Отворено писмо Игору Радојичићу

Драги Игоре, пошто сам сада већ поприлично увјерен да ћеш гласати за нови Закон о јавном реду и миру, као што си послушно гласао и за све остале спорне законе донесене у претходном сазиву Народне скупштине и тиме легализовао и учинио успјешним многе покушаје разних тајкунских центара моћи да остваре своје намјере да се "законито" докопају ресурса Републике Српске, одлучио сам да ти напишем отворено писмо.

Вјерујем да и оно спада у дефиницију јавног простора у којој ће, од сада, па надаље и убудуће, владати ред, рад и дисциплина, коју ће тренирати нови министар Лукач. Ако, не смета, само ви радите свој посао. И ја ћу свој.

Нема томе ни десет дана, твитнуо си да је анализа Рајка Васића о СНСД-у најбоља икада. Желим да те подсјетим шта је он то констатовао:

· да Милорад Додик више не треба да буде предсједник Савеза независних социјалдемократа;

· да је Додик омогућио неподношљив ниво Екстерне Моћи и Екстерног Утицаја у Странци, на свим нивоима и процесима;

· да је у кандидатски и изборни мозаик, као и у страначку организацију увео феудално-менаџерске профиле личности који нису дошли из организације и који нису оспособољени да организационо дјелују;

· да је Савез независних социјалдемократа постао полигон за индивидуално политичко окориштавање без организационог покрића и солитер са собама пуним промаје;

· да је СНСД сада празан скуп чланства и инвалидних општинских одбора који немају валидност у изборима.

Твитнуо јеси, али си затим заћутао. И пустио браду. Корота за СНСД-ом какав је могао бити? Да, могао је бити, али није и неће, јер нема у њему довољно људи који би се усудили дићи главу и рећи шта мисле. Као што ту храброст независног интелектуалца немаш, на жалост, ни ти, Игоре. Чињеница је и да је никад ниси ни имао. Али, ето, људи су се понадали да си сазрео, постао самосталнији, самопоузданији. Да ти више не треба Небојша Радмановић да доносиш своје одлуке. Да једноставно имаш своје мишљење и храброст да га јавно изнесеш. Твитнеш. Изјавиш у камеру. Напишеш. Потпишеш нешто садржајније од пуког куртоазног писма којим захваљујеш на информацији о очигледном криминалу који се дешава у некој области (земљишној администрацији, на примјер) и лаконски аутора упутиш на истражне органе за које добро знаш чији су и како раде.

Можеш ти да, у себи, мислиш шта год хоћеш, Игоре. И да мање или више успјешно прикриваш грч или саркастичан осмјех на лицу. То не пије воде. У тешким временима, када постаје извјесно да ствари иду у лошем правцу, треба смоћи храбрости и то рећи. Пружити отпор, не дозволити даље срљање у пропаст. Дићи свој глас. Понудити рјешење и излаз. Само то је поштено. Све остало је саучесништво, без обзира да ли из користољубља или кукавичлука.

Пријатељски поздрав,
др Тихомир Глигорић