Прича - Џои Бартон: фудбалер, филозоф, табаџија...!

Данас свако може да буде интелектуалац - довољно је да сте паметни на друштвеним мрежама. Данас свако може да буде звезда - довољно је да сте насилни. Данас свако може да буде популаран - довољно је да имате армију леминга иза себе.

Фудбал 01.03.2015 | 00:15

Имају Енглези тај израз „аттентион wхоре“, савршену нововековну кованицу за људе толико жељне пажње да су спремни све да ураде због ње. Па и да глуме неког другог. Само што истина, некако, увек изађе на видело.

Еклатантан пример је, рецимо, једна домаћа певачица - иначе супруга једног нашег фудбалера - која је у истом дану дала „озбиљан“ интервју, у којем је наступала с позиције освешћене интелектуалке, боркиње за „другу Србију“, прецизног тахографа српске стварности; и на свом профилу на некој друштвеној мрежи назвала једну другу домаћу певачицу - не знам чија је супруга, извините - најпогрднијим могућим именима, најпримитивнијим могућим речником.

У свету фудбала, тај епитет „аттентион wхоре“ највише одговара Џозефу Џоију Бартону, капитену Квинс Парк Ренџерса и једној од најзанимљивијих - из добрих или лоших разлога, свеједно - фигура у спорту.

На терену, Бартон је сасвим просечан фудбалер, борбен али не превелики мајстор, солидан с лоптом таман толико да не изгледа као да је калибар за Чемпионшип, и веома, веома прљав, што ће резултирати небројеним жутим и црвеним картонима током каријере која га је водила од петлића Евертона (мада ће навијати за црвени део Ливерпула), матичног Манчестер Ситија, па преко Њукасла и сезоне у Марсељу до Лондона.

Али ретко ко се бави тиме шта Бартон зна на терену, сем кад испесничи Мортена Гамста Педерсена, кад угаси младом играчу цигарету у слепоочницу, или кад трупачке улети у читав одред играча баш Ситија. Не, Џои Бартон је постао важан ван терена, развијајући своју нефудбалску и виртуелну персону, захваљујући Твитеру и другим модерним смицалицама.

Тип који је својевремено робијао три месеца због пребијања једног петнаестогодишњег дечака данас има мишљење о свему и свачему, цитира Ничеа и Орвела, куне се у Смитсе, појављује се у политичким ток-шоу емисијама, пише ауторске текстове за најугледније листове попут Тајмса и Гардијана - нешто између Јелене Карлеуше и Ђорђа Вукадиновића, рецимо - а новинари и узгредни навијачи га кују у звезде.

Да, алкохол и одрастање у Хајтону, делу Ливерпула у којем су Битлси свирали, у којем је рођен Стивен Џерард, али и премијер Хауард Вилсон, но још познатијем по насиљу и расној нетрпељивости, вероватно су оставили трага, и Скаузер у њему још не може да избрише ту незгодну персону. Не треба га због тога ни кривити до краја, људски је правити грешке, посебно у младости. Но његово уздизање и цитирање, његово позивање у озбиљне емисије, управо има контра-ефекат: уместо да покаже да „нису сви фудбалери много глупи“, оно поручује да су „сви фудбалери много глупи... Сем, можда, Џоија Бартона“.

Има ту и доста хипстеризма: постало је, приметићете, посебно код оне пирсинговане млађарије што шалове и капе не скида ни кад седи у кафани, тотално „ин“ ложити се на Јиргена Клопа и мрзети Бајерн и Гвардиолу, идолизовати Ерика Кантону и све друге „лоше момке“ који су ипак знали да играју фудбал, говорити да је Дијего Симеоне бољи тренер од Карла Анћелотија, па је тако „ин“ и „кул“ знати шта је последње бупнуо Џозеф Бартон...

Па свако може - томе, у већем делу случајева, Твитер и служи - преписивати цитате познатих људи, било да се ради о Ничеу, Кјеркегору, Буковском или Српкињама омиљеном Мики Антићу.

Овде се ради о нечему другом: о тој очајничкој потреби људи да од фудбалера праве нешто што они нису, и Бартоновој неупитној интелигенцији и умешности да управо то препозна. Поента је да псеудо-интелектуалцима није довољно што је фудбал игра за најшире масе, игра у којој несрећни, тужни, крхки дечак може да досегне највише врхове; не, медији и припадници средње класе (када би она и постојала у Србији!) захтевају да фудбалери буду још и друштвено-ангажовани радници - као да се један Ками или Црњански рађају сваког дана!

Све то у једном је есеју написала и чувена новинарка Џули Бурчил - за њу већ знамо чија је жена била, Тонија Парсонса, и то ју је обележило за читав живот - која се запитала зашто инсистирамо на томе да фудбалери морају да буду интелектуалци, ако већ не инсистирамо да интелектуалци морају добро да играју фудбал, и нашла одговор у британском (и не само британском) посх снобизму.

Има, без сумње, толико много играча чији интелектуални капацитети надвисују Бартонове, било да су стекли формално образовање или не, и тешко да они размишљају само о новим копачкама по цео дан; запита се сигурно барем неко о смислу живота, универзуму и политичкој ситуацији, али они су пре свега фудбалери, вредни људи који раде свој посао најбоље што умеју - за разлику од Бартона, тог великог левичара, испалог из Гардијановог шињела, Бартона који левичарске идеје показује свуда сем на терену, остављајући толико пута своје камараде на цедилу.

Бартон је промућурно убио две и по муве једним ударцем: сви његови лоши и виолентни потези приписују се нездравом детињству и проблемима из младости, евентуално тиме што је толико изнад свих осталих тупавих колега. Добиће црвени картон и потући ће се на терену, дајући најгори пример за једног капитена, али ће потом на Твитеру цитирати Морисија, или у Индепенденту написати како религију треба укинути, и све ће бити у реду.

Данас свако може да буде интелектуалац - довољно је да сте паметни на друштвеним мрежама. Данас свако може да буде звезда - довољно је да сте насилни. Данас свако може да буде популаран - довољно је да имате армију леминга иза себе, која ће помно пратити сваки ваш потез и одобравати га, зарад потврде сопственог, умногоме погрешног, става о животу и фудбалу.

Ништа од тога не чини Џоија Бартона, тог медијског „префињеног дивљака“, ни великим фудбалером ни великим човеком, па чак ни интелектуалцем, баш као што његову плавокосу силиконску српску колегиницу с почетка текста не чини мање бедном.

Ево, враћам вам тог вајног твитераша, и мењам га за било ког ћутолога што вредно ради, тренира, трчи и - уме да игра фудбал.

Јер што се тиче филозофа-фудбалера, био је један много пре Бартона, само хиљаду пута бољи. И у фудбалу, и у филозофији, и у животу...