Након пола вијека ријешена највећа спортска мистерија!

"Требало је да погинемо са њима". "Требало је да будемо заједно, до краја". Говорили су, у неверици, тог априла 1961. преживели фудбалери Грин кроса, чилеанског фудбалског клуба са енглеским називом. Говорили, уплакани, јер им је пола екипе погинуло у авионској несрећи. Од тог априла, све до сада, скоро пуне 54 године, нико није успео да пронађе олупину у неприступачним врховима Анда. А онда се десило право мало чудо.

Фудбал 10.02.2015 | 11:40

Ноћ. Други април 1961, скоро сам југ Чилеа. Град Осорно до зоре је прослављао минималну али вредну победу омљене екипе у Купу. Поражени, Грин крос, полако се паковао за повратак у Сантјаго. Далек пут је чекао госте, чак 945 километара. У недељу, дан после утакмице, због прославе Васкрса по грегоријанском календару, није било места у летовима за престоницу. Дан касније - било је места у два различита авиона. Један је ишао заобилазним путем до Сантјага, уз неколико слетања, а други директно, само је полазио мало касније. Екипа се поделила.

"Алфредо! Хеј, Алфредо!", пришао је Алфреду Гутијерезу његов клупски колега, Хектор Толедо. "Чуј... Знаш да сам узео карту за овај 'спорији' авион, али, хајде молим те да се заменимо - у овом твом 'бржем' има неких људи које знам. Дај да се заменимо, молим те".

И, Алфредо је пристао. Узео је карту на којој је писало име његовог друга, саиграча, и ушао као "Хектор Толедо" у авион који је ишао дужим путем. У онај "бржи" ушао је прави Хектор, затим још седморица фудбалера Грин кроса, њихов тренер Арналдо Васкез Бидољо, судије, што је, са осталим путницима и члановима посаде, укупно дало њих 24.

Када је после вишечасовног лета и многих слетања и узлетања због обилазног пута Алфредо у уторак у зору слетео у Сантјаго, њега и "његову" половину тима дочекали су многи људи, новинари, фудбалски радници.

"Погинули су! Сви су погинули!", мешали су се гласови, а нападач Грин кроса, Алфредо Гутијезез, ништа није разумео. Убрзо је све постало јасно: "бржи" авион, Даглас ДЦ-3, нестао је са радара три минута пре поноћи. Сви су знали шта је то значило, тим пре што је директна линија за Сантјаго значила и пролазак изнад опасних, људској стопи често неприступачних врхова Анда.

Потрага за несталим авионом је одмах почела. Па трајала. И трајала. Ређали су се дани, али је осмог озваничено - авион се срушио и преживелих нема. Пронађен је на једном од врхова спржени део репа, па иако у близини нигде није било остатка авиона, било је јасно да је авион у ваздуху већ био изгорео и распао, па су мањи или већи делови пали по врховима Анда.

Али, те делове нико није успео да пронађе. Сахрана је зато обављена уз стотине, хиљаде људи који су, симболично, испратили празне ковчеге половине екипе Грин кроса у вечност.

Остатак тима је и даље био у неверици. Више није било великог појачања, 25 пута репрезентативца Аргентине Елисе Мурина, двоструког првака Копа Америке. Није било тренера Бидоља, а ни мало више од половине чланова прве поставе. Заправо, само четворица су преживела од стартних 11.

Алфредо је остао жив. Са осталим саиграчима је дуго пребирао по тада не тако давним сећањима. Надали су се да ће, доласком Мурина, поновити славу Грин кроса из 1945, када је тај клуб једини пут у својој историји, отпочелој 1916, био првак државе. "Само смо хтели да дуго будемо заједно, да бисмо направили нешто посебно - да будемо први на табели. То нам је био једини сан", речи су које су одзвањале тих дана у оном делу Сантјага у коме су се одвијали суморни тренинзи остатка Грин кроса.

Те сезоне, екипа осакаћена трагедијом успела је да опстане у лиги захваљујући добром почетку шампионата, али је била 12, последња која није испала. Већ наредне сезоне је пала у нижи ранг. А онда су Алфредо и другови, ојачани неким новим клинцима, који су у њих гледали као у најсрећније људе на свету, а најтужније спортисте, почели да трче ка свом сну. Ка оном првом месту на табели.

И, прво чудо се догодило: освојили су прво место. У другој лиги, да, али - био је то део оног сна о коме су маштали заједно са онима којих више није било. За њих су и играли, ма колицна била утеха једно такво прво место.

Годину дана касније, Грин крос је престао да постоји. Преселио се 500 километара јужније, у Темуко, променивши име због спајања са тамошњом екипом. Онима који су носили дрес за зеленим крстом остало је да, док су живи, сведоче о славним и трагичним данима.

И, прошло је пет деценија од оне 1964. и тужне радости преживелих чланова Грин кроса који су успели - да буду први. А онда... друго чудо.

Планинари су пре неки дан пронашли у забитима Анда невероватно сачуване делове срушеног авиона Даглас ДЦ-3. Са све скелетима преминулих. Међу њима - и трагично страдали чланови Грин кроса, те априлске ноћи 1961.

"Када сам видео то на телевизији, осетио сам се... како да вам опишем? Ја сам требало да будем у том авиону, ја", уз сузе се присећа Алфредо, који у једном малом кутку своје собе и даље чува карту којом је ушао у "спорији" авион. На њој и даље пише Хектор Толедо. Као што су сви преживели у своја срца уписали сва имена страдалих.

Међу онима којима су сада очи пуне суза је и Сантјаго Гарсија, некадашњи десни бек Грин кроса.

"Знате... Ово је крај једног круга. Завршна фаза једне приче."

Њу, међутим, продужава Карлос Ал-Конр, који није отпутовао на гостовање у Осорно због студентских обавеза. Остао је код куће, а остао је и веран екипи Грин кроса, када је на терену остала да тренира само њена половина. Њега је ова разрешена мистерија - искрено обрадовала.

"Било би лепо да сада сви одемо тамо и опростимо се, баш тамо горе, у планину, на место где су скончали. Али... стари смо за пењање по Андима, доћи ћемо на сахрану. Бићемо опет сви на окупу, као некада".

Када до сахране дође, неће се чути пиштаљка тренера Бидоља. Неће мајсторије показивати Аргентинац Мурино. Неће ни Хектор Толедо добацивати "Алфредо! Хеј, Алфредо!".

Али, биће сви на окупу.

Као некада.