Анализа: Шта ради и која је намјера ове Управе Партизана?!

Продаја Шкулетића је оголила неприлике у Хумској и показала право лице нове управе црно-белих!

Фудбал 14.02.2015 | 00:00

Сви други побеђују - само Партизан губи. Петар Шкулетић ће добити четворогодишњи уговор, његов менаџер проценат од продаје, Локомотива нападача који и кад је уморан вуче напред, руководиоци новац да закрпе рупе, Марко Николић оспе док збрда–здола буде уигравао новог шпица, а навијачи црно-белих хроничну главобољу сваког викенда кад буду гледали њихов тим. Или оно што је од њега остало. А баш као што је Шкулетић забијао углавном пред крај првог полувремена, тако је и управа клуба из Хумске 1 погодила у самом финишу прелазног рока. Само, у супротну мрежу, не схватајући у својој обести да аутогол постигнут трансфером првог стрелца Суперлиге превазилази чак и границе апсурда које је поставила бивша гарнитура, на челу са Драганом Ђурићем.

Тај потез до бесмисла је оголио (не)прилике, односе и ситуацију у не тако давно успешном клубу, остављајући онима који верују да се крсте, а онима који размишљају да се питају има ли у Партизану реда. Пошто плана, очигледно, нема. Да има, Шкулетић би или био продат почетком јануара, па макар и за мање новца, али би и клуб и тренер знали на чему су, или не би био продат уопште, па би се макар Гробарима чинило да ови нови нису као они стари. А показаше да јесу.

Јер спортски директор Драган Ћирић се не пита ништа. Чак га то и није стид да призна. Једном потпредседнику (читај: Љубиши Тумбаковићу) раде иза леђа (преговоре са Локомтивом водио је генерални директор Милош Вазура), другог (Војислава Недића) само протоколарно обавештавају да су свршили посао, а трећег (Милорада Вучелића) шаљу пред новинаре да се с њима рве, не рачунајући да, иако дугогодишњи политичар, уме да буде неспретан и нетактичан, па се у неравноправној борби са самим собом и истином повремено губи, до те мере да више не зна шта је кад и коме рекао, а камоли шта је клуб урадио. И за чије добро је пустио Данка Лазовића у Кину и после одласка Шкулетића у Русију остао без голгетера из јесење сезоне.

Додуше, нико од ових људи није био дужан да стане пред јавност у деликатном тренутку. Ту одговорност морали су братски да поделе председник Зоран Поповић и генерални директор Милош Вазура. А пошто се ретко оглашавају, народ нит' зна шта мисле, нит' зна шта раде. С тим да би, пре него што растумачи како се оно генијално Вучелићево "одлазака ове зиме неће бити" преобратило у "нисмо знали у шта се упуштамо" први требало да саопшти шта је са новцем за који је рекао (а нико га није ударао по ушима) да ће одмах унети у клуб, а други колики је износ кредита који Партизан подиже.

Њих двојица, као и Ћирић, Тумбаковић и Вучелић тренера Марка Николића одавно ништа и не питају. И зашто би, кад су хтели да га смене? Овако су му, седам дана пред наставак првенства сви заједно својом немарношћу "уклизали са две ноге" и таман да је овај, кад се придигао, хтео да завапи "побогу, људи, што пустисте Данка и Петра", ућуткали: "Ево ти нови шпиц, спремај га за прво коло".

Николић ће, наравно, да ћути, јер кад се није огласио после неуспеле смене неће ни сад пред освит сезоне да удари на клуб који га нередовно, али ипак, плаћа. Ћутаће и Ћирић и Тумбаковић, јер су фотеље и позиције удобније и привлачније од било каквог замерања властодршцима. Ћутаће и Вучелић и тек по који пут подсетиће да "не може управа да даје голове и да ће осим ње бити криви тренер и играчи", иако би било боље да се запита кад ће клуб да пронађе спонзора. Ћутаће и даље Поповић и Вазура, јер као људи из света бизниса и политике можда не знају да кажу шта смислено у вези спорта. Да је друкчије, знали би да се тим не сакати седам дана пред почетак сезоне.

Најпоразније је што ће и ако се одлуче да проговоре коју опет све свалити на претходну управу. С тим што је навијачима Партизана, баш као људима у Србији, досте те чудне логике: "Тек смо дошли, дајте нам шансу и мало времена".

Пошто, као у политици, док неком пружиш шансу и времена све се око тебе уруши.

Отуда би, зарад Партизана, било добро да ови што су сад у њему оду пре него што продају још неког играча (није шала, имају времена до поноћи). А најбоље – иако то никад неће бити – јесте да се у Партизану и за Партизан питају они којима је до Партизана стало. Они који су га (са)градили. На пример, Шошкићи, Ковачевићи, Хасанагићи, Вукотићи, Бјековићи, Илићи... Речју, спортисти. Искључиво спортисти! Кад би хтели. Још важније - кад би им дозволили. А не политичари, банкари, трговци, угоститељи, музичари, глумци, који сви заједно подсећају на статисте у добро смишљеном сценарију, по коме ће се једног дана можда снимати филм...