8. март и 1. мај најмучнији дани у години

Стога су овдје, гдје су све бивше фабрике, хотели, робне куће и стоваришта дати у руке тајкунима, а радници послани кући, да тамо, у светости породичног дома, незапослени мужеви злостављају незапослене жене, Први мај и Осми март најмучнији дани у години.

Босна и Херцеговина 08.03.2015 | 16:23

Опет аутобуси из Албаније, пуни жена, одјевених у робу са мирисом лаванде и ципеле са највишом штиклом. Опет жене које се на риву спуштају држећи једна другу под руку, да се не оклизну.

У другој руци стишћу каранфиле, који им не помажу у настојању да одрже равнотежу. То свака жена зна: љепота није практична. Али је лијепа. Иза њих, са стомачином која је вазда у офсајду, иде мрзовољни возач аутобуса: сад ће он сашит' пиво и пет ћевапа, па нек госпође шетају кол’ко им је оној ствари ћеиф.

ЖЕНЕ СУ НЕКАДА РАДИЛЕ

Мајстор је аутобус паркирао код рушевина хотела „Галеб“. Двадесет година доводи жене у Улцињ и до данас му није јасно зашто је тај хотел срушен. Хотел радио, они га минирали.

Конобар на риви испричао му је да је неко из Подгорице ту одлучио изградити станове за продају, па су због њега у прах и пепео сурвали у жив и здрав хотел. Педесет метара од „Галеба“, на путу за полуострво гдје је некада био хотел „Јадран“, стоји билборд који најављује скори почетак градње „луксузног хотела са марином“. Откад вози за Улцињ, тај је билборд ту. Има, брат-брату, деценија и по да је и на риви, одмах доље, лијево од степеништа, најављена изградња хотела.

Могао би тако мислити возач. Могло би бити и да је нека његова рођака (многе су албанске породице након рата остале подијељене: један дио код Тита, један дио код Енвера) радила у хотелу „Галеб“. Жене су, наиме, некада радиле. Није тада било говора о заступљености жена у политици и јавном животу, партије се на конгресима нису обавезивале да ће трећина њихових посланика бити жене, мало је ко чуо за ријеч „феминизам“, а камоли знао шта то значи. Али жене су радиле. Ишле су на посао и зарађивале су.

Тако је било: нисмо знали за „људска права“. Само смо их имали.

На примјер право на рад. Без права на рад свака прича о људским, сходно томе и женским правима, посве је бесмислена. Стога су овдје, гдје су све бивше фабрике, хотели, робне куће и стоваришта дати у руке тајкунима, а радници послани кући, да тамо, у светости породичног дома, незапослени мужеви злостављају незапослене жене, Први мај и Осми март најмучнији дани у години. Не можеш дисати од цинизма ситуације, притисне те као надгробна плоча.

КОЛИКО ПАРА, ТОЛИКО И МУЗИКЕ

Тако не мисли возач, него ја, док пролазим крај њега и колоне сљављеница. Што ће надаље са њима бити, није тешко претпоставити. Нема много тога што човјек може радити у малом приморском граду, па још зими. Оне: шетња по риви, потом обилазак неколико бутика који још раде, колачи и боза у центру, или колач и кафа уз море. Он: ћевапи и пиво. Можда ће на телевизору погледати прилог о насиљу над женама у Палестини.

„Подаци кажу да је трећина удатих Палестинки жртва породичног насиља“, рећи ће спикер. „Као да је код нас боље“, рећи ће у пролазу конобар.

Предвече, окупљање пред аутобусом па вожња натраг, кући. Како је било, пита возач и сједне за волан не чекајући одговор. А, колико пара толико и музике, каже глас иза његових леђа. Прије него што крену, возач погледа у ретровизор. Жене изгледају уморне: као да једва чекају да Осми март заврши.

На излазу из града, возач се сјети да жени није купио поклон за празник. Куповао је и он цвијеће и копије парфема на пијаци, све док му једнога дана није рекла да престане да баца паре на глупости – боље да купи нешто за кућу, ионако једва скрпе крај са крајем. Зато ће паркирати испред супермаркета и купити телећу кољеницу. Нека то она сутра понесе кћерки која има мало дијете и мужа пропалицу. За дијете нема ништа здравије од добре супе од кости.

Баш тако би могло бити.

Извор: Журнал.инфо