Сјећања: Славни дани романтичног ОФК Београда!

Било је то време када је ОФК Београд проносио славу југословенског фудбала где год се појавио. Париски Расинг побеђен је у пријатељском мечу са 8:2, Бајерн Минхен са 4:1, Фајенорд, Дукла, Панатинаикос... Ипак, то полуфинале 1963. било је непремостиво. Ривал плаво-белих био је Тотенхем с једним од најбољих европских играча оног доба Џимијем Гривсом и још неколицином репрезентативаца Гордог Албиона.

Фудбал 10.02.2015 | 00:00
Сјећања: Славни дани романтичног ОФК Београда!

Берићетно је било пролећа 1962. на Карабурми. У финалу Купа Маршала Тита ОФК Београд је декласирао суботички Спартак са 4:1 и освојио први трофеј под тим именом. Био је то почетак најславнијег доба у историји клуба.

Чика Сеља је седео у кафани у близини новоизграђеног стадиона. Причао је о романтици. Фудбалској. Дочекао је својих пет минута. Био је најпознатији навијач ОФК Београда тога доба. Још док је Ђокица Вујадиновић крајем педесетих почео да окупља изгубљене синове Звезде и Партизана у омладинском погону, на игралишту испод надвожњака у Улици Ђуре Ђаковића, Сеља се определио. Било је периода када није ишло најбоље, али он није одустајао...
„Ајде ћутите, шта ви знате шта је романтика, говорио је често у вишесатним расправама с навијачима неких других клубова. ОФК Београд је фудбалски бутик!“

Кажу да је тако почела прича о Романтичарима с Карабурме. Онда је Сеља „добацио“ и до Мажестика, а тамо су се тек испредале фудбалске бајке. Београд је увелико био подељен на звездаше и партизановце – ОФК је убрзо постао трећи клуб у граду, али с посебном сортом људи на трибинама који су га заволели. Они стари, предратни БСК-овци, металци, омладина... Погодило се тако да је чика Сеља после тог финала са Спартаком могао да ликује и шепури се. На страницама „Спорта“ одомаћио се добро познати надимак, а већ на јесен за његову романтику чула је читава Европа. Тешко да је било срећнијег и поноснијег човека на свету.

ОФК Београд учествовао је у сезони 62/63 у Купу победника купова. Сава Антић, Видинић, Марић, Гуглета, Паја Самарџић, Јошко Скоблар, Бановић... догурали су до полуфинале другог најквалитетнијег такмичења на Старом континенту. Од источнонемачког Халеа, преко Портдауна, до Напуља, Марсеља и лондонског Вајт Харт Лејна у романтичном походу на нешто велико.
„Знате како, тај тим је дуго стваран. Почео је да се формира још 1959. под палицом Ђорђа Вујадиновића. Није то било случајно“, присећа се велики дриблер и један од најбољи играча југословенског фудбала Спасоје Паја Самарџић.
„С једне стране били су ту искусни фудбалери попут нашег легендарног капитена Антића, Шијаковића, Кривокуће, Марића, а на другој неколицина нас млађих. И верујте, најромантичнија ствар у свему били су тренинзи на обали Саве. Ту близу купалиште, људи долазе да се купају и гледају наше тренинге.“

Овај фантастичан тим никада није успео да се окити титулом шампиона државе – многи то сматрају великом неправдом – али тај резултат у Купу купова и данас важи за један од највећих у историји домаћег фудбала. Повод за читаву причу је управо један од најважнијих мечева те сезоне. Четвртфинални окршај са италијанским Наполијем, решен тек после мајсторице. Претходно, ОФК Београд је елиминисао Хале (2:0, 3:3) и ирски Портдаун (5:1, 2:3).
„Иако су увек важили за незгодне противнике, с Немцима нисмо имали проблема, ни тамо ни у Београду. У Ирској је већ било незгодно. Код куће смо их добили са 5:1, али они су на свом терену били скроз друга екипа. Навалили су као осице. Изгубили смо ту утакмицу са 2:3 и прошли даље“, подсећа Самарџић.

Наполи је почетком шездесетих био далеко од реномеа који ће стећи, међутим, самим тим што је долазио из Италије, важио је за фаворита. Наполитанци су у финалу домаћег купа савладали Јувентус (3:1) и справом очекивали пролаз. За први меч у Београду одигран 6. фебруара челници Романтичара одабрали су стадион ЈНА. Била је то ноћна утакмица, чак десет степени испод нуле и разумљиво мали број гледалаца у таквим условима. Тек нешто више од 10.000 људи окупило се у Хумској...
„Наполи је био у оно време у сенци Милана и Интера, али био је то сјајан тим“, истиче Паја Самарџић.
„Сећам се да су дуго одолевали и да смо их на крају некако пробили“.

Управо је Самарџић постигао први гол у 78. минуту, да би непосредно пред крај Попов поставио коначних 2:0. Лепа залиха пред реванш...
„Уочи утакмице у Напуљу ја сам био повређен, једва сам стајао на ногама. Председник ме је дуго убеђивао и молио да играм. Ја му кажем: „Председниче, више волим да играм него пет дана хлеба да једем. Не иде... Некако су успели да ме оспособе, углавном сам статирао на терену, али успео сам да дâм тај један гол који нам је обезбедио мајсторицу“.

Наполи је на Сан Паолу добио са 3:1. Пошто у то време није важило правило гола у гостима играла се мајсторица. Град домаћин био је Марсељ и стадион Велодром. На том чувеном здању читава Европа на делу видела је београдску романтику. До тада се о њој само причало. ОФК Београд није само разбио Наполи, већ га је и понизио. Не толико резултатски, било је 3:1, колико игром и оним трећим поготком који је постигао Спасоје Самарџић. Тројицу дефанзиваца италијанског тима излудео је дриблинзима, изашао сам пред голмана Кумана, а онда га тако два пута „бацио“ тако да је чувени радио репортер Радивоје Марковић остао без даха у једном тренутку...
„Причали су ми да је Раћа запенио током преноса! Пришао ми је после тога у хотелу и каже: “Слушај, Пајо, много си ме презнојио! Како можеш толико да дриблаш?! Па то твоје давање гола трајало је читаву вечност.” Ја сам се на крају ушетао са лоптом у мрежу“.

Готово све насловнице европских листова биле су резервисане за Романтичаре после партије на Велодрому. Предњачио је „Л'Екип“. Први човек Фудбалске асоцијације Енглеске Стенли Раус један је од оних који су остали без даха:
„Ја се не сећам када сам гледао овакав фудбал.“

Било је то време када је ОФК Београд проносио славу југословенског фудбала где год се појавио. Париски Расинг побеђен је у пријатељском мечу са 8:2, Бајерн Минхен са 4:1, Фајенорд, Дукла, Панатинаикос... Ипак, то полуфинале 1963. било је непремостиво. Ривал плаво-белих био је Тотенхем са једним од најбољих европских играча оног доба Џимијем Гривсом и још неколицином репрезентативаца Гордог Албиона.
„Наш технички руководилац Кика Поповић причао нам је бајке о Тотенхему. Често је због службе путовао у Лондон и гледао њихове утакмице. Мислим да нас је можда и беспотребно заплашио.“

ОФК Београд је велику шансу пропустио у Београду. Поново се играло на стадиону Југословенске народне армије, само што је овога пута било много лепше време и преко 40.000 људи на трибинама. Енглези нису били бољи, али су победили и то са играчем мање, пошто је Гривс искључен после кошкања са Кривокућом у 54. минуту. Куриозитет је да је то било прво искључење за неког играча Тотенхема после 40 година?!
„Нисмо имали искуства за такву једну утакмицу, нисмо имали тактику... Наш тренер Милован Ћирић је био добар човек, али није умео да нас припреми. Не може се с енглеским тимом прса у прса. Технички они су били далеко испод нас, међутим, тактика је нешто друго. Тада смо за њих у том сегменту били аматери.“

Енглези су и поред тријумфа у Београду од 2:1 били помало забринути, пре свега јер Гривс није могао да игра у реваншу. Један од челника УЕФА Шандор Барч тешио их је на веома некоректан начин и ту се заправо на најбољем примеру видело колико је углед у Европи тешко зарадити, односно колико је времена за тако нешто потребно. Да ли је желео да оправда судију који је искључио Гривса или нешто друго, мање је битно, тек Мађар је изјавио:
„Не треба да придајете велики значај овом искључењу. Ви ћете свакако да добијете у реваншу и проћи ћете даље, а у финалу Џими Гривс ће већ моћи да игра.“

Терен Вајт Харт Лејна личио је на истопљену чоколаду у реваншу, како је писала штампа на Острву, али сви су се сложили да је то била утакмица за фудбалске сладокусце. ОФК Београд је још једном одушевио широки аудиторијум, међутим, Енглези су били спретнији у онаквим условима. Две шансе за госте пропустио је Милошев, по једну Скоблар, Гуглета и Попов, а све то при резултату 1:1. Скоро 60.000 људи на стадиону било је у шоку. Ипак, казна је стигла у смирај првог дела. До краја Тотенхем је трећим поготком потврдио тријумф и отишао у Ротердам на велико финале. Као драга успомена на тај окршај у Лондону и лепо признање остала је изјава чувеног менаџера Певаца Била Николсона:
„Можете да будете поносни. Ваш тим је једини од свих иностраних који су овде гостовали, а који је успео да ућутка нашу публику.“

Тотенхем је у финалу савладао Атлетико Мадрид са 5:1 и рутински се докопао трофеја.

Тако је стављена тачка на најуспешнију сезону ОФК Београда у историји, али не и на године романтике. Већ на јесен у Београд је у оквиру Купа сајамских градова дошао велики Јувентус предвођем Омаром Сиворијем и – пао. Било је 2:1 за момке с Карабурме. Италијани су славили истим резултатом у Торину и опет је на ред дошла мајсторица. Челници ОФК Београда сложили су се да трећи меч буде одигран у Трсту, фактички, на терену ривала. Јуве је победио са 1:0. За данашње време несхватљива одлука клупског руководства, али тако је било некада. Људи из Торина дали су понуду која није могла да буде одбијена”.

Почетком 1965. овој сјајној генерацији придодат је Слободан Сантрач. Тада је формиран чувени навални три „С“ – Самарџић, Скоблар, Сантрач. Нажалост, екипа се распала када је требало да досегне свој зенит. Годину дана раније титула је измакла за три бода (шампион постала Звезда) и била је то најава краја.

Чика Сеља је и даље седео у кафани на стадиону. Често је одлазио и у Мажестик. Крајем шездесетих кратко је уживо и причао о романтици коју су на Карабурму донели Шеки и Плава чигра Милош Милутиновић, али онда су дошле године када се све чешће љутио: „ОФК Београд више није бутик, ово је бувљак“.

Романтике тада већ одавно више није било...

ОФК БЕОГРАД – НАПОЛИ 2:0 (0:0)

ДАТУМ: 6. фебруар 1963. СТАДИОН: ЈНА. ГЛЕДАЛАЦА: око 10.000. СУДИЈА: Иштван Жолт (Мађарска). СТРЕЛЦИ: Самарџић 78, Попов 88. минут.

ОФК БЕОГРАД: Видинић, Миловановић, Гаврић, Марић, Гуглета, Чокић, Самарџић, Скоблар, Попов, Чебинац, Бановић.
Тренер: Милован Ћирић.

НАПОЛИ: Куман, Молино, Мистоне, Томецини, Ронзон, Ривелино, Монтефуско, Маријани, Јулијано, Фраскини, Корели.
Тренер: Бруно Песаола.

Коментари / 0

Оставите коментар