Видео прича и сјећања: Роби Фаулер!

Довољно је подсетити да је у очима навијача Ливерпула био Бог. Човек чијем се одласку у пензију највише обрадовао Питер Шмајхел, а за којим су крајем деведесетих вриштале девојке у Енглеској…

Фудбал 07.03.2015 | 00:15
Видео прича и сјећања: Роби Фаулер!

Бог и – тачка. Укоренили су се у Премијер лиги и други надимци (Немању Видића су због чврстине звали Стена, Жозе Мурињо је чим је стигао у Челси сам себе прозвао Господин Специјални, сад исти тај Португалац кад каже Чудовиште мисли на Немању Матића, но, да не залазимо даље), али се чини да нико за 23 године није смислио ефектнији од оног који су навијачи Ливерпула пришили Робију Фаулеру.

Бог!

И то у каквом тренутку. Средином деведесетих, кад је Манчестер Јунајтед са Алексом Фергусоном харао Острвом, па покорио Европу, кад се чинило да би Алан Ширер „могао у мрежу да убаци и шифоњер“ само кад би успео да га шутне, мало пре него што је Арсен Венгер почео да гради непобедиви Арсенал... Дечко из града Битлса уселио се у срца публике на Копу, постао божанство у црвеном, а успут освојио и срца осталих љубитеља фудбала диљем планете. 

Коп га памти по урођеном гол инстинкту, раширеним рукама и осмеху „од ува до ува“ после погодака, а историја фудбала, између осталог, као потписника најбржег хет-трика у Премијер лиги. Тог 28. августа 1994. на Енфилд је стигао Арсенал и провео се као бос по трњу, јер је нападач Ливерпула за тачно четири минута и 33 секунде ионако никад весело лице голмана Дејвида Симена учинио још невеселијим (3:0).
„На ту утакмицу сам најпоноснији у каријери. Само за једним жалим: што не могу да се сетим где ми је лопта којом сам постигао хет-трик. Стоји негде у кући, чувам и остале којима сам давао по три гола на утакмици, али је проблем што ниједну нисам обележио. Да сам био мало паметнији, написао бих на свакој датум, име противника и резултат. Овако...“, невољно слеже раменима човек који ће 9. априла прославити 40. рођендан.

Ако му је за утеху, записивали су други. Девет хет-трикова у каријери, пето место на вечној листи најбољих стрелаца Ливерпула (183 гола), шест трофеја (све са Црвенима), 30.000.000 фунти зараде и – оно што је важније од статистике и новца – голови који се и данас препричавају. А надавао их се, посебно Ливерпуловим највећим противницима: Манчестер Јунајтеду (на територији Енглеске) и Евертону (градски дерби). Толико да кад су Питера Шмајхела питали по ком детаљу ће највише памтити Робија Фаулера, легендарни голман Црвених ђавола је обрисао зној са чела и уз уздах олакшања признао:
„По оном кад је отишао у пензију“.

Фаулер је одрастао у крају града под називом Токстен, у коме је, кажу, владала велика незапосленост. Још кажу да је као дечкић навијао за Евертон, међутим, кад га је на школском турниру – има легенда да је на једној утакмици дао 16 голова, мада нигде није документовано – спазио скаут Ливерпула Џим Аспинал живот му се променио из корена. Напустио је школу у 16, а већ у 17. години дебитовао за први тим. И одмах су га заволели. Прва утакмица – гол. Друга – пет комада. И то на Енфилду. Звезда је рођена!

Испод невиног дечачког крило се лице убице. Голмана, наравно. Истанчан осећај за простор и гол, сјајна сарадња са Стивом Мекманаманом, који му је гурао лопте са средине терена и до танчина изграђен однос поштовања са Стеном Колимором направили су од Робија прву звезду тима и најбољег стрелца Енглеске средином деведесетих. Стоји још као рекорд податак да је три узастопне сезоне завршио са најмање 30 прецизних хитаца. Било би их и више да једне ноћи 1997. на тадашњем Хајберију није показао какав је, пре свега, човек.

Опет Арсенал и Ливерпул, опет он и Дејвид Симен и чувени пенал који то није био...
„Још на терену причао је: сам сам пао, није ме ни такнуо. Чак ме и питао: шта да радим, да ли само да додам лопту голману? Рекао сам му: ћути будало, дај гол“, присетио се његов тадашњи саиграч Нил Рудок детаља који ће обележити Робијеву каријеру као спортисте.

Наочиглед целог света, признао је да није прекршај, наговарао арбитра да преиначи одлуку. Није вредело, али се, има и та теорија, својски потрудио да не савлада Симена, па га је УЕФА наградила признањен за фер-плеј те године. Људски, нема шта.

Можда су баш због тога навијачи Ливерпула куповали дресове, али изнад „деветке“ тражили да се уместо ФАУЛЕР одштампа – БОГ.

Е сад: далеко од тога да је Роби Фаулер био цвећка. Наплаћао се казни, наседео се на трибинама и кад није био повређен (а то шта су му повреде урадиле посебна је прича), све због тога што је водио неку своју политику. Пред навијачима Лестера је „мртав-ладан“ скинуо шортс, УЕФА га је „ребнула“ јер се на мајици испод дреса слао поруке подршке штрајкачима на доковима Ливерпула, а за вјек и вјеков памтиће се његова два преступа из пролећа 1999. Најпре се на Стамфорд Бриџу подсемвао Грему Ле Соу, позивао на секс запрепашћеног левог бека Челсија, коме су у тим тренуцима супруга и деца били на трибинама, па је оптужен за хомофобију.

А далеко већу буру изазвао је гест са Мерсисајд дербија и чувено „шмркање“ гол-аут линије. Оригиналан одговор навијачима Евертона (какве ли ироније, његовог омиљеног клуба из детинства) на оптужбе да се дрогира, па је Роби одлучио да се – пошто је затресао мрежу Карамела са пенала – почасти „белим“. То га је коштало збирно шест утакмица паузе, а ствар је постала толико озбиљна да је морао да се појави на телевизији како би објасно да се само - шалио!?
„Љубоморни људи шире гласине да се дрогирам. Чим сте фудбалер, народ мисли да сте аутоматски глупи, али ко је толико глуп да уради нешто што ће сви у клубу сазнати. Верујте ми, да сам ја или било ко други из екипе користио опијате, сигуран сам да бисмо одавно завршили на насловним странама таблоида“, причао је Фаулер.

Додуше, ако му је веровати, невоље је правио само на терену. Тврди да, за разлику од Клаудија Каниђе и Фаустина Асприље, није водио раскалашан живот. Најтежим „прекршајем“ на том плану сматрао је фарбање косе у „плаво“.
„Био сам дете, никад нисам ишао у ноћне клубове или радио ствари за које људ мисле да фудбалери раде. Одмах после тренинга журио сам кући јер сам знао да морам да се спремим за наредно јутро и да будем први на тренингу. Чак и кад сам дошао до новца, наставио сам да се возим малим ус... аутомобилм. Тако су ме родитељи васпитали“, правдао се.

Једини проблем је био што му скоро нико није веровао. Разлог: крајем деведесетих забављао се са Емом Бантон, једном од чланица мега популарне групе Спајс грлс. Како су у то време и његове колеге из Ливерпула (Мекманаман, Реднап, Џејмс и Мекатир) заједно са њим важили са секс симболе у очима женског света Велике Британије све чешће су се појављивали на страницама жуте штампе, која их је због сличности са поменутом групом крстила Спајс бојс. Тако да порука како се возио у некој крнтији није баш доприла до ушију навијача, свакодновено загледаних у наслове и фотографије које сведоче како се облаче и где излазе највеће звезде Ливерпула.

Упркос томе, Фаулер је немилице тресао мреже и његова каријера је достигла врхунац пролећа 2001. Под командом Жерара Уљеа, који ће му само неколко месеци касније доћи главе, Ливерпул је освојио чак три трофеја (Лига куп, ФА куп и УЕФА куп). Плус, обезбедио пласман у Лигу шампиона. Чинило се да је Фаулер дотакао звезде... А онда му је инцидент на тренингу – констатовали смо да није цвећка – кад је насрнуо на помоћног тренера променити каријеру. Улије је стао у заштиту колеге и практично отерао Фаулера из клуба (имао покриће, јер су добро играли Овен и Хески).

Погађао је он и у Лидсу, не може се рећи да је био лош ни у Манчестер Ситију, мада ни те епизоде, ни каснији повратак на Енфилд на инсистирање Рафе Бенитеза, нису били плодоносни као раније. Млађи су се потрудили да га засене, старији веровали да ће васкрснути на месту где једино могао да игра, али је после једноцифреног броја голова после само једне сезоне одлучио да опет оде и уступи место хитријима (Кајт, па Торес).

Постало је јасно да више не може да издржи премијерлигашки темпо. Смуцао се по Кардифу, Блекбурну, нижеразредном Норт Квинсленду. Није вредело. Егзотичне дестинације попут Аустралије и Тајланда су му добродошле да мало „набаци тен“, али озбиљног фудбала није било.

Додуше, овај ванвременски јунак Ливерпула није рекао последњу реч. Повремено организује хуманитарне мечеве, на којима онако буцмаст одигра понеки минут, а у јануару је покренуо Академију за образовање и фудбал која носи његово име. Учи децу како да дају голове, али и како да истрпе бол.
“Од Тонија Адамса и Мартина Киона (својевремено штоперски тандем Арсенала) сам на једној утакмици добио толико батина колико нисам за цело детињство. А био сам несташно дете”, смеје се Роби Фаулер.

Бог.

Коментари / 0

Оставите коментар