Сјећате ли се - Време спорта и разоноде?

У време када су клинци наизуст знали комплетан шампионски тим Вардара, када су у пола ноћи умели да изрецитују: Кајтаз, Скочајић, Јурић, Туце, Међедовић (навала Вележа), или Житњак, Шерић, Штајнбрикнер, Маричић, Касало (дефанзивна линија Осијека), па комплетан тим Жељезничара из полуфинала Купа УЕФА против Видеотона (Шкрба, Берјан, Баљић, Шабанаџовић, Чапљић, Комшић, Бахтић, Шкоро, Ћурић, Баждаревић, Самарџија), радио-репортери били су њихови идоли.

Фудбал 03.02.2015 | 11:00

Недељно поподне. Тачно је 15.30. Глас Радивоја Марковића у домовима широм старе државе одзвања из "грундига", "космаја", "ЕИ Ниша", "искре-Триглав"... Радио-апарати "одврнути" су до краја и онда онај чувени поклич вечно отргнут од заборава у сећањима многих генерација: "Гоол! Гол, гол"! Била је утакмица против Парагваја на Светском првенству 1958. у Шведској. Док је Беара гледао како се лопта од стативе одбија у његову мрежу за коначних 3:3 и елиминацију Плавих, Марковић је исписивао историју спортског радио-репортерства.

И док су погодак Драга Вабеца Швеђанима са шпице спортског прегледа (фантастичан волеј са двадесетак метара) многи заметнули – а не заборавите да се ради о телевизији – Раћина "прослава" гола Парагвајаца остала је за сва времена, баш као и резак глас Драге Јонаш у најави која следи: "Време спорта и разоноде".

И онда почиње шетња фудбалским теренима широм Југославије! Углавном универзална слика: На трпезаријском столу остале су само мрвице од нешто свечанијег недељног ручка, селидба у дневни борвак и окупљање око тих магичних пластичних, или у бољој варијанти "дрвених кутија". Та кутија говори и свира и некада је била право чудо технике. Све док негде средином педесетих није промовисана у свеца. Јер тада иконе баш и нису биле у моди...

Деценијама је било отприлике овако: "Радио Београд - Први програм, Радио Загреб, Радио Сарајево, Радио Титоград, Радио Нови Сад". Почиње комбиновани пренос утакмица Прве фудбалске лиге. Предраг Кнежевић, Света Вуковић, Александар Саша Марковић или рецимо Миодраг Стојиљковић (у зависности о ком времену се ради) јављали су се из студија и најављивали шта у наредних два и по сата очекује милионски аудиторијум. "Где год да се игра, ту је и наш репортер. Утакмицу Црвена звезда – Жељезничар прати Радивоје Марковић; у Мостару је Јово Јовановић, тамо се за бодове боре Вележ и Раднички из Ниша; на Кошеву играју Сарајево и Ријека, извештаваће вас Мирко Камењашевић; о томе шта се збива на мечу Динамо – Осијек у Максимиру обавештаваће нас Иво Томић; Вардару у Скопљу гостује Партизан, тамо је Марко Марковић; на Карабурми играју ОФК Београд и Слобода из Тузле, тај окршај прати Јордан Ивановић, док је у Титограду на мечу Будућност – Челик Бато Кокољ; извештача имамо и на сусрету Хајдук – Трешњевка. С Пољуда ће се јављати Едо Пеци".

Ко није волео фудбал волео је музику, забаву... Празан ход (полувреме, пре и после утакмица) слушаоци су уживали у скечевима Чкаље или Мије Алексића, односно у музичким нумерама. Ређали су се Здравко Чолић, Бијело дугме, Тереза Кесовија, Сафет Исовић, Тозовац... Нису изостајала ни бројна изненађења и наградне игре.
"Била су то добра, стара времена. Жене су одлагале кућне послове, деца се одмарала од учења, а мушкарци су тражили удобну фотељу", присећао се не тако давно у једном интервјуу Вечерњим новостима Светислав Вуковић.
"Бити спикер у оно време значило је бити веома популаран, јер осим Тита и спикера нико се други није оглашавао путем радио-таласа".

Истом приликом о идејном творцу култне емисије Радивоју Марковићу рекао је:
"Тешко да ће се такав човек још једном родити. Толико воље, жеље, снаге, знања, умећа и позитивне енергије – све у једном бићу. Док данашња генерација до информација долази путем интернета, он је податке добијао од пријатеља са свих континената".

Раћа Марковић био је пионир спортског радио-репортерства. Увек елегантан, одмерен, вољан да помогне и пренесе знање. Господин пар екселанс. Остаће за анале његова фотографија која и дан-данас краси зидове спортске редакције у Радио Београду на којој он, у оделу са танком краватом, седи на врху камиона и преноси утакмицу Црвене звезде. Маракана је тек била у изградњи. Златно време југословенског фудбала...
"Памтим једно укључење репортера Здравка Липовца с Тушња, у Тузли. Преносио је утакмицу Слобода – Војводина. Рекао је овако: ‘Поштовани слушаоци, овде је резултат 0:0, а поред стрелаца подбацили су и навијачи. Данас их има само 8.000’. Намерно сам навео овај пример јер данас на свим теренима Суперлиге нема гледалаца колико некад на блатњавом Тушњу", додаје са сетом Света Вуковић.

И заиста, то такмичење било је чудесно. Ако и заобиђемо отрцане фразе о томе како је некада та наша Прва лига била четврто најбоље такмичење у Европи (јер можда и није), било је нечег специфичног у њој. Шта је суштина? У томе што је југословенски шампионат некада био непредвидив. У Зеници, на Градском врту, Кантриди или у Љубљани бодови никада нису били загарантовани, али спектакл јесте. Немерљив допринос том својеврсном шоуу давали су и ти чувени радио-репортери...
"Посебну драж доносили су подигнути реглери, када је репортер могао сам да се укључи и прекине колегу уколико је на његовом мечу постигнут гол", враћа филм актуелни уредник емисије "Време спорта и разоноде" Жељко Стефановић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Први-радио пренос неке фудбалске утакмице догодио се у Енглеској. Био је 22. јануар 1927. када се глас Хенрија Вакелама зачуо са стадиона Арсенала. Тобџије су играле против Шефилд јунајтеда. Експеримент се допао свима и већ наредне недеље све је поновљено. Историја је почела...

Само две године касније први радио-пренос догодио се и у Београду. На игралишту Југославије 7. априла 1929. гостовао је БСК, а Београђани су могли да чују глас Боре Јовановића, уредника спортске рубрике Политике. Узгред, БСК је добио велики дерби са 7:1.

После равно 31 године емитована је прва емисија “Време спорта и разоноде“, што значи да 13. марта ове 2015. култни радио-магазин прославља 55. годишњицу.

Новије генерације одрастале су, нажалост, на мултипреносима Бундеслиге и оном сада већ препознатљивом "Тор ин Бремен", када коментатор јавља да је на Везеру пао гол и да је време да се сликом пребацимо тамо. Оним некадашњим остаје само да се сећају како је то изгледало некада на радио-таласима. Тако се звездашима ледила крв у жилама када нема уобичајеног хука с Маракане, а Марко Марковић “упада“ у реч, рецимо Еду Пецију. Нешто тиши, али одсечан глас: "Београд... Београд"... Био је то знак да нешто не ваља. Или је пенал за госте или се затресла мрежа црвено-белих.
"Касније смо увели неко звоно које је давало знак да једног репортера смењује други. Знало се да се нешто занимљиво догађа тамо одакле се очекује укључење. Било је право уживање слушати такве величине. Па сећам се да су се транзистори носили на утакмице! Људи су гледали фудбал с трибина и слушали те радио-преносе. Само би се жамор зачуо када негде падне гол, људи се домунђавају, размењују информације... Невероватан осећај", додаје Стефановић.

У време када су клинци наизуст знали комплетан шампионски тим Вардара, када су у пола ноћи умели да изрецитују: Кајтаз, Скочајић, Јурић, Туце, Међедовић (навала Вележа) или Житњак, Шерић, Штајнбрикнер, Маричић, Касало (дефанзивна линија Осијека), па комплетан тим Жељезничара из полуфинала Купа УЕФА против Видеотона (Шкрба, Берјан, Баљић, Шабанаџовић, Чапљић, Комшић, Бахтић, Шкоро, Ћурић, Баждаревић, Самарџија), радио-репортери били су њихови идоли. За “децу цвећа“ била је то професија из снова.
“Било је нас који смо у собама сами за себе коментарисали утакмице, глумећи те великане. Незаборавно време”, подсетио је Жељко Стефановић.

Младе је посебно одушевљавао непоновљиви Иво Томић. Велики заљубљеник у загребачке Модре – никада му то нико ни у Београду ни у Сарајеву није замерао – коментаре је редовно испаљивао у стиху. Седео је у "Градској кавани" и углавном се тамо припремао за преносе. Овако је то отприлике изгледало... Партизан је после непуних пола сата игре губио од Ријеке на Кантриди са 0:2, а после другог поготка Томић је сложио незаборавну риму: "Људи моји, ово није Партизан, ово је Партизанчић, ово вам је као лото без Сузане Манчић!". Остало је забележено са истог сусрета: "Продире Клинчарски Никица црно-бела иглица".

Када је Велики жути напустио Динамо и прешао у Црвену звезду, Иво Томић је у најави једне утакмице Модрих рекао: "Питају ме загребачки дечки зашто оде Роберт Просинечки".

Иво Томић се углавном јављао с Максимира, међутим, умео је да скокне и до Винковаца. У најславније доба тамошњег Динама Звезда се лоше проводила. С једног од тих дуела изродили су се ови стихови: "Мајко мила, да видиш Халила (Сулејман Халиловић), полетио кô да има крила - 1:0 за Динамо!". А када Халиловићу није ишло овако је било: "Винковачка прима балерина остала је данас без бензина".

Олимпија је пролећа 1984. играла кључну утакмицу за опстанак против Црвене звезде. Београђанима треба победа за титулу, Словенци не смеју да изгубе. Томић је у Љубљани, у једном тренутку прекида колегу с Грбавице: "Оде Звезда у небеса!" Драмска пауза, на трибинама гори, и онда: “Згодитком јагодинске хаубице Николић Јовице Београђани воде са 1:0!”.
"Због његове ‘мала варка Млинарића Марка’ заустављали су ме на улици”, причао је својевремено легендарни везиста Модрих. "Лице Делона – душа демона", било је резервисано за Ћиру Блажевића.
"Био је велики динамовац. З...бан, али праведан", уз осмех ће "тренер свих тренера".

СТИХОВИ ИВА ТОМИЋА

– Због ове грипе из носа цури кô из пипе... барем да је бензин!
(Била је велика несташица горива у држави)

- К врагу овај свијет, к врагу и ногомет, нек ме чује и сјеверни и јужни пол, Бесек дао трећи гол.
(Са меча Динамо – Сарајево 3:0)

– Еј салаши на северу Бачке, сад пјевајте пјесме загребачке, Динамо води са 1:0!
(Динамо повео у Суботици)

– Ајме мени, мајко мила, загребачког Чернобила, Динамо примио и пети гол!
(Утакмица Вардар – Динамо 5:1)

– На Пољуду пуца брука, Рад води против Хајдука!
(Са утакмице Рад – Хајдук)

– Преје ће на сјеверном полу родити банане него што ће Шкоро (Харис) затрести мрежу Звезде с Маракане!
(Жељезничар – Црвена звезда)

– Њихова је одбрана тврђа од гранита, наша мекша нег кремпита.
(Шкотска – Југославија 6:1, Хемпден парк 1984)

– Београде, добар дан, овдје губи Партизан.
(Динамо – Партизан 1:0)

– Славонијо јеси л' чула, Осијек води са 1:0!
(Осијек – Жељезничар 1:0)

Памти се и једна "препирка" Томића и Риста Кубуре с утакмице Раднички – Хајдук. Овако је по сећању ту ситуацију описао Ратко Дмитровић када се опраштао од покојног Кубуре.

- Идемо поново у Ниш. Тамо је Раднички угостио сплитске Биле. Колега Кубура, каква је ситуација?

- Колега Томићу, Хајдук и даље напада, у таласима, попут буре кад подигне сиње море, али тренер Дуца Ненковић је разапео своју одбрану као кнез Лазар бијело чадорје уочи боја на Косову равном…

- Колега Кубура, колега Кубура, молим вас да не идемо баш тако далеко у прошлост - прекидао га је Томић док су се милиони слушаоца слатко исмејали...

Иво Томић преминуо је 1994. године, а Ристо Кубура две деценије касније.

Уз Томића свакако највише пажње привлачио је Мирко Камењашевић. Његова јављања с Грбавице и Кошева обиловала су типичним сарајевским хумором. Једном приликом док је Асим Ферхатовић дриблинзима излуђивао одбрану ривала, а све то трајало десетак, петнаест секунди, Миро није издржао: "Драги слушаоци, док Хасету не узму лопту, слушајте музику из нашег студија!"

За покојног Мира остале су везане и оне легендарне приче о псовању Вахидина Мусемића након три велика промашаја у истој акцији ("ј..о му ја матер смотану"), односно оно: "Букал туче топовски са 35 метара и гол! К..ац гол! Седи, мали, п...а ти материна, ништа не видим!"

Поред ове двојце коментаторских асова истицали су се и Едо Пеци из Сплита, Па Јово Јовановић из Мостара, Јордан Ивановић, Мијаило Костић... Шта тек рећи о Марку Марковићу? Али не треба заборавити ни оне мање познате попут Петра Лазовића из Ниша, Сеада Хаџијахића, Ранка Јововића, Бориса Ђорђиоског...

Тако је било некада...

Они нешто млађи расли су уз чувени џингл: "Ово је програм као торта, ред музике, па ред спорта. Никад не излази из моде – Време спорта и разоноде". Негде у време када су спевани ови стихови сама емисија, тачније комбиновани преноси, досегли су свој зенит.
"Текст је написао Дејан Патаковић, а музику Борис Бизетић", подсећа Жељко Стефановић, који већ десет година уређује ову емисију, сада као породични магазин.
"Зашто данас Радио Београд не ради комбиноване преносе? Ствар је једноставна. Утакмице се играју у ‘сто’ термина. То не би имало никаквог смисла".

Кажу да су генерације које су стасавале уз "Време спорта и разоноде" имале срећно детињство. Можда. Оно у шта не треба сумњати јесте да би нам много лакше пао овај данашњи фудбал, такав какав јесте, да постоје ти преноси. И онакви репортери. Не гледаш, слушаш и уживаш. Какви су мајстори били то наше лоптање изгледао би бар дупло боље него што заправо јесте...