Удомио дјечака који је спавао у кућици за псе

Једно јутро сам изашао из куће, ушао у шупу која је малтене у рушевном стању и затекао дјечака како спава.

Република Српска 18.03.2015 | 08:53

Питао сам га ко је, одакле ту, шта хоће? Када ми је све објаснио, рекао сам му да уђе у кућу, да се окупа, дао сам му једну собу да има за себе и од тада Миленко и ја другујемо, кроз сузе почиње потресну причу Сакиб Рамић из Козарске Дубице.

Миленко је тринаестогодишњи дјечак којег су родитељи прије нешто више од двије године, послије развода и проналаска нових партнера, напустили. Од тада се за живот сналази на све могуће начине, којима дијете његових година није дорасло.

Од мјештана који су упознати са случајем младог Миленка Гајића смо чули застрашујућу причу да је прије неколико година спас од зиме и хладноће потражио у кућићи за псе, гдје је провео ноћ и гдје су га ујутру и пронашли. Упркос томе што има оба жива родитеља, тетку и старију сестру која је самостална, нико га није хтио прихватити те је дјечак, све док га судбина није спојила са Рамићем, био препуштен улици.

"Нико га није хтио, ево баш прије неколико дана му је мајка долазила па недуго послије тога и сестра, извињавају се. Не треба то мени, могли су му помоћи до сада, треба да их је срамота! Код мене је већ више од годину дана, сада је нашао неку цурицу па оде до града да се мало друже и шетају", казао је Рамић.

Како каже, Миленко није ишао ни у школу, а тек недавно је уз његову помоћ научио и да се потпише.

"Ја свог Миленка волим као да ми је најрођенији, немам никога од породице и спреман сам да му оставим све што имам када умрем. Ипак, када сам му рекао да ћете доћи, препао се да ћете га одвести и отишао напоље. Бринем се о њему колико могу, што ја имам, то је и његово и све подијелимо напола. Сада сам му купио патике, када сам нешто мало новца скуцкао. Трудим се да га савјетујем, да му помогнем у свему колико могу. Обојица желимо да останемо заједно, волимо се и пазимо један на другог, али нам треба помоћ", појашњава Рамић.

Да читава ситуација може бити и незавиднија, говори податак да је Рамић тежак болесник. Живот му не би био могућ без свакодневног узимања лијекова и апарата помоћу којег користи чист кисеоник и који му помаже при дисању, а кретати се може тек мало, уз штаке.

"Живимо од 160 КМ социјалне помоћи. Да нема тога, не бисмо могли живјети, хвала им када су ми и то дали јер иначе не знам како бих преживио. Не кувам нити могу због своје болести, а немам ни услова, тако да некада Миленко оде до 'Мерхамета' па нам донесе оброк да ручамо и гурамо полако", каже он и додаје да му велику помоћ пружају комшије, које им увијек нешто донесу и помогну колико могу.

Бранко Арнаут, директор Центра за социјални рад у Козарској Дубици, нам је поручио да су и он и социјална радница која је задужена за малог Миленка читав дан заузети случајем који никако није могао бити одгођен те да ћемо све информације добити у току наредних неколико дана.

Мјештанка Козарске Дубице Лена К. једна је од особа које Миленку помажу колико могу.

"Путем интернет странице 'загрљајност' сестра и ја смо пријавиле Миленкову ситуацију. Посјетила сам га и однијела му малу помоћ од дјевојке која је покренула ту акцију. Услови у којима живе су јако тешки па апелујем на све људе који би било како могли помоћи - исцијепати дрва, поклонити старе ципеле, скухати топли оброк, да то и учине. Њему вјероватно треба свашта, али понајвише бриге и пажње. Првенствено мислим на моје Дубичане, који су му близу и могу прискочити одмах. А онда и на све остале", каже Лена.

(Независне)