Видео прича и сјећања: Лав Јашин - Црни паук!

Постао је први голман који је у правом смислу те речи газдовао у свом шеснаестерцу, био последњи играч одбране, имао способност да одлучујуће утиче на резултат... Живци челични, самопоуздање „заразно“. Лопте је обожавао да хвата једном руком, грациозно носећи ту своју висину. Волели су га једнако и са ове и са оне стране „гвоздене завесе“. Параде није тако често правио, али када је морао то је чинио на спектакуларан начин. Један једини, непоновљиви...

Легенда каже да је Лав Јашин постао то што јесте – по многима највећи голман у историји фудбала - захваљујући пијаном песнику. Не баш прецизно...биле су прве послератне године када је Аркадиј Чернишов, чувени хокејашки стручњак, почео да трага за наследником Алексеја Хомича, легендарног фудбалског голмана московског Динама. Крајем четрдесетих Чернишов – касније проглашен оцем совјетског хокеја - био је сива еминенција у спортском друштву под полицијским патронатом, па се тако његова слушала и када је фудбал био у питању. У једном тренутку водио је чак и први тим! На неком од „пријемних“ тренинга у то време појавио се голобради Јевгенији Јевтушенко. Иако у раним тинејџерским годинама, рефлексе је добро „натопио“ вотком.

Аркадиј Чернишов није оклевао:
„Шта ти радиш осим што играш фудбал?“
А млади Јевгениј ће као из топа:
„Пишем поезију“.
„Одлично! Биће најбоље да наставиш са стиховима и римама“.

Свега неколико дана касније Чернишов ће на једној утакмици фабричких тимова у округу Богородскоје – Москва - приметити Јашина. Већ сутрадан одвео га је на тренинг и примио у омладински тим. Две велике ствари направио је можда у само недељу дана: Лав Јашин израстао је у спортског гиганта светских размера; Јевгениј Јевтушенко није остварио своје голманске снове, али постаће један од највећих поета новије руске књижевности. Писао је о љубави, ређе и политици. И наравно – о Лаву Ивановичу Јашину.

Када су избили први сукоби на територији Совјетског Савеза у Другом светском рату, Јашин је имао 12 година. Био је дете индустријских радника и истог момента запослили су га у једној фабрици муниције на ободима Москве. Ту је направио прве фудбалске кораке. Све док га Чернишов није одвео у Динамо, дане је углавном трошио у том фабричком кругу.

Мање је познато да је Лав Јашин имао неуспешан деби на великој сцени и да је због тога умало напустио фудбал. Алексеј Хомич, звани Тигар, био је повређен пред дерби са московским Спартаком у лето 1950, па је 20-годишњи Јашин добио шансу. Направио је кардиналну грешку тог дана, сударио се са својим дефанзивцем, примио гол, а Динамо изгубио утакмицу. Готово три наредне године провео је на клупи за резервне играче.

Тек када је Волтер Санија – доведен да наследи Хомича после те грешке - напустио клуб 1953, Лав Јашин је добио нову шансу. У међувремену, онако очајан, утеху је проналазио бранећи за хокејашки тим Динама, код свог фудбалског гуруа Чернишова. Био је прилично успешан. У својој богатој биографији има чак и освојен национални куп.

Те 1953. морао је да преломи. И није погрешио. С једне стране био је позив у репрезентацију СССР, с друге прилика да се искупи и још једном окуша на фудбалском терену. У моментима одлуке карактер који ће га красити кроз 20-годишњу каријеру дошао је до изражаја. Одлучност и изнад свега храброст. Знао је да би један сан заувек могао да буде прекинут, али није оклевао. „Какав је то голман којег не муче голови које је примио?! То мора да га мучи. Ако је сасвим миран и не занима га, то значи да је крај. Без обзира шта имао у прошлости, он нема будућност“, рекао је давно једном приликом када је већ био славан и велики.

Те девизе држао се кроз читаву каријеру, па и на самом почетку. Размишљајући о примљеним головима бивао је све бољи и већи, и тако до самог голманског престола. Са својим Динамом пет пута је био шампион СССР, освојио три купа, био првак Европе са Зборнајом, олимпијски шампион... Од 813 мечева у каријери (рачунајући и пријатељске), на 470 успео је да сачува своју мрежу! Не постоји тачан податак, али Руси данас рачунају да је као специјалиста за пенале одбранио око 150 удараца са беле тачке. Једном је рекао, а више пута се препричавало:
„Радост доживљена када сам видео како Јуриј Гагарин лети у свемир, једино је што може да се пореди с радошћу после одбрањеног пенала.“

Један од оних великана који је успео да га савлада је крило енглеске, сер Том Фини. Овако се некадашњи ас Престона присећао њиховог дуела на Светском првенству у Шведској 1958:
„Губили смо 1:2, а онда нам је досуђен једанаестерац. Узео сам лопту и видео Јашина на голу. Деловао је застрашујуће, онако обучен у црно. Одлучио сам да пуцам слабијом, десном ногом. Знао сам да је гледао како обично шутирам, желео сам да га збуним. И успео сам! Преварио сам Лава Јашина - с усхићењем би приповедао Фини када год су га питали о тој утакмици.“

Када се појавио са својих 187 саниметара висине, био је прави див за оно доба. Примера ради, његов земљак и великан московског Спартака Ринат Дасајев, осамдесетих је био највиши голман у врхунском фудбалу са 189. Иако је на први поглед деловао незграпно, Јашин се одмах испрофилисао као иноватор на том не баш цењеном послу. Оно што је Мађар Грошич радио почетком педесетих, Лав Јашин је унапредио и подигао на још виши ниво.

Постао је први голман који је у правом смислу те речи газдовао у свом шеснаестерцу, био последњи играч одбране, имао способност да одлучујуће утиче на резултат... Живци челични, самопоуздање „заразно“. Његов авангардни стил – лопте обожавао да хвата једном руком, грациозно носећи ту своју висину – допао се свима на први поглед. Волели су га једнако и са ове и са оне стране „гвоздене завесе“. Параде није тако често правио, увек се трудио да добрим кретањем заврши главни део посла, али када је морао то је чинио на спектакуларан начин, хватајући лопту у лету.

Тако је било и са пеналима. Због тога, црног шортса и џемпера од којих се није одвајао, добио је надимак Црни пантер или Црни паук.
„Све што је Јашин радио било је на највишем нивоу. Његова достигнућа је немогуће поновити. Нико није познавао своје углове као он. Такође, био је велики господин. Сећам се да је у полуфиналу Светског купа у Енглеској против Немачке умало остао без главе, када је Уве Зелер налетео на њега. Шта мислите, шта је прво урадио када је устао? Окренуо се да види да ли је са Зелером све у реду и пружио му руку“, причао је Гордон Бенкс, човек који се више од једне деценије борио са статус светског броја један баш са совјетским дивом.

Није била реткост да главу ставља „у торбу“ због одбране. Током Светског првенства у Чилеу 1962. два пута је доживео лакши потрес мозга захваљујући беспоштедном бацању у ноге ривала, онако „на зубе“. Није штедео ни себе ни противника, али увек у границама фер-плеја.

Лав Јашин је највећу награду за величанствену каријеру добио 1963. Те године у националном шампионату примио је само шест голова на 27 утакмица! У избору „Франс фудбала“ проглашен је најбољим играчем Старог континента. Иза њега у трци за Златну лопту остале су величине попут Еузебија, Ђанија Ривере, Џимија Гривса, Дениса Лоуа, Бобија Чарлтона, Омара Сиворија...

Светски медији утркивали су се ко ће му уделити лепше комплименте...
„Када Јашин стане на гол, за лопту не постоји ни најмањи пролаз. Руке су му дуге попут паука и увек је обучен у црно. Одликује се сведеним стилом и огољеном елеганцијом која презире спектакуларност сувишних покрета. Има обичај да силовите ударце зауставља једном руком, стиском кљешта којим смрви сваки пројектил, док му остатак тела остаје непокретан попут стене. Он може једним погледом, не померајући се са места, да скрене лопту с њене путање“, писали су хроничари шездесетих година.

Скроман и господствен, какав је увек био, у моменту уручења награде изјавио је:
„Постоји један голман који ово признање заслужује више од мене. То је Југословен Владимир Беара. Велики Владимир.“

Јашинови највећи успеси са СССР-ом уско су повезани с ондашњом југословенском репрезентацијом. У Мелбурну 1956. Совјети су у финалу били бољи од Плавих резултатом 1:0 и окитили се златном медаљом – Црни пантер на том турниру примио само један гол – а четири године касније у Француској, такође у финалу, али Европског првенства, Зборнаја је славила са 2:1. На овим просторима на Лава Јашина гледало се као на надљудско биће које нас је заустављало увек на корак од трофеја. Наши фудбалери су га волели и дивили му се. Можда баш зато једно од највећих достигнућа било је дати гол том чудесном човеку у црном. Игра судбине или нешто друго, тек, совјетски Црни пантер у Југославији је примио најсмешнији (погледај оквир) и најлепши гол у каријери. Овај други чиста је антологија. О томе су чак испевани и стихови:
„Атомском левицом страх у кости лије, од њега се ни Јашин одбранио није“. Посвећено Боривоју Бори Костићу...

Био је 2. јун 1959. и пријатељска утакмица Црвена звезда – Динамо. Црвено-бели су глатко добили моћне Московљане са 4:1, а Звездин бомбардер је одиграо утакмицу живота. Три пута је Бора погађао мрежу најбољег голмана света! О оном поготку из слободног ударца са око 30 метара причало се на свим меридијанима. Тако нешто Јашину се није догађало готово никада.
„Зашто нисте одбранили тај ударац из велике даљине?“ - питали су га наводно новинари по повратку у Москву.
„Како да одбраним кад нисам видео лопту - брецнуо се легендарни ас.“

Костић и Јашин постаће касније нешто више од обичних познаника...
„Борин ударац је најчуднији од свих. То није шут – то је торпедо. Он је најнезгоднији фудбалер против којег сам играо у каријери.“

Добијањем Златне лопте Црни пантер постао је један од најпопуларнијих спортиста света. У то време у јавност су процуреле неке ствари из његовог приватног живота. Тако се по први пут ван Совјетског Савеза могло чути да је Јашин пасионирани пецарош, ловац и пушач. Када год је одлазио на гостовања са клубом или националним тимом прво би потражио место где може да се забаци удица. Чак је постојало празноверје да екипа увек добија ако он пре утакмице пеца. Слава га није променила. У родној Москви обилазио је ђубришта попут хиљада бескућника или сиромаха. Они у потрази за корицом хлеба, он у прикупљање глиста и црвића као мамац за рибу. Слободно време углавном је проводио у викендици. Волео је да кува својим кћеркама док му је супруга била на послу. Рецепт за срећан живот... Када су га питали у чему је тајна тих његових чудесних одбрана, рекао је:
„Трик је пред утакмицу попуштити цигарету да би се смирили живци, а затим попити велики гутљај жестоког пића како би се опустили мишићи.“

Дуван му је озбиљно нарушио здравље још током играчке каријере. Имао је чир на желуцу, због чега је свуда са собом, па чак и током утакмица, носио јестиву соду. Она му је помагала када би добио напад. Пред крај живота имаће великих проблема с крвним судовима. Није желео да престане с пушењем. Живот му је том приликом спасен, али остао је без десне ноге.
Јашин је обожавао и вожњу. Крајем педесетих свих фудбалери Динама пазарили су тада ултрапопуларни „москвич“. Због висине, он је морао да купи нешто комотнију и већу „волгу“. И није био баш дисциплинован возач. Полиција га је често заустављала због прекомерне брзине, али и опраштала му казне. Није било онога ко није препознао совјетског пантера. Те приче знали су сви у граду. Једном приликом када се враћао из Можајска није се извукао...
„Друже Јашин, жао ми је. Данас немате среће. Ја сам велики навијач Спартака. Дајте ми ваша документа“, поносно је прозборио полицајац пре него што му је с великим задовољством написао казну.
Лав Јашин је 20 година професионално играо фудбал. Све те године посветио је само једном клубу Динаму из Москве. Ако је икада и разматрао понуду неког другог тима, било је то после финала ЕП 1960. Иако до понуде заправо није ни дошло.

Свемогући Сантијаго Бернабеу дошао је тада само због њега у Париз. Чекајући на сусрет са Јашином први човек Реала чуо је разне приче, попут оне да не постоје новци због којих ће овај напустити домовину. Било је то време када се пред највеће износио бланко чек. Чувши да ће Бернабеу то да уради, саиграчи из националног тима саветовали су свог капитена:
„Напиши такву цифру да му се подигне коса на глави.“
Шпанац је најбоље на свету знао како да се дочепа онога што жели, међутим, у овом случају није имао ни најмању шансу. Схватио је то када је Јашин на преговоре дошао с неколицином колега из екипе, не кријући ништа од њих, те када су му сарадници превели оне речи. Све је било јасно и пре самог упознавања. Велики газда се благо смешио приликом руковања, а онда озбиљним тоном обратио момцима пред њим:
„Зиста сам спреман да за њега платим било коју своту. Чак и ако ћу због тога морати да продам породичне дијаманте, или паднем у дугове. Али, знам да ни та сума неће бити довољна, јер господин Јашин заправо нема цену, као ни слике великих мајстора које се налазе у музеју Прадо.“
Лав Иванович Јашин (22. октобар 1929 – 21. март 1990) од фудбала се симболично опростио 1971. у 42. години, иако је још 1970. престао с активним играњем. На стадиону Лењин (данашњи „Лужњики“) окупило се 103.000 људи. Његов Динамо играо је против селекције света коју су предводили Пеле, Еузебио, Бекенбауер, Герд Милер, Мазуркијевич, Факети, Чарлтон, Џајић... Један од најбољих тимова икада састављен... Јашин је последњи пут стајао пред голом и последњи пут сачувао мрежу Динама.
Црни пантер остао је вечно заробљен у машти пијаног песника с почетка приче. Јевгениј Јевтушенко данас је један од највећих живих руских уметника. Сећање на свог дугогодишњег пријатеља, а некада давно „ривала“, чува тако што сваког октобра, на његов рођендан, рецитује песме које му је посветио. Своје, али и оне које су о Јашину писали Владимир Висоцки и Роберт Рождественски.

Совјетски див, икона, идол. Лав Јашин.

КАКО ЈЕ ЗБОГ ЈАШИНА ПОЛИЦАЈАЦ ПОСТАО ЛОПОВ…

Човек челичних живаца најближе је био да из потпуно игуби након полуфиналне утакмице Европског првенства у Француској 1960. Совјети су савладали Чехословачку и прошли у финале. Потписујући аутограме на самом терену, Јашин је приметио да му је нестао његов срећни качкет.

Подигла се велика прашина. Како да брани у одлучујућем мечу без своје талије? Исте вечери на локалном радију спикер је више пута замолио лопова да врати украдену ствар, објашњавајући њену важност за легендарног голмана, уз обећање да неће бити никаквих последица. Преко радио-таласа обратио се и сам Јашин.
„Вратите ми качкет и после финала поклонићу вам мој црни џемпер.“

Следећег јутра у холу виле у близини Париза, где је одсела експедиција СССР, на рецепцији се појавио човек у униформи са чувеним качкетом у руци. Ни мање ни више до полицајац. И не, он није ухватио лопова, већ је сам то постао. Због Лава Јашина!

Човеку је било непријатно док је враћао украдену ствар, али се ипак сетио шта је голман обећао преко радија и подсетио га на то. После утакмице заиста је добио џемпер Црног пантера.

Није много прошло од финала Европског првенства 1960, а нови шампиони дошли су на Кошево да одиграју пријатељски меч. За ту прилику Сарајево је било појачано двојицом најбољих играча Жељезничара – Осимом и Смајловићем. Специјално за моћне Совјете формирана је најбоља навала у историји сарајевског фудбала: лева полутка Мишо Смајловић, центарфор Хасим Хасе Ферхатовић и десна полутка Ивица Осим. На другој страни не баш најјачи тим СССР-а, али свемогући Лав Јашин био је на голу.

Запињали су домаћи фудбалери из петних жила да макар припрете том диву, а он помало и нервирао рају ноншалатним одбранама. Хватао је као од шале све што је летело према њему. Очевици кажу да се до примљеног гола ниједном није бацио, те да му је опрема била потпуно чиста.

А како се то догодило и како је Салих Шеховић ушао у анале и поред пораза од 1:2...

Оно што је Шеха знао с обе ноге Осим је имао у малом прсту своје левице, међутим, имао је тај разорни ударац. Додуше, често су његови пројектили пре завршавали „на Игману“, неголи у мрежи ривала... Друга прича, ово је био његов дан славе. Изнервиран оним што Јашин ради – а у појединим тренуцима то се могло подвести и под понижавање ривала, јер како гледати на све те шутеве које овај хвата једном руком – Шеховић је онако безобразно и претенциозно опалио са око 25 метара. И није то био један од оних препознатљивих топовских удараца, лопта је путовала, и путовала – а падала је киша – и баш када се Јашин спремао да је негде на петерцу убере као зрелу јагоду, догодило се чудо.

Незгодно је оскочила – комбинација незгодног фелша и лоше затрпаног кртичњака – измигољила му се из руку и „запутила“ према празној мрежи. Црни пантер се није предавао, наду је полагао у последњи скок... Узалуд. Јашин у блату, стадион на ногама! Не памти се да је најбољи голман у историји фудбала примио бизарнији гол, а Башчаршијом и даље бруји како је Шеха опалио с Маријин-Двора и повалио Јашина.

Легенда о сарајевском „бомбардеру“ и Лаву Јашину препричавала се с колена на колено годинама. Као по правилу увек се на оних 25-30 метара додавао још покоји центиметар. Тако се данас може чути да га је Црни пантер на Кошеву примио и с читавих 40 метара, директно у рашље...