Живот прође у пропуштеним шансама...

Неодлучност нас "кочи" да будемо срећни у љубави, успешни у послу, али и да се развијамо као личности. Многи не могу да прежале што у одређеним моментима нису имали више храбрости.

Занимљивости 19.02.2015 | 18:36

Свакодневно правимо изборе, доносимо одлуке. Ипак, неки људи за разлику од других имају грдне муке чак и када покушавају да одаберу у који ред за шалтер ће стати и коју мајицу да купе. Животне избори им се чине попут најгорег усуда и као да би једино могли да их донесу када би им сам Бог указао на исправан пут. Пропуштене прилике се само ређају, а живот им пролази. О узроцима и последицама хроничне неодлучности, која нам често ускрати срећу у послу, љубави, али и лични развој, разговарали смо са психотерапеутом Сањом Перковић:

- Корен неодлучности је страх од преузимања одговорности. Особа која дуготрајно не доноси одлуке у ствари не жели да се суочи са њиховим последицама. То им је неприхватљиво из више разлога, а најчешћи је страх од грешке. Колебљивима је заједничко и постојање унутрашњег конфликта. Један део личности жели једно, а други нешто потпуно супротно. -

- Људи који су као деца били презаштићени, не добију могућност да развију способност одлучивања. Ако родитељи уместо њих доносе решења за које су они зрели, штитећи их притом од непријатности или им не дозвољавају да осете последице својих поступака, развијају код њих осећање беспомоћности које последично води у неодлучност. Такве особе често очекују да неко други уместо њих "пресуди" - каже саговорница "Живота плус".

Ако човек има јасне приоритете и зна шта тражи, нема пуно премишљања. Ипак, оне неопредељене, константно и сувишно преиспитивање спречава да живе пуним плућима, јер док се они двоуме, возови долазе и одлазе.

- У зависности од важности избора који стоји пред човеком, процењујемо утицај неодлучности на даљи ток живота. Онај ко се "ломи" око свакодневних ствари осим губљења времена нема друге штете, док неко ко не може да одлучи за који посао да аплицира може да пропусти шансу да се уопште запосли. И недоношење одлуке је одлука. Девојка која жели да раскине лошу везу, али се плаши суочавања са последицама и жаљењем које ће трајајти неко време, може да дође у ситуацију да себи "затвори" могућности да се зближи са неким ко јој много више одговара - напомиње Перковић.

КОЈЕ ЦИПЕЛЕ ДА КУПИМ?

Ако се неко "ломи" између два пара ципела, не значи да се двоуми око избора прихватања или промене посла, дечка, куповине стана. Неко ће лако и брзо да одлучи какву обућу жели, али не може да изабере између два потенцијална партнера или да ли коначно да приђе симпатији. Неко "као од шале" доноси све одлуке, а некоме више „леже“ оне "крупне".

Тако долазимо у ситуацију да велики број људи "стоји" у месту и не напредује кроз живот, већ чека знак са неба, нада се чуду и повољнијим околности,... Поставља се питање како ће они којима је ово утиснуто у ДНК "преживети" и прежалити пропуштене шансе.

- Тако што ће преузети одговорност и престати да криве друге људе, околности, Бога или судбину за то где се тренутно налазе. Требало би да се суоче са страхом, донесу одлуку и буду спремни на све што их чека. Међутим, догађа се и да кад нешто одлуче, после почетног позитивног утиска почну да сагледавају негативне стране тог избора. Како о опцији коју нису изабрали немају потпуну информацију, често имају погрешан утисак да код ње не постоје негативне стране. Зато, уместо да се фокусирају на негативне исходе свог избора, требало би да сагледају и користи - наводи наша саговорница.

Ови "ломови", "борба" са самим собом и одсуство жеље да "конце судбине" држе у својим рукама, утичу и на вољене особе.

- Ако партнер воли да све буде по његовом, у суштини ће му одговарати неодлучни животни сапутник. Проблем настаје кад друга особа жели да подели одговорност и изборе, а неодлучна половина то упорно одбија и тада пребацују одлуку са једног на друго као "врућ кромпир" - говори психотерапеут.

Листе "за" и "против" код људи који се "боре" са хроничном неодлучношћу не помажу, али и добронамерна идеја да би их требало мало "погурати", некада није идеално решење.

- То је по правилу прилично погубно. Одлуке „да ли ћемо и са ким ступити у брак, имати децу или не, живети у једној или другој земљи“, свака особа би требало да донесе сама без обзира на то колико неодлучно може да изгледа. Ипак, хоћемо ли их форсирати да начине избор и до којих граница, зависи од тога колико је то нама важно. Уколико желимо породицу, а партнер не може да се одлучи, онда свакако има смисла поставити му неки рок до којег је важно да се изјасни. Има случајева у којима људи знају шта желе, али имају проблем да жеље кажу другима, па се погрешно стиче утисак да су неодлучни. У овом случају, њихов централни конфликт је између изражавања своје жеље и испуњења туђих очекивања - наглашава Перковић.

Преиспитајте разлоге који "леже" у корену неодлучности и суочите се са њима. Такође, непознавање властитих осећања, потреба и жеља утичу на колебања, а онај ко не зна шта заиста жели, тешко може да се одлучи. Зато упознајте себе и држите се јапанске пословице - "Пре одлуке размисли, после одлуке не размишљај", јер ћете само тако прихватити све што после уследи.

ПОДСТАКНИТЕ ДЕЦУ НА САМОСТАЛНОСТ

Када су родитељи перфекционисти, све што малишан уради није довољно добро. То може да утиче на дете да избегава доношење одлуке, како се не би осећало безвредним.

- Најбољи начин је да дозволимо детету да само изабере, па и да погреши. Ако жели да се бави неким спортом и после неког времена одлучи да престане, важно да само оде на тренинг, каже тренеру и другарима да више не жели да тренира и наведе разлог за то. Тако малишан учи да одабере, преузме одговорност и сноси последице. И у млађем узрасту га можемо подстицати на самостално одлучивање. Рецимо, да сам изабере коју ће мајицу обући за вртић, јер тако доживљава искуство доношења одлука, па ће се касније у животу, у ситуацијама у којима мора да бира, осећати компетентније и сигурније - саветује психотерапеут.