Анализа, видео: Како се Србима ''десио'' Миске?!

Србија је на Мискетовом примеру показала да јој најбоље пристаје улога зле маћехе. Навикла је она већ толико деценија да из куће тера добру и паметну децу, а да најбоља места за својом трпезом даје лоповима, лажовима и ситним преварантима, у фудбалу и мимо њега.

Фудбал 09.03.2015 | 23:40

Прича прва иде, отприлике, овако: у село Башка, код Градишке, градића на Сави, на међи Републике Српске и Хрватске, једног дана стиже скупоцени порше. Није ни Градишка видела тај аутомобил - мада је гранични прелаз ту, иза ћошка - а камоли Башка. Из кола излази зеленоока фигура, подигнутог чела као да је математичар, и многи мештанин застаје у неверици препознајући га. То је лично Карл-Хајнц Румениге, опасни Немац који је онолико решетао противничке мреже, сада на позицији потпредседника моћног Бајерна из Минхена.

Румениге је дошао лично, довезао се чак из Баварске, да би насамо поразговарао с Остојом Мисимовићем, оцем једног младог фудбалера за којег се тамо у Минхену прича да ће бити ново светско чудо. Остоја је, иначе, страствени навијач Црвене звезде, толико да је сину дао име Звјездан, и радује га што се мали толико занима за лопту, посебно кад клиња каже да ће кад-тад играти на Маракани. Румениге не жели да небрушени драгуљ препусти другом клубу, и уз чашицу ракије у старој породичној кући, пада руковање: мали Миске, којег ће у Немачкој прозвати Зwетсцхге, наступаће за Бајерн.

Прича друга иде, отприлике, овако: негде на прелазу између два миленијума, седамнаестогодишњак по имену Звјездан Мисимовић добија позив за омладинску - до 18 година - репрезентацију Савезне Републике Југославије. Дечак је готово ван себе од среће, толико да при интонирању химни једино он не може да стоји мирно. Најзад у дресу о којем је сањао, син гастарбајтера из околине Босанске Градишке, рођен у Баварској, члан подмлатка Бајерна из Минхена, памти тај дан као најбољи у свом животу.

На трибинама су и његови отац и мајка, и они уплакани што је мали Звјездан најзад у земљи из које су они некада давно побегли, али ратови су прошли и Србија је спремна да их узме, као што су они спремни њу да пригрле. То је, ваљда, емоција коју само печалбари могу да осете; и некад се љутимо на њих због њиховог схватања патриотизма, али ко може да измери љубав према отаџбини, ако се не нађе тамо далеко на арбајту, за швапског газду који мери сваку марку...

Прича трећа иде, отприлике, овако: тај клинац о којем прича пола Европе усталио се у младој селекцији СР Југославије. И даље му срце ненормално залупа кад изађе на терен, понекад му се чини као да и даље сања, и то можда јесте нека химна којој навијачи звижде, али Звјездан зна и осећа да су његови преци поносни што игра баш ту.

А не само да игра, већ игра одлично: та омладинска репрезентација одлази на Европско првенство у Финску, назад је Немања Видић и Александар Луковић, у средини Мисимовић и Милијаш, напред Данко Лазовић, и мали Мисимовић даје гол за победу над Украјином, па даје гол у чудесном мечу против домаћина - завршава се 8:4! - и све иде како треба...

... Све негде до тренутка када Звјездан прелази у „праву“ младу репрезентацију, узраст до 21 године, где је селектор Владимир Петровић Пижон. Новембра 2002. Југославија игра против Француске, резултат је 0:3 негде пред крај, када Пижон у игру убацује Мисимовића, утакмица се и завршава са 0:3, али после меча, у свлачионици, Звездина легенда протерује Мисимовића из репрезентације. „Претежак си“, каже му тада Пижон. „Спор си, мали“, додаје. „Дебео си, боље батали фудбал док још можеш“, наставља. „Док сам ја селектор и битан у Савезу, ти нећеш играти за Србију“, оверава.

Од ове три приче, само је једна потпуно истинита. Остале две су, како то фудбалска митологија и њена ружна сестра фудбалска демагогија често раде, на средокраћи између урбаних легенди, анегдота или добрано „досољених“ епова.

Можда се заиста Карл-Хајнц Румениге није сјурио бившим Ауто-путем братства и јединства да дрмне коју ракију у селу Башка са Остојом Мисимовићем, можда је све завршено баш онако прецизно немачки, колико мислите, аха, ево наше понуде, дајте папир да потпишемо, на колико година, може, малог ћемо прво у академију, па ако се покаже видећемо. Можда се то само неком пијаном типу што цевчи Нектар пиво испред радње учинило да је у село стигао порше и да је из њега изашла легенда западнонемачког фудбала.

Можда се онај дечак из друге приче није баш врпољио ни дословно упишкио од среће када је први пут изашао да слуша „Хеј Словени“ са грбом ФСЈ изнад срца; можда нису сузе ронили његови тата и мама, колико год били поносни, колико год их све то подсетило на рат, на родбину, на Градишку, чудни град у којем су из неког разлога врло често умели да потекну фудбалери, од Винка Мариновића, преко Звјездана Мисимовића до Марка Марина - да је историја имала друге идеје за њега, ваљда би за лоптом, а не за аустријским царевима, јурио и Васо Чубриловић, једном би прешао из ФК Црна рука у ЈСД Млада Босна и рата не би ни било...

Јасно је, наравно, да само трећа прича, она у којој главну ролу нажалост игра Владимир Петровић, потпуно одговара чињеницама. Пижон је с јесени 2002. из репрезентације и Србије буквално најурио двадесетогодишњака, Мисимовић ће, дубоко увређен и још дубље уверен у своје способности, патити годину-две, играјући за млади тим Бајерна, надајући се све време да ће неко из Београда схватити какву грешку чини, да ће га Пижон позвати и извинити се, али то се не догађа.

И не само то - у једном тренутку Звјездану истиче југословенски пасош, бирократија га недељама смара и убија, држава коју обожава му не да чак ни држављанство, што је сасвим довољно да се и Остоја и Звјездан помире са судбином.

А онда га на једном тренингу у Минхену види Брацо Салихамиџић, пита га да ли би играо за Босну, државу његових предака, и Звјездан пристаје, више из љутње, мање из патриотизма, мада се никада касније неће покајати што је пристао, и своју љубав према Босни и Херцеговини доказаће небројено пута и када Змајеве буде предводио с траком на руци...

Све остало је, што се каже, историја. У годинама које ће доћи Звјездан Мисимовић потврдиће свој барокни таленат, на моменте превише китњаст али скоро ненадмашан на овим нашим просторима. Мало је фудбалера који су толико знали фудбал стигло у последњих неколико деценија, мало оних који су умели да причају с лоптом, да омађијају и противнике и гледаоце на трибинама - Миске, са бројем десет на леђима, с лицем интелектуалца и достојанством правог капитена, изгледаће као нови Папе Сушић, само још убојитији, посебно оне сезоне у Волфзбургу када буде међу најбоље оцењеним играчима Бундеслиге, када испоручи Графитеу и Џеку више од 20 асистенција током сезоне.

Изгледаће, укратко, као да би могао да буде звезда и у оној старој Југославији, и у некој новој Југославији, са ванвременским даром у ногама, даром који надилази и године и границе.

Било је ту и лобова, и дриблинга, и слободњака, и оно „претешко“ негдашње дете умело је да се стушти према голу и извргне бекове и голмана руглу...

Мађионичар у њему није му дао да направи још бољу каријеру, да престане да се игра, а ни Србин и Крајишник у њему нису дали Немцу аусвајз да понекад преузме конце и охлади главу, па је умео доћи у сукоб са многим тренером, укључујући и Сушића, али када је објавио да у 32. години тамо у Кини прекида са јурењем лопте, био је то тужан дан за балкански, а посебно босански фудбал - овакав мајстор одавно се није родио, и вероватно неће.

Но колико год Звјездан био велики, нису ове три приче о њему само о њему. Најважније је, као из сваке добре приповетке, извући поуке.

Србија је на Мискетовом примеру показала да јој најбоље пристаје улога зле маћехе. Навикла је она већ толико деценија да из куће тера добру и паметну децу, а да најбоља места за својом трпезом даје лоповима, лажовима и ситним преварантима, у фудбалу и мимо њега. Мисимовић је био само један у низу, а кратковидост Владимира Петровића - човек ће годинама касније, као селектор Србије, направити звезде од пола аматера из репрезентације Естоније - само још један пример погрешног човека на погрешном месту у погрешно време, са погрешним људима који не умеју да му кажу какву погрешку прави.

И зато је велика вест коју је пренео Моззарт Спорт - ако буде потврђена крајем месеца на терену у Португалу - да ће се Адем Љајић вратити у национални тим Србије. Јер једино Љајић, од свих наших играча средине терена, има ту жицу уметника у ногама, тај дар који разоружава, ту ноту заиграног дечака који без гледања уме да упути савршени пас саиграчу. Као Миске.

Нека Звјездан ужива у заслуженој пензији, нека прекратко траје наше „шта би било кад би било“ разглабање, којем смо онолико склони, и нека увек имамо на уму да нисмо ми толики народ, ни толики фудбалски генијалци, да можемо да допустимо да нам се догоди још један Мисимовић.