Небојша Вукановић: Мој одговор њима

Чињенице говоре да сам тренутно највећи, или бар један од најтежих криминалаца, преступника и проблема у Херцеговини.

Република Српска 18.03.2015 | 17:38

У Требињу и Подгорици тренутно се против мене води седам судских спорова вриједних више од 50 000 марака, јер сам локалним моћницима, угледним и честитим људима нанио душевне боли.

Од како сам у мају напустио БН телевизију, а у октобру и Херцеговину, нестао је и реметилачки фактор који је годинама кварио складан однос власти и својих пооданика, а Херцеговина је постала рајско поднебље у коме су сви срећни и задовољни.

Ипак, помало сам се изненадио након сазнања да сам међу најгорим у цијелој држави.

Колеге из Гласа Српске, Народних новина и других дворских медија пишу о мојој тобожњој издаји, интересују се колико ми је велика плата, колики сам тежак терет на плећима сиромашних грађана, и на тај начин вјероватно желе праведно да компензују чињеницу да у току кампање нису нашли простора да бар у најпростијој реченици помену моју Листу.

Поједини „ботови", сакривени иза анонимних корисничких имена или лажних профила, по наређењу локалоног субаше муњевито пишу најувредљивије коментаре чим неки сајт пренесе мој текст. Истичу како сам тобоже велики издајник, плаћеник и неморална особа, која по њиховим високим моралним начелима не би смјела нигдје да се појављује и јавно оглашава.

Ко о чему, курва о поштењу, и сматрам да се као и претходних година не треба превише обазирати на увреде и прозивке анонимних локалних улизица, али је врло индикативан страх код локалних моћника који су помислили да су ријешили велики проблем тако што су невиђеним злоупотребама јавних ресурса и предузећа, уцјенама, притисцима и куповином гласова, ипак онемогућили моју Листу да уђе у Народну скупштину.

Очито су били свјесни опасности и разарања њиховог накарадног система, и изгледа да их страх и паника повратила како је почело раскринкавање великих злоупотреба и криминала из предизборне кампање, и утврђивање правих разлога за поскупљење струје и разарање енергетског сектора.

Било је потребно прећи дуг пут и имати бројна горка искуства како бих схватило колико има лицемјерства око нас.

Још прије шест година, када ме је испред џамије у центру Требиња малтретирала група младића избуцавши ми кошуљу и сако наочиглед полиције и двадесетак окупљних суграђана који су све мирно и нијемо посматрали са дистанце, запитао сам се јесам ли ја наивна будала која себи, породици и пријатељима прави велике проблеме нападајући најмоћније особе, штитећи угњетаване и понижене, а да осим матичне куће и Удружења новинара нико никада није био спреман да бар неком простом реченицом стане у моју заштиту.

Тада сам пресјекао и одлучио да упркос свему нећу одустати, да ме понашање других не интересује, и да све радим због себе а не осталих.

Као што раније ни у сну нисам могао помислити да ће ми нож у леђа забијати они којима сам помогао и за које сам се свим срцем истински годинама борио, тако ни сада нисам могао вјеровати да ће најнеморалније и најнеобразованије особе добијати и по 15 пута више гласова од угледних интелектуалаца универзитских професора или доктораната са Ломоносова.

Андрић је давно написао да дуготрајно робовање и рђава управа могу толико унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд ослаби и да због тога већина не може разликовати добро од зла и сопствену кортист од очигледне штете.

Уложио сам максималан напор и урадио колико сам знао и могао. И док огромна већина није спремна да поднесе ни најмању жртву због колективних интереса и општег добра, ја сам оставио посао, професију и веома лагодан живот, заложио имовину, написао књигу и детаљан програм опоравка, и што је најважније окупио групу веома угледних, поштених људи и интелектуалаца на коју сам неизмјерно поносан.

Водили смо више него коректну, поштену и скромну кампању, и уложили максималан напор да грађанима након више деценија понудимо нешто истински ново и другачије. Више од тога се није могло урадити, а ја не могу утицати на чињеницу да је већини грађана упркос свему и даље лијепо и да не желе ништа да промијене и пруже бар једну шансу новим људима.

Народ је рекао своје и историја се поновила. За вријеме Краљевине Југославије Херцеговци никада нису на изборима дали подршку својим угледним првацима попут Петра Иванишевића, Владимира Ћоровића, Шоле или Гаћиновића, већ је упорно побјеђивао Пашићев емисар, анонимни и корумпирани Србијанац Лазица Марковић.

Због тога смо још тада смо изгубили Суторину, Мостар и долину Неретве који су припали већински хрватској Приморској бановини. Из истих разлога ни данас нажалост немамо утицајних људи из Херцеговине који би бар као помоћници министра или на некој другој утицајној позицији покушали да поправе ситуацију у најсиромашнијој и најнеразвијеној регији.

Као што то нисам радио ни претходних година, тако ни сада немам потребу да се расправљам и објашњавам са анонимним, фрустрираним и искомплексираним полтронима који могу да пишу шта хоће. Наше кафане и интернет одавно су препуне генија и свезналица, које моралишу, паметују и имају рјешење за све проблеме, али је стављање прста на тастатуру или узимање боце у руке највећи напор који су спремни да предузму. Не стидим се ниједног посла који сам радио, и није срамота нешто радити већ красти и отимати.

Био сам грађевинац, физички радник, фармер, предузетник, професор, новинар, па не видим ништа лоше да будем савјетник човјеку за кога се никада није везала никаква малверзација или афера. Нисам постао члан ниједне странке, нити сам направио неки заокрет или одустао од ставова и принципа за које се годинама залажем.

У више наврата прије избора јасно сам рекао да једино са оваквим СНСД-ом не могу правити коалицију, отвореном подршком кандидату за предсједника Републике Српске Огњену Тадићу изабрао сам страну и партнера са којим планирам сарађивати, и истицао да желим бити корективни фактор опозицији који ће покушати да унесе нову енергију и инсистира на системским промјенама у друштву.

Веома је мали број људи које познајем, који цијене и поштују то што радим, а који ми је замјерио што сам почео радити као савјетник предсједника Парламента. Сматрам да је боље да нешто радим и покушам на неки начин у наредне четири године да помогнем Требињу и Херцеговини, него да се предам, повучем и нестанем из јавног живота.

Знам да би многи душебрижници жељели да што дужи период проведем у хибернацији, да ништа не радим, не говорим, не пишем, не појављујем у јавности. Све да сам отишао да искушенички тихујем у неком манастиру, сигуран сам да и тада не бих био по вољи душебрижника, да би пси и даље лајали, проналазили бројне замјерке и скривени иза лажних профила тврдили да се претварам и лажно постим јер кришом у келији једем сланину.

У друштву измијењених вриједности у коме многи за узоре сматрају Мими Оро и Кристијана све је могуће. Не треба се чудити ако појединци величају и проглашавају херојима и спасиоцима корумпиране и баснословно богате политичаре и дезертере који су ојадили и опљачкали народ, а са друге стране вријеђају и понижавају чисте људе без мрље у биографији који су све жртвовали борећи се за правду и ред.

Ипак ма колико тешка времена и олује замуте бару и избаце на површину разно смеће, сигуран сам да ће и ова бура ускоро проћи, да ће се вода разбистрити а талог пасти на дно.

Небојсавукановиц.инфо