, неопходни су нам, људи који нам се чине бољима од нас, и не волимо да хероји показују себичлук, лицемерје, да кокетирају с неправдом, са злобницима, с криминалом, с неморалом.

У животу и уметности – било да је посреди књижевност, филм или фудбал – та се потрага за херојима зна отргнути контроли. Од тих несавршених људи тражимо да буду узори младима, да се понашају по нашим савршеним, често недостижним узусима, да никада ништа не изјаве и никада ништа не ураде што би срушило слику о њима, састављену од хиљада сићушних кристала, једног углачанијег од другог.

А шта када то није случај? Шта ако је уметник обична бараба, шта ако је херој у ствари подлац и ништарија? Чини ли га то мање уметником или само мање човеком?

Или смо спремни да пређемо преко тих њихових особина јер умемо да одвојимо професију од личности?

Историја је препуна таквих примера: велики Езра Паунд био је главни Мусолинијев гласноговорник и активни борац против својих Американаца и других савезника током Другог светског рата, његов колега, још већи писац Кнут Хамсун – ако се такво поређење уопште може правити – отворено је подржавао режим Видкуна Квислинга, своју Нобелову награду послао је на поклон Јозефу Гебелсу, а пропалом аустријском молеру с брчићима написао је најбољи епитаф који ће овај ужасник икада добити; онај генијални перверзни човечуљак Вуди Ален оженио се својом пасторком, Роман Полански оптужен је да је педофил, деценијама после рата изашло је видело да је Гинтер Грас био поносни члан Хитлер југенда, шта је у глави Ларса фон Трира, то вероватно ни он сам не зна...

И уметност о којој пишемо на овом простору, она која се игра стопалима, ређе грудима и главом, обилује дрипцима који су били вољени – ваљда никоме неће пасти на памет да вас убеђује да је Џон Тери, тај превејани швалер који није презао ни од забијања ножа у леђа свом пријатељу и саиграчу, добра особа, ни да је Рајан Гигс (који ће то урадити свом брату) кул тип, ни да је Жозе Мурињо душа од човека.

Колико би се навијача Челсија одрекло капитена Терија? Колико би присталица Манчестер Јунајтеда потписало да је Гигс идиот? Остају ли они хероји и када схватите да им је образ тврђи од крампона, а морал растегљивији од секунди које истичу када јурите 0:1 у освит деведесет и неког минута?

Главни јунак ове приче једнако је добар пример као сви поменути, а у жижи српске јавности био је прошле седмице, након што се сусрео с Томиславом Караџићем, председником Фудбалског савеза Србије, и од њега, уз стисак руке пред ћириличним словима, добио подршку за кандидатуру за Извршни комитет УЕФА (која је у међувремену стављена под упитник).

Ако већ досад нисте погодили ко је седокоси колега Томислава Караџића, ево још неколико асоцијација.

Новембра 1994. светски вицепрвак Италија, без титуле у Америци само захваљујући томе што је Буда тог врелог поподнева у Пасадени желео да искуша свог омиљеног сина, непревазиђеног фудбалског поету по имену Роберто Бађо, Италија јака као брегови Сицилије о које удара море, у квалификацијама за Европско првенство дочекује једну младу репрезентацију.

Сви знају да та репка има симпатичан тим, да је истинска наследница оних младих „Чилеанаца“ који су седам лета раније засели на светски трон – они други, злосрећнији баштиници у том тренутку су под дебелим зидом санкција – али нико не може да претпостави да “дечки” могу да помрсе конце екипи у којој се налазе Бађо, па и Дино, па Паљука, Казираги, Малдини, Ломбардо, Костакурта...

Али те вечери у Палерму свет сазнаје за момка који је дотад био понос само Осијека, Загреба и Андалузије. Ова ведета даће два гола Италијанима и прославити их бучно како то може само барјактар младе нације, још у рату и обузете националним (и националистичким) заносом.

Тај исти тип забиће 1996. у Енглеској један од најлепших згодитака у историји европских првенстава, и једини гол који је могао да на турниру стане уз бок оном Карела Поборског: Данци јуре два гола заостатка поткрај текме и дају све у напад, а онда број девет добија лопту на четрдесетак метара од гола, креће према Шмајхелу и својом левицом – а такве левице је ретко било на Балкану, том левицом даће и свој једини гол за „стару“ Југославију – подбада лопту и лобује великог вратара.

Биће то, ако вас поплава хрваштине није натерала да коначно прогледате, наравно, главом и маркантном вилицом Давор Шукер, најбољи хрватски нападач свих времена, легенда која ће завредити Златну копачку на Мундијалу 1998, када ће Хрватска освојити треће место, уз бриљантне победе над фаворитима Немцима, уз помало отето полуфинале против Француске – домаћини су се провлачили све до финала, а тамо им се десило да Роналдо оде, жаргоном америчке војске, АWОЛ – уз фантастичну игру коју је у своје Ватрене усадио велики Ћиро Блажевић.

Те 1998. Ћиро ће, елиптичан какав је увек био, у једној реченици описати величину и значај Давора Шукера. Када су га пре последњег кола у групи питали да ли би више волео да у шпицу има тада савршеног Габријела Батистуту или Шукера, Блажевић је новинару одбрусио:

„Ма не бих дао Шукера за десет Батистута, јебо те Батистута...“

Али догађај због којег је подршка Томислава Караџића и фудбалске Србије Шукеру доведена у питање није се догодио ни на једном фудбалском терену, није омиљени саиграч Пеђе Мијатовића из сезоне у којој је Реал Мадрид скинуо своје европско проклетство направио кикс на травњаку попут оног Џоа Шимунића; није му замерено чак ни када је, сада као први човек Хрватског ногометног савеза, очијукао са фудбалском репрезентацијом тзв. Косова, најавивши своједобно да би Хрватска могла да одигра пријатељску утакмицу у Приштини.

Не, догађај који је многог Србина натерао да остави коментар попут „пола Хрват, пола усташа“ по порталима, збио се много раније, оног лета када је најбољи играч Севиље прешао у Краљевски клуб. Као и многи (релативно) млади припадник његове нације, Шукер тих врелих дана ходочасти на Цементерио Сацраментал де Сан Исидро, где је покопан усташки поглавник Анте Павелић. Да ствар буде гора, с њим су у друштву Зоран Петровић Ивица и Миљенко Жаја Кројф, само што потоњи с великим Холанђанином нема везе; не, обојица су момци са усијаног загребачког асфалта, а сва тројица велики штоватељи лика и дела лидера усташа.

Шукер се никада неће одрећи те посете, а ни Павелића – „Сви знају за шта Шукер стоји“, рећи ће током кампање за првог човека хрватског савеза; „Ишао сам тамо као што неки други иду у Аушвиц“, додаће, да ствар буде гора – и ваљда је само српска пристојност и гостољубивост, да не употребимо неку тежу реч, попут бескичмењаштва, рецимо, одлучила да га никад не суочимо с тиме.

Шукеров другар Томислав Караџић прво му је обећао подршку у трци за УЕФА, онда је промптно – након што су му удружења избеглица скренула пажњу на Шукерову нимало светлу нефудбалску прошлост – најавио да ће је преиспитати, „ако добије доказе“.

А докази се, мој Томиславе, налазе ту близу, на оној стварчици званој Гоогле...

Све то нас враћа на почетак текста, и ону дилему стару колико и сам фудбал, па и човечанство.

Никаква посета ничијем гробу неће од Давора Шукера направити мањег играча ни мање фантастичног шпица, и не треба његовој импозантној каријери и природном таленту одузети ни промил заслуга; ако је он фудбалски Езра Паунд са Балкана, нека му буде, и нека му Павелић буде само црна фуснота у великом животу; сем политичких убеђења, и ту је Мијат добар јемац, Шукер је вероватно пристојан човек; факат је и да комшије макар имају играча, а не (анти)фудбалског радника на челу савеза, на чему им треба стиснути шаку; али остаје питање: да ли ће наша жеља за добросусједским односима заувек остати већа од нашег националног поноса, ако је ишта од њега остало?

Или ћемо некад напокон схватити да и међу херојима и великанима има обичних злобника?