Прича: Ламберту отказ у Вили, али био је ХЕРОЈ Дортмунда некад!

Момак из Глазгова одувек је и као везњак ступао линијом већег отпора и његова тренерска каријера, уз повремено штуцање на успонима, ипак је гурала напред.

Фудбал 14.02.2015 | 12:20

Истог дана када је Марко Ројс, један од најбољих и најтраженијих фудбалера света, помало изненађујуће, ставио параф на уговор са својом Борусијом Дортмунд уништивши тако надања бројних пребогатих европских клубова чија су се имена у протекле две године редовно повезивала са сјајним Немцем, једна друга легенда Дортмунда имала је најгори дан у каријери.

Њих двојица не би могли да буду више различити: један је вихорни фудбалер пун технике и знања, једнако убојит и као крило и као нападач, па и као фантазиста, други је био борбени "сидраш" који није умирао у лепоти, већ у крволиптању; један је локални дечко, одрастао недалеко од стадиона, васпитан у Жутом зиду и срастао с њим као пузавица, други се у Дортмунду обрео сасвим случајно; један је локални херој, други је странац чије се име на Вестфалену – јер је то једино право име тог стадиона – макар због оне једне утакмице изговара са страхопоштовањем достојним Црногораца који се куну у владику Василија...

Помери се с места када говориш о Шкоту, тако некако...

Не брините, неће ово бити још једна прича о Дортмунду, још једна ода свим оним стварима које их чине другачијим и, напослетку, хипстерско-досадним, чак и ако их волите: верни навијачи, јефтине карте, стајање на трибинама, лепе кореографије и мелодичне песме, паметни, духовити тренер који успева да са мало новца исплете велика чуда, и како већ иду сви ти текстови, њих сте ионако све прочитали...

Не, ово је подсећање на човека који по ко зна који пут у својој каријери пролази кроз пакао. Сваки пут је успевао да исплива, али изгледа да је и његова свећа остала без кисеоника.

Он је Пол Ламберт, дојучерашњи менаџер Астон Виле, која је у уторак увече успела у готово немогућој мисији: изгубила је од неугледног Хал Ситија, направила рокаду с њима и обрела се на месту које води у другу лигу, са свега два тима која им на табели гледају у леђа. А то што се на истој позицији, само у Немачкој, тренутно налази и Дортмунд, клуб у којем је Ламберт досегао звезде, па то је само доказ да фудбалски богови, та багра лењиваца која се стотину и кусур година зевзечи са нама верницима, имају чудан смисао за хумор.

Момак из Глазгова одувек је и као везњак ступао линијом већег отпора и његова тренерска каријера, уз повремено штуцање на успонима, ипак је гурала напред: с Викомбом је дошао у полуфинале Лига купа, с Колчестером је тукао Норич са 7:1, само да би га Норич одмах после те утакмице довео на место Брајана Гана, у Астон Вили ће заменити свог старог менаџера Алекса Меклиша. И прве године се чинило да Вили иде добро, да ће равнотежа у којој бившег европског првака води бивши европски првак дати резултате, само да би се ове јесени и зиме све сурвало у блато борбе за опстанак, кулминиравши са заставама "Ламберт оут" на стадиону Хала у ледени уторак увече...

Онај мач, који сваком тренеру виси над главом, Ламберту је већ нимало нежно шашољио по темену. Јер ако они исти богови ишта воле више од шале и симболике, то је мирис крви и приношење жртве: некад је то велики фудбалер који ће јаукнути у трави и остати без менискуса, некад тренер који је до пре само неколико месеци био месија.

Ламберт је и после меча са Халом изгледао чврсто и непоколебљиво. Од човека који зна шта је труд, који је спознао "велику слику", ништа се друго не би ни очекивало. И као играча прославила га је храброст, што на терену, што у животу.

Онај његов пут у Дортмунд, који га је направио и играчем и тренером, био је чудесно храбар, на граници сулудог: Отмар Хицфелд га је запазио када је Борусија играла са Мадервелом и понудио му да наредног лета дође на пробу када му истекне уговор. Када је Шкот тог јула ушао у свлачионицу, тамо су били, примера ради, Андреас Мелер, Матијас Замер, Јирген Колер, Штефан Ројтер и Пауло Соуза, и шта је анонимус са севера Острва уопште могао да тражи међу тим величинама?

Али Пол није устукнуо, постао је Хицфелдов кербер на средини терена – ако је Замер штитио читаву екипу и голмана Клоса, Ламберт је штитио Замера. И можда те сезоне Матијас јесте заслужио звање најбољег фудбалера Европе, али финале Лиге шампиона, тог маја у Минхену, припадало је само њему. Зато она звездица на дресу број 14 сија јаче од било које друге...

Јуве је – и то морате имати на уму – те сезоне био апсолутно најбољи клуб на свету. Данашњи ће дечаци имати много прилика да се препиру око тога ко игра најбољи фудбал у сезони 2014/2015, да ли је то Бајерн, Барса, Реал, Челси или Чолов Атлетико и форма тимова уме да осцилира услед истачканог календара, али од јесени 1996. до пролећа 1997. није било мајчиног сина с лоптом који је могао да изађе на црту Торинезима.

Владајући прваци Европе нису ни у чудној сезони ЛШ у којој је најбољи стрелац, памти се и то, био Милинко Пантић, давали ни промил наде ривалима да би неко могао да их свргне с трона: ретко су на Деле Алпију примали голове, још ређе у гостима, списак играча смањивао је мошнице противничким фудбалерима, док су навијачи гутали кнедле и чекали неизбежне поразе...

Какав је то Липијев тим био! Назад Ферара и легендарни Уругвајац Паоло Монтеро, којем је МОЗЗАРТ Спорт дужан један доооообар текст; испред њих непрелазни Дидије Дешамп, перпетуум мобиле по имену Анђело ди Ливио и маестрални, свемогући Владимир Југовић; а напред “ситница“ - Бокшић, Вијери и Дел Пјеро.

И Он. Већ тада најбољи фудбалер света. Непоновљиви Зизу.

Шта се у Минхену, на старом Олимпијском стадиону, догодило са непобедивим Јувеом? Најлакше је рећи да су потценили Немце, упркос томе што је симпатична Хицфелдова чета скрајнула Кантонин Јунајтед у полуфиналу, али то ем не би била читава истина, ем би се заборавила најбоља партија коју је икад ико одиграо против Зинедина Зидана. Не, Матераци ни Италијани нису уштоповали Зизуа у оном финалу 2006, јесу га избацили из такта, из меча, из каријере, али он је и тада, као ветеран, водио главну реч. У Минхену га - није било.

Уштоповао га је, као нико никада, тај Шкот који се обрео у Дортмунду скоро па случајно. И да Ламбертов успех буде већи, он то није радио прљавим триковима ни подмуклим ударцима, какви умеју да сломе и највеће уметнике с лоптом. Не, Ламберт је Зидана потпуно зачарао, успавао, одсекао од утакмице и живота, а у исто време био покретач сваке акције Борусије, наместивши и први гол, гол који је најавио пирокластични излив, Карл-Хајнцу Ридлеу. Печат ће ударити оновременски Марко Ројс по имену Ларс Рикен...

Пол Ламберт постаће те ноћи први Британац којем је пошло за ногом и главом да освоји ушати трофеј са страним клубом (то није урадио ни Кевин Киген са Хамбургом, ни Дејвид Бекам са Реалом, ни - а њега се баш са слашћу сећамо - Крис Водл са Марсељом) и као играч утакмице ући у легенду и епику Дортмунда. Тада ће, а да то није ни знао, почети и његова тренерска каријера, за коју ће се спремати на курсу у свом родном Глазгову, у свом вољеном Селтику...

Каријера која, тјах, ових дана изгледа као да је у вештачки изазваној коми. Астон Вила је играла вероватно најгори и најдосаднији фудбал у Премијер лиги, а Пол Ламберт, и поред пословичне дрчности, изгледао једнако изгубљено као Зидан у оној минхенској фешти. Тај млади тим као да није верувао у свог тренера и, што је још горе, као да ни тренер више не верује у себе...

Далеко је, и много удаљеније од тих 20 година, луда ноћ у Минхену од грозоморне ноћи у Кингстон-апон-Халу.

Али, ако се сети Жутог зида, и ако макар део старијих навијача Дортмунда који ових дана пивом наздрављају Марку Ројсу тргне по који гутљај за оног старог хероја, Ламберт ће сигурно добити још једну шансу да, попут оног дана када је као бескућник ушао у свлачионицу и испрсио се пред звездама, подигне себе и крочи у нову легенду.