Сјећања: Прича о доктору Сократесу...

...фудбалер, лекар, револуционар, филозоф, алкохоличар! У спорту у коме се мозак већине играча чим кроче на зелени правоугаоник „спусти“ у копачке и ту остане учаурен заувек, он је говорио о Ван Гогу, Ленону, Че Гевари, кубанској историји... Одмалена је био заљубљен у медицину и забринут за демократију. Надарен до екстрема, али без икакве жеље да се кроз тренинг усавршава... Без обзира на то, нико није могао да порекне да је његова игра често имала додир са генијалношћу.

Фудбал 17.02.2015 | 23:40

Завршница шампионата Бразила 2011. године памти се као једна од најузбудљивијих. Неколико кола пре краја чак шест екипа било је у конкуренцији за титулу: Коринтијанс, Васко да Гама, Сао Пауло, Фламенго, Интернасионал и Флуминенсе. До последње рунде преостала су два претендента на престо – Васко и Коринтијанс. Тимао има два бода предности и меч код куће против великог ривала Палмеираса, док Васко да Гама дочекује Фламенго и нада се киксу лидера.

Данима уочи одлучујућих 90 минута читаву земљу захватила је неописива еуфорија какву само Бразилци умеју да направе. Пред вратима је и Ускрс, амбијент је карневалски, поготово у Рију. Четири тима од којих све зависи у последњем колу имају скоро 100.000.000 навијача. Потпуно је природно што је нација на ногама... Ноћ пред утакмицу ни све оно сивило Сао Паула није изгледало толико ружно. Улице су преплавили навијачи, заставе, песма... А онда је у раним јутарњим часовима све је одједном утихнуло. Једна тужна вест проширила се као муња и одјекнула попут бомбе.

Умро је Доктор Сократес!

Није било више ни оне гунгуле, уобичајене за град од 20.000.000 становника, само жамор навијача из барова, оних који нису могли да набаве улазницу за меч одлуке. Неколико сати пре него што ће почети мечеви последњег кола, председница Бразила Дилма Русеф саопштила је нацији: „Бразил је изгубио једног од највољенијих синова. Он је на терену својим талентом и софистицираним потезима постајао геније. Ван фудбалског борилишта био је политички активан и бринуо се о свом народу и својој земљи.“

Била је недеља, 4. децембар. Једне друге недеље, скоро тридесет година уназад, када је проглашен за најбољег играча Јужне Америке, Сократес је говорио о својим жељама. Још тада је рекао да би волео да умре у недељу и да Коринтијанс постане шампион државе...

Најстарији син сиромашног оца који се дивио древној грчкој филозофији (отуда и име Сократес – Сократ) рођен је 19. фебруара 1954. у месту Белем на обали Амазона. У спорту у коме се мозак већине играча чим кроче на зелени правоугаоник „спусти“ у копачке и ту остане учаурен заувек, он је говорио о Ван Гогу, Ленону, Че Гевари, кубанској историји... Одмалена је био заљубљен у медицину и забринут за демократију. Надарен до екстрема, али без икакве жеље да се кроз тренинг усавршава... Без обзира на то нико није могао да порекне да је његова игра често имала додир са генијалношћу.

Сократес се никако није уклапао у ондашњи шаблон фудбалера. Са својих 1,93 и једва 70 килограма (због чега ће у младости понети надимак Маграо – Мршавко) није могло да се догоди да не буде у центру пажње. Дуга коврџава коса и велика брада само су појачавале утисак, да би касније то постао његов заштитни знак. По сопственом признању, никада није планирао да постане професионални фудбалер. То се једноставно догодило. А када је већ тако било, онда ту чаробну игру није желео да схвати никако другачије него као једну врсту уметности, пркосећи многим стереотипима.
„Прво долази лепота. Победа је секундарна. Оно што је битно је радост игре“.

То је била његова животна максима. Филозофија птичице Гаринче. Играш, плешеш и не гледаш у семафор. Резултат није битан. Захваљујући њој, постао је можда и једини фудбалер светске класе који је каријеру завршио без иједног знајачног трофеја. Није освојио чак ни Куп Бразила.

Срећници који су имали прилику да га виде на делу кажу да никада у каријери није „убацио у другу“. Имао је једну брзину, али и она је била довољна да вештином опчини фудбалске романтике. Елеганција газеле у дугом кораку, математички прецизно читање игре, моћан и прецизан ударац са обе ноге на којима никада није било места за костобране, а све то уз високо подигнуто чело у грациозном освајању терена. И психологија вође. Био је авангардни фудбалски војвода.
„Немате појма колико је једноставно играти са Сократесом – рекао је једном приликом Зико, по многима најбољи играч бразилске генарације која је 1982. у Шпанији опчинила свет. Касније ће тај фудбалски правац назвати Жога бонито. – Без дилеме, највећи ас с којим са играоׅ“, причао је Зико на опроштају од свог великог пријатеља.

Неслућену популарност коју је досегао играјући фудбал Сократес је користио у политичкој борби за демократију у својој земљи и љутио се на свакога ко је имао могућности, а није желео да се укључи у друштвене токове. Чак и на Пелеа. „Коринћанска демократија“ (Демоцрациа Коринтхиана) коју је почетком осамдесетих успоставио у свом Коринтијансу – док је у држави ред заводила војна хунта – остаће као легат бразилском народу за сва времена. Идеја је била проста. Један фудбалски мудрац, иако тек у тридесетим, није желео да дозволи да његови земљаци и даље буду овце, већ да постану пастири. Захваљујући свему томе, Сократес ће постати култна фигура светског фудбала...

„Имао сам само 10 година, али добро памтим 1964. и војни удар. Мој отац је имао велику библиотеку, тада смо се већ преселили у Рибеирао Прето... На тај дан, сећам се, отац је из тог брда књига извукао књигу о бољшевицима и запалио је. Тада сам се први пут заинтересовао за политику. Фудбал је дошао сасвим случајно. Био сам дете диктатуре и много више сам мислио на неке друге ствари.“

Сократес је почео да игра у локалном Ботафогу. Када је дошло време да потпише први професионални уговор, а било му је већ 20 година, тражио је да се обавезно убаци клаузула по којој ће увек моћи да одсуствује са тренинга и утакмица када има испит. Тада је увелико студирао медицину. Убрзо ће дипломирати у року и сасвим логично, други надимак дошао је сам од себе. Доктор на терену – прави доктор ван њега.

За четири године у Ботафого из Рибеирао Прета (74-78) Сократес је одиграо 269 утакмица и постигао 101 гол. За везисту више него добар учинак. У 24. години добио је позив из Сао Паула. Понуда која се не одбија. Иако је још 1978. био на ширем списку кандидата за СП у Мексику (убрзо испао из конкуренције јер је баш у то време припремао докторат на катедри за педијатрију) Маграо је озбиљну каријеру започео тек пошто је потписао за Коринтијанс.

Доктор Сократес за себе никада није говорио да је врхунски спортиста, али људима из Коринтијанса то није сметало. Монструм уништавања јавио се у генију још у раној младости. Од 13. године је пушио, од 15. почео да пије – и никада није престао. Алкохоличари болест обично признају када већ буде касно. Он је није признао до краја живота...
„Цигарете и алкохол никада нису утицали на моју игру. Нисам зависник од алкохола, мој однос с њим је као с партнерком. Много пијем, али немам симптоме алкохолизма.“

Живот је за њега био много више од фудбала.
„Утакмица траје 90 минута, а живот се наставља и после тога.“

Када је говорио о страховима, било је то на помало филозофски начин. Плашио се великог броја људи на једном месту међу којима нико нема нешто паметно да каже. Козерију и пиће са друштвом доживљавао је као хоби и никада није желео да призна да је неспортски начин живота разлог због којег увек тражи измену у 75. минуту. Утакмице које је одиграо од првог до последњег минута могу да се изброје на прсте. Заљубљеници у лик и дело Доктора Сократеса рећи ће да је и то било довољно за магију.

„Имао је ту апсурдну способност да конзумира алкохол у огромним количинама, да пије, пије, пије и да се не напије“, присећао се Жука Кфори, један од најпознатијих бразилских колумниста и Маграов „мокри друг“ док је овај трошио последње дане у болничкој постељи са катетером у јетри.

Многима се није допало како Доктор живи – две паклице „марлбора“ и пиво за доручак, ручак и вечеру – па ипак, док је на терену био прави, није било већих проблема. У његову заштиту стао је и велики Пеле:
„Сократес би од многих био бољи и да трчи уназад.“

На Светском првенству у Шпанији 1982. његова звезда засијала је пуним сјајем. Почело је као бајка, завршило као „Ла трагедиа дел Сарриà“, али у међувремену свет је имао прилике да се упозна с платонским идеалом игре у режији фудбалског Сократа. У тих 30 дана на Пиринејима оживела је заборављена романтика и храбро се намерила на моћни италијански реализам. Било је то „сурово убиство фудбала“, како је након последње утакмице друге фазе – Бразилу био довољан бод за полуфинале – са сузама у очима једва изустио Зико. Немилосрдни Паоло Роси, троструки стрелац за Азуре, успео је да поништи магију оног првог гола који је Бразилцима донео вођство.

Ко је једном видео ту слику, сигурно не заборавља: Леандро изводи аут на својој половини, сви Италијани су на четрдесетак метара од свог гола... Сократес се вратио да прими лопту и поведе акцију. Био је 12. минут и 1:0 за Италију. Доктор лопту из аута прима онако шмекерски, горњим делом стопала – такав пријем после њега имао је још само Зинедин Зидан – и у кораку је лепи за траву. У леру, неометан стиже до средине терена, неких десетак корака, а онда пас у дубину. Следи Зикова чаролија, Ђентиле и Кабрини више не знају где се налазе, пас у простор, а тамо право ниоткуда стиже Сократес и из наизглед, и за многе, претешке позиције шаље лопту иза леђа Дина Зофа. Гол! Незабораван, јединствен, непоновљив. Тачно, Роси је тог поподнева на стадиону Еспањола три пута тресао мрежу несрећног Валдира Переса, постао јунак, али сећа ли се ико тих његових погодака?

Бразилци су играли тако да ће у историји њихова трагедија постати битнија од тријумфа Италијана.

Памти се и онај гол Сократеса против Совјета, неколико дана раније. Два лажњака, па бомба са 25 метара у рашље Рината Дасајева. Један од најлепших погодака откако је Светског купа. Постигао је Селекао укупно 15 голова у Шпанији, а бар 10 било је за дивљење. Узалуд. Зико је после Италије лио сузе, а Доктор на свој добро познат начин објаснио оно што се догодило...
„То је фудбал, игра. Неко мора да победи, неко да изгуби. Често добија онај ко мање греши и то је тако. Оптуживати неког другог за наш пораз било би равно лудилу. Ми смо показали фантазију, идеалност и идилу, а они ефикасност. Бар смо изгубили борећи се за своје идеале.“

Сократес никада није волео да се враћа на оно што се догодило у Шпанији 1982. Много пута су га питали о тој чувеној утакмици, а он је премотавао филм и присећао се неких „маргиналних“ ствари.
„Шта најбоље памтим са тог првенства? Певање националне химне пред прву утакмицу. Био сам капитен тима, отац 200 милиона Бразилаца. То је најважнији тренутак у мом животу. Пеле или Марадона, то је оно што ме људи често питају. Првог сам гледао, против другог играо у Шпанији 1982. и победио га са 3:1.“

Играчка каријера Доктора Сократеса после Светског првенства у Шпанији креће силазном путањом, али зато његов политички утицај постаје све већи. Почетком 1983. за све оно што је урадио претходне године бива проглашен за најбољег фудбалера Јужне Америке и тренутак највеће славе користи да каже оно што има. Заједно са још једним саиграчем оснива Коринћанску демократију. Стадион Коринтијанса постао је једини бастион демократског размишљања. То је подразумевало да фудбалери имају једнака права као и клупска управа. О свему се одлучивало гласањем. Почевши од тога где ће бити обављене припреме, који хотел бити одабран приликом гостовања, до тога ко долази и одлази из екипе. Сократес је чак издејствовао да на дресовима буде исписана порука „Хоћу да гласам за председника“. Актуелна влада упозорила је челнике Коринтијанса на превелико мешање у политичка питања, али први кораци револуције већ су били направљени.

Већ наредне године Доктор је на једном политичком скупу говорио пред два милиона људи. Као најомиљенији фудбалер у земљи јавно је запретио да ће отићи из Бразила уколико Конгрес не усвоји закон по коме ће се на слободним и демократским изборима гласати за председника. Први напад некако је одбијен и Сократес је бесан прихватио прву понуду коју је добио из Европе. Отишао је у Фјорентину.

Било је лако видљиво да фудбал који се игра с друге стране Атлантика није за њега. Европски професионализам никако није могао да прихвати, избегавао је тренинге и једва чекао да се врати у Бразил да доврши започето. За годину дана у Фиренци одиграо је 25 утакмица и постигао 11 голова. Довољно да купи пробирљиву италијанску публику и премало да би Виола направила значајнији резултат у Калчу. Трогодишњи уговор вредан два милиона долара раскинут је споразумно после прве сезоне...
„Живот у Европи је тако организован. Није као у Бразилу, где је све спонтано. То ми није пријало“, изјавио је по повратку у отаџбину.

Играјући за велики Фламенго Сократес је изборио место у националном тиму и за Светско првенство у Мексику 1986. Бразилци нису одступили од своје филозофије и поново нису догурали ни до полуфинала. Испали су од Француза после пенала, а Маграо је као капитен промашио први. Жоел Батс одбранио је његов ударац и практично га послао у пензију. Тај анталогијски сусрет са Французима остаће упамћен и по траци коју је Доктор имао око главе. Често је на заласку каријере носио ту знојницу, где су биле исписане разне политичке поруке. Тога дана на њој је писало „Реган је терориста“.
Сократес је у пензију дефинитивно отишао 1989, у години када су одржани први демократски избори у Бразилу после 35 година. Иако је био врхунски спортиста, тај дан сматрао је својом највећом победом у каријери.
Када је завршио с активним играњем, постао је главни критичар бразилске репрезентације и друштвене ситуације у земљи. Отворио је приватну ординацију, лечио децу у Сао Паулу, а у слободно време студирао филозофију. И на том пољу заслужио је докторску диплому.
За оно што је Бразил играо после 1990. у Италији није имао разумевања...

„Гади ми се да гледам бразилску репрезентацију. Наш фудбал је у дубоком зимском сну. Они који га воде потпуно су се отуђили од наше спортске културе. Бразил је заиста неподношљиво гледати. Све је униформисано и апсолутно конзервативно“, изјавио је неколико месеци пред смрт.

Јетра Доктора Сократеса била је тешко оштећена последњих година његовог живота. У августу 2011. први пут је завршио у болници због унутрашњег крварења. Речено му је да мора на трансплантацију. Преко реда није желео, иако је имао могућности за то. Био је свестан шта ће се догодити и да су му дани одбројани. Достојанство је задржао и у тим тренуцима...
„Не, не желим специјане услове зато што сам у једном моменту био најбољи фудбалер на свету.“

Недуго затим, негде у септембру, јетра му је отказала и по други пут, а онда и трећи, кобни. Званично, Сократес је доживео септички шок. Преминуо је 4. децембра у 4.30 у болници „Алберт Ајнштајн“ у Сао Паулу.

Била је рана зора. Само неколико сати касније почеће утакмице последњег кола шампоната Бразила. Више од 50.000 навијача Коринтијанса је на стадиону. Деведесет минута меча одлуке против Палмеираса прошло је скоро па у тишини. Ватре није недостајало, али голова јесте. Утакмица је завршена 0:0, а када се зачуо последњи судијски звиждук свих 50.000 људи високо је подигло десну руку, шака савијена у песницу. Тако је Доктор славио сваки свој гол. Нерешено и у Рију, на мечу Васко да Гама – Фламенго. Недеља је вече. Маграо више не дише. Коринтијанс је шампион Бразила!

Негде у исто време, неколико хиљада километара даље, на трибинама Артемио Франкија у Фиренци, доминира огроман транспарент:
„Доктор Сократес је отишао на небо да поздрави Бога“.

ЈА ПИЈЕМ, ПУШИМ И МИСЛИМ

Током играчке каријере, али и касније, када се пензионисао, Сократес је често привлачио пажњу иступима у штампи и на телевизији. Било је ту филозофских мисли, али и бомбастичних изјава типичних за његов бунтовни дух. Ово се неке од њих:

„На Светском првенству 1970. бразилски фудбалери трчали су у просеку четири километра по утакмици. Данас је та бројка повећана на 10. То значи да је простор на терену у великој мери сужен. Угушена је креативност, јер нико нема лопту довољно времена у ногама. С обзиром на ту промену, мислим да би правила требало да буду промењена и да у екипама буде по девет играча. Само тако ће се вратити дух овој игри...“

„У финалу Светског купа 2010. видели смо елементе савременог фудбала: Мало игре, много насиља, неколико шанси за гол, велике паузе и незаинтересованост играча да направе спектакл. Оба тима (Шпанија и Холандија) имала су апсурдни страх од пораза, а самим тим и од победе...“

„Ниједан играч не напушта фудбал, већ фудбал напушта њега...“

„Пишем роман о Светском првенству 2014. У финалу ће играти Бразил и Аргентина. Победиће Аргентинци са 2:0, а оба гола даће Меси.“ (изјава из 2010. године. Иначе, уочи шампионата у САД 1994. погодио је да ће у финалу играти Италија и Бразил, те да се Селекао постати првак света)

„Ја пијем, пушим и мислим...“

„Имам само три порока: Жене, дуван и пиво. Ако бих користио кокаин, морао бих да га заменим с једним од прва три.“ (На питање новинара да ли је икада пробао кокаин.)

„У Бразилу начин живота није као у Европи. Ми не знамо шта ћемо да радимо за 15 минута.“

„Зико је краљ! Био је много бољи од свих осталих. А када постоји краљ, наступи борба осталих да буду што ближе краљу. Када нема краља, сви губе правац...“

„Не желим да оживљавам ту утакмицу. То је део моје прошлости, а ја живим у садашњости. Не сећам се ни лица мог сина када се родио...“ (Један од последњих одговора на питање о утакмици против Италије 1982. у Шпанији.)

„Дајте моје голове некој бољој земљи...“ (Љутита порука пред напуштање Бразила и одлазак у Италију.)

„Више не постоји тржиште за нашу фудбалску уметност... (После пораза од Италије на СП 1982)“

„Светски куп 1982? То је било 30 најгоре протраћених дана у мом животу...“

ДВОДНЕВНА ЖУРКА У УДИНАМА И ПИВО ЗБОГ КИШЕ НА СЕВЕРОИСТОКУ

Сократес је тешко преживљавао годину проведену у Италији. Добро расположење некако је одржавао дружећи се са Зиком, који је у том периоду играо за Удинезе. После једног гостовања Фјорентине у Удинама задржао се код пријатеља. Зико је организовао роштиљање у башти своје куће. Доктор је као по правилу био највеселији. Остао је да преноћи с идејом да сутрадан крене пут Фиренце. Зико је устао ујутру, отишао на тренинг, а када се вратио у својој кући затекао је исто оно друштво од претходне вечери. Сократес је организовао „репризу“. Није му падало на памет да дан после утакмице тренира...

Једна анегдота везана је за гостовање у Рију, пре него што ће се Маграо отиснути на Стари континент. Тимао је одсео у истом хотелу где и противничка екипа.
„Не сећам се с ким смо играли, али памтим колико су се изненадили“, уз осмех се присећао Сократес.

Када су играчи ривалског тима сишли на доручак, а било је седам сати ујутру, у хотелском бару затекли су скоро целу екипу Коринтијанса. На „загревању“ за утакмицу пили су пиво. Доктор их је џентлменски понудио да седну за њихов сто:
„Падала је киша на североистоку! Славимо! Придружите нам се.“

Резултата такође није могао, или можда није желео да се сети...

УПАМТИ, КАД ОДЕШ НА ПРОБУ У БОТАФОГО НИСИ МИ БРАТ

Мање је познато да је Сократес имао 11 година млађег брата који је такође био врхунски фудбалер. Име Раимундо Соуза Виеира де Оливеира вероватно би мало коме ишта значило, али када се каже скраћено Раи то је већ друга прича. Раи је по играчким способностима био далеко од старијег брата, али када су у питању трофеји ту је надоместио све. Доктор је каријеру завршио без иједне значајне титуле (не рачунајући шампионате Паулиста), док их је Раи освојио преко десет, међу којима и братовљеву неостварену жељу – Светски куп. Било је то у Сједињеним Америчким Државама 1994.

Раи је славу стекао играјући за Сао Пауло (два Копа Либертадорес и Интерконтинентални куп), а доказао се и у Европи, где је пет година носио дрес Пари Сен Жермена и подигао трофеј Купа победника купова.

И данас се препричава легенда када је Раи као дечак отишао на пробу у Ботафого из родног Рибеирао Прета, први Сократесов клуб. Маграо је имао једно једино упутство за млађег брата:
„Отићи ћеш тамо и представити се под другим именом. Не треба да знају да смо браћа“.

Доктор није желео никакву протекцију за момка који тек улази у фудбалске воде, али испоставило се потом да није ни било потребе за тим. Раи је био довољно талентован за велике ствари, што ће касније кроз каријеру и показати…