Сјећања: Клаудио Каниђа!

Од Сина Ветра до Коканиђе: ово је пут једног од највољенијих, уједно и фудбалера који су својом заслугом прокоцкали прилику да уђу у друштво највећих у историји.

Фудбал 21.02.2015 | 14:20

Голови, победе, трофеји и признања нису једини тестамент велике каријере. Рецимо, Клод Макелеле је вечито био у дубокој сенци славних саиграча из Реала и Челсија, али ниједан од њих попут Француза није ушао у уџбенике фудбалске тактике, као човек који је беспрекорном игром на задњем везном дефинисао читаву једну позицију (Макелеле роле). Чех Антоњин Пањењка је врхунац доживео у матичном Бохемијансу из Прага и бечком Рапиду, али је свеједно ушао међу фудбалске бесмртнике 1976. у Београду, буквално у једној секунди, када је извео ОНАЈ пенал, очи у очи са страшним Сепом Мајером. Када би дриблинг могао да се заштити патентом, Нигеријац Џеј Џеј Окоча био би милијардер (Толико је добар да је два пута добио име! – чувени слоган навијача Болтона), мада у каријери није освојио ниједан значајан клупски трофеј. Сличних примера је много...

Аргентинац Клаудио Каниђа је – у реду, нагађамо, али мора бити тако! – осећај да је стигао међу великане имао лета 1990, са свега 23 године, по завршетку Мундијала, иако је на Светско првенство у Италији стигао као ћудљиви нападач Аталанте из Бергама, познат по спектакуларним потезима на крилу и у шпицу, али и обичају да неколико кола Серије А у низу одигра у „стелт“ моду. Ипак, носио је тада Гаучосе до завршне представе, пошто је прво на фантастичну асистенцију Марадоне избацио Бразил у осмини финала, а потом у полуфиналу леђима окренут голу главом погодио малу мрежу Валтера Зенге и завио Напуљ у црно (додуше, неки сведоци антологијске утакмице куну се како су загрижени навијачи Наполија ћутке на стадиону држали палчеве Аргентини, јер је „једноставно недопустиво навијати против Дијега“). Игром судбине, за Каниђу није било места у финалу, због проклетих парних жутих картона. У можда најгорем финалу у историји мундијала Западна Немачка је славила са „креча“, голом Андреаса Бремеа (четвртфинале смо намерно прескочили, да не отварамо старе ране, јер је немогуће да је Дејо оно промашио).

Клаудио Каниђа тог лета 1990. није оставио неизбрисив траг само головима против љутих ривала Гаучоса, већ је освојио фудбалску планету и изгледом, држањем и имиџом, више својственим рок звездама (ту је и неизбежни кокаин, али о томе мало касније...). Фризуром је подсећао на певача неког осредњег свит-метал бенда који се притом мало запустио на дугачкој турнеји по америчком средњем Западу, а неуредна коса крила је маркантне црте лица, због који је постао секс-симбол у Аргентини и Европи.

Слава младог Аргентинца је постала очигледна у сезони 1990/1991, када је малтене свака лига у Европи добила „свог Каниђу“. Сви плавушани дуге и помало запуштене косе добијали су надимак по нападачу из Хендерсона, фармерског градића у провинцији Буенос Ајрес. Та „част“ у Југославији, у последњој сезони старе Југе, припала је вихорном крилу Ријеке Фабијану Комљеновићу. Већ је био етаблиран прволигашки играч, али од тог тренутка у легендарним преносима „Времена спорта и разоноде“ чешће се чуло „Каниђа са Кантриде пробија по боку“ него „Комљеновић у карактеристичном продору“. Клаудиова изузетна брзина, посебно у првих 10 метара, била је његов заштитни знак и због ње је у домовини и даље познат као Син Ветра (Ел Хијо дел Виенто). У најбољим данима је 100 метара трчао испод 11 секунди, довољно за национално финале у најбржој спринтерској дисциплини.

Ипак, Син Ветра није успео да се снађе у вихору славе. После Мундијала у Италији изгубио је две године у Аталанти, мада то није поколебало Вујадина Бошкова да га 1992. доведе у Рому. Каниђа је имао 25 година, улазио је у „пик“ каријере како кажу на Острву, али римске ноћи су му нудиле много више опција него мирне вечери у Ломбардији, у самом подножју Алпа. Убрзо је имао сепаре у свим познатијим ноћним клубовима „вечног града“, а урбана је легенда да је у то време умео да му се придружи (не и да испрати његов темпо!) главом и брадом наш Игор Милановић, најбољи ватерполиста свих времена, тада перјаница ВК Рома.

После две године Вучица је шутнула Каниђу, јер је постало јасно као дан да га је кокаин потпуно узео под своје. Кокетирао је са коком и раније, али тај порок је дефинитивно „примио“ од Дијега Марадоне, свог ментора, брата, идола и „љубавника“ (тако је говорила, полу у шали, полу у збиљи, Клаудиова тадашња супруга Маријана Нанис, манекенка позната по дугом језику). Обојица ће заиграти за Аргентину на Светском купу 1994, када је у групи Каниђа са два гола донео Гаучосима победу против Нигерије („Диегооо, Диегоо, аллааа“, чувени Клаудиов узвик који је ухватила камера код другог гола, а Ел Пибе „му на кварно“ додао из слободњака). Ипак, Дијего је убрзо пао на допинг контроли, додуше због ефедрина, а Аргентина је тако била осуђена на ранији пут кући, иако је наговештавала велике домете. Негде у то време Звонко Михајловски је испалио ону антологијску: „А онда је кудрави гаучос кренуо кривудавим стазама кокаинских ноћи...“.

Уследиле су Клаудиове године лутања. Богати клубови су наравно бежали од играча који више није био Син Ветра већ Коканиђа (имао је суспензију од 13 месеци због коришћења недозвољених супстанци), а неки извори (додуше, не баш 100 одсто сигурни) тврде да је изговорио и: „Ако је кокаин дрога, ја сам наркоман!“. На све се надовезала смрт мајке за коју је био јако везан, потом и тежа повреда, па је закључно са летом 2000, када је са 33 године неуспешно окончао повратничку сезону у Аталанти, био само сенка неухватљивог нападача.

Онда се догодило нешто неочекивано...

Ивано Бонети, његов бивши тренер из Аталанте, позвао га је 2000. у Данди. Клаудиов темперамент је био неспојив са кишовитим севером Шкотске, али неким чудом - наравно, и због тога што је његов квалитет одударао од просека тамошње лиге - Каниђа се препородио. Блистао је у јединој сезони за Данди, а потом је за две године у Ренџерсу постао култни играч и љубимац Ајброкса. То ће му донети неочекивани повратак у национални тим 2002. код Марсела Бијелсе (Пасарела раније није хтео да чује за Клаудија због фризуре?!), али Ел Локо га није послао на терен током Мундијала. Пошто никада није био играч за клупу, Каниђа је у Јапану, током меча са Шведском, толико гунђао арбитрима да су га „частили“ црвеним картоном и окончали његову каријеру „под заставом“.

Играчке дане је привео крају у Катару 2004. и преселио се у сунчану Марбељу, са прелепом кћерком Шарлотом која је од тате наследила добар изглед који и те како уме да га уновчи у шпанским и аргентинским ТВ и ријалити програмима.

Према последњим информацијама ради повремено као скаут, мада не одбија тезге у шоу бизнису.