Ђорђе Вуковић: Иди и не окрећи се сине!

Видио сам дрекавца! Заправо, више њих, али, како се осим мене и сина нико други није затекао и пренеразио, у ствари, нико није ни обазирао на њих, а било нас је много више него што Војин Митровић има мрља у биографији, нисам сигуран да ово што ћу описати није плод моје маште, уобразиља, бунило, ружан сан. С обзиром да осим седмогодишњег клинца других свједока немам, а не бих њега да излажем казнама које прописује нови закон, написаћу овај коментар како иначе избјегавам – у првом лицу једнине.

Прије неколико дана поклекао сам пред синовљевим упорним молбама да га одведем на неку кошаркашку утакмицу. Радо бих му то приуштио и много раније, али шта да радим када у Бањој Луци таквог нечега одавно нема? О томе да је некада у овом граду постојао „Борац“ свједоче још само графити које напушени клинци жврљају по фасадама, сабласна дворана „Борик“ живне тек ако гостује каква сабласно распјевана старлета или се уочи избора уприличи још сабласнији партијски збор, па се гомила дрекаваца размаше заставама и флоскулама. Но, какве то везе има са спортом? Опет, оронула и запуштена дворана „Обилићево“ толико наликује на Косово поље непосредно након што је истоимени јунак потегао сабљу, да ми није падало на крај памети да траумирам дијете по бањалучким спортским стратиштима.

Али, дјечија срећа захтијева сваку жртву, па сам прекршио властити принцип и стари завјет да не идем на кошаркашке утакмице у околину Лакташа, гдје су послије рата направљене двије нове дворане, од којих друга спада међу највеће и најмодерније на простору бивше државе. Ту су се некада утакмице играле на ваљском терену, међу кукурузима, а свлачионицу је глумио пољски клозет. Дешавало се да током утакмице, када би кадети бањалучког клуба „Времеплов“ играли са вршњацима из „Поткозарја“, како се раније звала „Игокеа“, лопта побјегне са терена и откотрља се под краву, која је безбрижно преживала посматрајући утакмицу, а нико се из гостујуће екипе не усуди отићи по њу, што је изазивало еуфорична расположења мјештана.

У међувремену се, ето, све промијенило, па данас „Игокеа“ игра против регионалних кошаркашких великана, а градски мангупи хватају зјале, опијају се и дувају по школским игралиштима, скупљају комплексе и заклињу се у „Борац“ само онда када треба некога премлатити или избости ножевима. Њихов град све је мање крава згодна за мужу, а све више пријестоница крављег и осталих лудила.

Елем, сједнем са клинцем у ауто и правац лакташка дворана. Послије краћег лутања по сокацима опасаним кућетинама које неодољиво личе једна на другу, у сваком дворишту по стари трактор и двапут крштени мерцедес, на огради пар угинулих бијелих лавова, а по травњаку разиграни гипсани патуљци, набасали смо на дворану. Машала!

Након што смо купили карте и процијенили да до почетка утакмице имамо времена за по сок, покушали смо ући у кафану која се налази у оквиру дворане. И то баш у тренутку када је стигао аутобус са гостујућим играчима, који су помислили исто што и нас двојица. Али, кафана је већ била пуна. У њој призор који се дуго памти. Чим отворите врата запљусне вас задах пива и ракије, трешти фолк музика коју надгласава дрека ликова за висећим столовима и шанком, док из облака дима сијевају кајле и кожњаци. Одустајемо! Наставак описивања ионако би значио подизање оптужнице за одвратну снобовштину и аутошовинизам. ОК. То је слика мог народа, иста она због које су љутим на друге када је почну злоупотребљавати. Уосталом, зар није слично и на свим другим мјестима?!

Некако смо дочекали утакмицу. Заузели смо сједишта тик испод обруча, па је клинац могао да ужива. Но, прво је морао да посвједочи локалном ритуалу, када предсједник, такође у кожњаку, стане на паркет, па шутне коју тројку, а онда услиједи подбацивање за лопту. Тај феномен ми је био познат од раније, па сам малом покушао да објасним о чему се ради.

-Ово је његова дворана, његов клуб, његова игра. Он је главни баја, наш првак. Зато тако треба! Нема ту ништа страшно. И тата је ономад играо против њега, на неким ревијалним утакмицама. Али тада предсједник није могао овако лако да шутира. Рекао бих му да се и сада надмећемо на неки други начин, али да је он много јачи у тој игри чија правила тата не познаје, а нема ни одговарајући клуб. Но, мани то сада!

Гледали бисмо кошарку, али пажњу одвлаче опет неки типови у кожњацима који без престанка галаме изнад наших глава, псују, добацују судијама, вријеђају противничке, али подједнако и играче свог клуба, све на одушевљење неколико дјевојака, такође у кожњацима, које су дошле с њима. Они знају за шта живе! И за кога да гласају! Тко је мој клинац више гледао у трибине, него на паркет.

-Окрени главу напријед, покусаћемо батине! Зар не видиш да никоме другом не смета!? Ми смо овдје уљези, бањалучки џибери који су ту први пут, иритирајући публику својом збланутошћу и сулудом амбицијом да уживају у кошарци. Гледај док можеш, за коју годину и овдје ће престати да се долази, а у „Борику“ и „Обилићеву“ се ништа неће промијенити! Све ћеш то исто чути на јавном сервису, прочитаћеш у новинама, поновиће ти тета из продуженог боравка, комшија којем смета дјечија граја под прозором. Брутално вербално насиље, рафална вриска, распојасани простаклук, тријумф неукуса, бал сировина. Навикавај се, ово ће ти требати да се лакше носиш са вршњацима, а једном дана и са средњим и високим образовањем, здравством, правосуђем, саобраћајном културом, грађевинарством, парламентарним животом... Наравно, побједник се унапријед зна, али игра не смије да стане! Ми смо ово изабрали, за ово смо се крваво борили и не намјеравамо тек тако да одустанемо! Ми се овога играмо свакодневно, ово нам и други нуде, у овоме сви заједнички уживамо, ово је гарант нашег опстанка, витални национални интерес, ово се најбоље плаћа!

Да. Чини ми се да сам видио дрекавца! Али не оно длакаво створење из јужнословенске митологије чије се лице лако може изгуглати, какво су скицирали предачки страхови и машта, а које симболизује младо биће чије су дјетињство уништили, па од тада крештаво плаче и вучје завија, тражећи мир и освету. Не вјерујем да је на такво предсједник и мислио.

Он је као дрекавце препознао оне моје колеге и пријатељи који су дигли глас против насиља над слободом мишљења, излажући своју кожу увредама и прогону. Од таквих дрекаваца се власт пренеразила. Али, ја сам видио неку другу врсту. И све ми се чини да их је све више и више. Више него што смо спремни да признамо. Више него што се режим прибојава.

Срео сам их у оној раскошној лакташкој дворани, али их виђам и у тв дневницима, у анонимним коментарима по порталима, у негативним ревизорским извјештајима, у преждеравању „бијелим хљебом“, приликом јавне расправе о новом закону, у резултатима још необјављеног пописа становништва, у одбрани културних и вјерских идентитета, на европском путу, у политичкој апстиненцији, у одсуству петље да се усправимо како се више никада не би цвилило и завијало због уништених дјетињстава, да једина и најљепша порука дјетету не буде: Иди и не окрећи се, сине!

www.6yка.цом