Бошко Ђуровски: Плашим се шта ће бити са Звездом!

Мало је фудбалера, у овом модерном капиталистичком вртлогу, који су целу каријеру провели у једном и два клуба. Управо зато су и посебни и цењени, а један од таквих је и легендарни либеро црвено-белих и швајцарског Сервета, тренутни селектор Македоније. Старији од браће Ђуровски баш зато, али и због мајсторства које је приказивао на „зеленом тепиху“, има ауторитет да гласно и јасно каже – шта ваља, а шта не ваља.

Фудбал 26.01.2015 | 19:40

Имао је част да посредник у његовом трансферу из редова Тетекса, те 1978. године, буде члан Звездине управе звезде, нико други него – Бата Живојиновић. И све после тога у каријери Бошка Ђуровског било је достојно филмске приче или бар јаког „документарца“ у коме би испричао како је као син обичног македонског кранисте одолео светлима и искушењима које му је сервирао велики град, да би на крају своје име златним словима уписао у алманах нашег најтрофејнијег клуба.

На Маракану је стигао кад се пут Америке отиснуо Владислав Богићевић Блеки и врло брзо се наметнуо као његов достојни наследник, а посебно у сегменту игре који се зове изношење лопте из сопственог шеснаестерца, због чега је публика често остајала без даха. Пленио је Бошко „бекенбауерском“ елеганцијом и невероватним осећајем да се ниоткуда створи у петерцу ривала и закуца лопту под пречку. После 11 фантастичних сезона, напустио је клуб своје младости и обукао дрес швајцарског Сервета у коме је остао пуних шест година. Такав је старији од браће Ђуровски – кад негде баци сидро, нерадо испловљава! Веровали или не, за тренера се припремао још од пионирских дана и зато качење копачки о клин за њега није представљало фрустрирајући чин. Занат је крао од великог Вујадина Бошкова, седео је у клупи са данас славним Јоакимом Левом, али му као стручњаку није ишло глатко као некад на терену. Имао је част да буде шеф струке црвено-белих, међутим, био је приморан да Маракану напусти знатно пре него што је планирао. Потом је провео шест година у Јапану као асистент Драган Стојковића, да би се вратио кући и постао селектор репрезентације Македоније.

На почетку разговора који смо водили у београдском кафићу „Принцип“, који је одавно постао место на коме се окупљају некадашњи Звездини асови, упитали смо Бошка под каквим околностима су се он и Милко обрели у Љутице Богдана?
"Сваке године се на крају првенства одржавао велики турнир на коме су учествовали пионири свих друголигашких екипа. На нашу срећу, тог маја се завршни турнир играо на терену Галенике, данашњег Земуна. Наш стриц Ацо који је живео у Београду назвао је некога из Звезде и замолио га да обрати пажњу на нас двојицу. Појавио се Бора Костић, да бих на његов предлог ја у јулу 1976. године дошао на пробу у Црвену звезду. Милован Ђорић је био задовољан оним што сам приказао, да би ми се годину дана касније, чим је и он завршио осми разред, придружио и Милко".

Је ли тачно да је Бата Живојиновић отишао у Тетово, како би убедио вашег оца да вас пусти у Београд?
"Не, Бата Живојиновић јесте био члан Звездине управе и како је његов син Миљко играо с нама у пионирима, виђао се на тренинзима с нашим стрицем и с њим је договорио све у вези с нашим дефинитивним преласка у Београд. Генерално, Бора Костић, Бата Ђора и Бата Живојиновић били су најзаслужнији за браћу Ђуровски".

Да ли је вашем оцу било по вољи што толико волите фудбал?
"Апсолутно, и то из простог разлога што је у своје време важио за једног од бољих фудбалера из тетовског краја. Сећам се да нас је одмалена навикавао да после доласка из школе мало одспавамо и онда је с нама одрађивао тренинг у дворишту. А од лопте је пошто-пото хтео да нас одвоји деда Никола који је, то морам да напоменем, живео с породицом код Ташмајдана и међу првима је возио мотор по граду".

Због чега није волео фудбал?
"Нервирало га је што му газимо по башти и стално нам је причао како треба да научимо да свирамо хармонику и на Калемегдану узимамо паре од туриста. Жива истина! Е касније је волео да нас гледа на телевизији, а кад сам са Звездом био у Аустралији, купио сам му џепни сат. Заплакао је од среће кад сам му га уручио".

Може ли се рећи како је и теби и Милку, пут у играчке висине прокрчила велика вера у сопствене могућности?
"Самопоуздање је најбитнија ствар за сваког фудбалера. За себе не могу да кажем да сам био велики, него само добар играч и било је утакмица на којима ми је публика звиждала. У тим тренуцима никад се нисам предавао, него сам ризиковао још више и износио лопту тако што сам дриблао од свог шеснаестерца. Никад се нисам се обазирао на навијачко незадовољство, док су бројни велики играча пропали у Звезди управо из разлога што нису умели да се изборе са звиждуцима".

Можеш ли да наведеш неко конкретно име?
"Један од најбољих, тачније, најкомплетнијих играча с којим сам играо био је Ранко Ђорђић! Шут левом, шут десном ногом, дриблинг левом, дриблинг десном, слободни ударци, корнери, брзина, конкретност... Све је Ранко имао, али није имао моћ да превазиђе негодовање публике после грешака које је чинио. Маракана је специфична и много ми је жао што на њој није блистао, као што је касније у иностранству и то му увек кажем".

Као либеро и бек дао си много голова. Како ти је то полазило за ногом?
"Још као пионир, код Бата Ђоре, завршавао сам акције као либеро. Ваљда имам тај урођени осећај да се правовремено убацим из другог плана. Ја сам, богами, дао за Звезду 102 гола, од чега је 48 првенствених, а 12 сам дао у европским мечевима".

Шта ти је, поред упорности, још помогло у каријери?
"Имао сам срећу да фудбал играм пред пуним стадионима широм старе Југославије и већа мотивација за доказивање заиста не постоји! Публика је најмеродавнија да процени ко колико вреди и кад те она прогласи добрим – онда си добар. А одувек је било тешко убедити Звездиног навијача да вредиш и то је тај притисак о коме сам малопре говорио и с којим мораш да се носиш. Нажалост, данашњи играчи се доказују само тренерима, резервним играчима и фамилији"!

Постоји ли упечатљива слика која те подсећа на вечите дербије?
"Постоји и то су прелепе сцене које сам доста пута гледао док смо с Авале или из хотела „Југославија“ путовали на утакмицу. Колоне навијача Звезде и Партизана, ишле су на дерби из правца Славије и железничке станице, малтене руку под руку. Данас је тако нешто потпуно незамисливо! Други утисак је опет повезан с навијачима и везан је за крцате трибине и карневалску атмосферу којом је одисао сваки вечити дерби. Мислим да сам одиграо 17 мечева против комшија и да имам позитиван скор".

Можеш ли да прокоментаришеш актуелну ситуацију на Маракани?
"Ево, екслузивно ћу изјавити следеће: Жао ми је што Звезда 2005. године није била у плусу од 15.000.000 евра! Према неком мом размишљању, од Барија до 2005. године толико је требало да буде пара у каси, уместо минуса од 12.000.000 евра! И ништа друго нећу да кажем".

Колико ти тешко пада вишегодишња доминација црно-белих?
"Свака част Партизану, али ми је криво што је преузео доминацију кад је требало да будемо најјачи. Веома ми тешко пада што се Звезда грчи у дуговима, што више није онај исти клуб и заиста се плашим шта ће бити на крају. Једини спас је да клуб узме неки милионер и да му убризга јаку финансијску ињекцију за оздрављење".

Навратиш ли у клупске просторије?
"Слабо и то ме такође боли, баш као и чињеница да су поједини челници Звезде у једном тренутку почели да мере ко више воли клуб! А ја сам Црвеној звезди опростио дуг од 60.000 евра"!

По чему памтиш гастарбајтерске дане у Швајцарској?
"У Швајцарској сам провео 12 прелепих година и то шест као играч и исто толико као тренер. У каријери сам носио само дрес Звезде и Сервета, што значи да сам пажљиво бирао средину за доказивање и трудио се да останем што дуже. Исто тако је било и када сам као помоћник Пиксија Стојковића провео у Јапану шест година".

У ком делу каријере си код себе препознао тренерски нерв?
"Још као Звездин пионир водио сам дневник и све до преласка у први тим, писао сам саставе тимова, имена тренера и уносио нека запажања. Касније сам почео да бележим и посебно интересантне тренинге и на заласку каријере за мене није постојала дилема шта ћу даље радити. У Швајцарској сам добио све лиценце до оне А, и њу сам добио заједно с Јоакимом Левом. Швајцарци тачно знају шта и колико не знају и не либе се да ангажују и уче од Немаца, Италијана, Аустријанаца, док ми мислимо како све знамо".

Зар не мислиш да смо некада стварно били мајстори и то не само за фудбал?
"Моја теорија гласи да је комплетан југословенски спорт био страшан, све док је могло да се просперира помоћу импровизације. Чим је почело да се ради на научној бази, кад су уведени организација и систем, наш смисао за штос више није био довољан".

Како би оценио време проведено на клупи Црвене звезде?
"Сматрам да сам искористио прилику и дан-данас ми није јасно зашто после Левадије нисам остао! Сигуран сам да бисмо прошли Ренџерс, пошто сам добро познавао ту екипу и ушли бисмо у Лигу шампиона. Пикси се тада борио да останем тренер Звезде, међутим, тадашња управа није била за то, желећи искусног стручњака. Заборавили су притом да резултат не доноси ауторитет, него знање".

Како си доживео понуду челника ФС Македоније да преузмеш репрезентацију?
"Велика ми је част што сам постао селектор земље у којој сам рођен. Од првог окупљања сам кренуо у грађење офанзивног система игре у коме нам је превасходни циљ да постигнемо, а не да не примимо гол. Изгубили смо од Шпаније, Словачке и Украјине и победили Луксембург. Упркос таквом скору, фудбалски народ је задовољан, јер су нас само Шпанци надиграли. Ех, да имамо новог Милка и Панчева да дају гол, све би било другачије. Реално, само да имамо бод више, били бисмо презадовољни".

Виђаш ли кога од некадашњих македонских асова?
"Често пијем кафу с Дарком Панчевом, Василом Ринговом, Кочом Димитровским, виђам Канатларовског, Бабунског, Мутибарића, Сашу Ћирића директора млађих категорија, Станојковића који је селектор репрезентације У 16, онда Истатова, Митка Стојкоског који се с Тонијем Мицевским бави грађевином. И да не заборавим, помоћник ми је Жаре Серамифовски, велики играч који је два пута одбијао Звезду, јер му нису понудили довољно пара, а-ха-ха. Такође, Кирила Дојчиновског који је постао инвалид због проблема са шећером, позвао сам да буде специјални гост на мечу против Словачке".

Пратиш ли дешавања у српском националном тиму?
"Свакако и поздрављам одлуку да се за селектора постави Радован Чурчић. Једноставно, не може никако Дик Адвокат или било који други странац, више да воли српски државни тим и боље да осети атмосферу у свлачионици и ван ње, од наших стручњака. Клубови су нешто друго, али репрезентацију мора да води наш човек. Верујем да ће српски тим профункционисати како треба, јер у њему има много играча с јаким карактером и високим квалитетом и на Ћурчићу је сад да их укомпонује. Поента је да репрезентација мора да се истрпи бар четири године и тај период за национални тим није ништа. Од велике помоћи биће му Саво Милошевић и Митар Мркела које веома ценим и који су се развили у добре спортске раднике".

Виђаш ли се с некадашњим саиграчима из Звезде?
"Дружим се с Неђом Милосављевићем, Зораном Јовичићем, Крмпотићем, видим се и с Пижоном, Дулетом Савићем, Шелетом, Јовином. Чујем се повремено и са бата-Ђором".

ЗВЕЗДА МЕ ЖРТВОВАЛА ЗБОГ ЕЛЗНЕРА!

Жалиш ли што ниси имао више наступа за државни тим?
"Одиграо сам четири утакмице и морам да истакнем да сам био, ајде да се тако изразим, Звездина жртва. Наиме, Елзнер је купљен од Олимпије као везни играч и планиран је за наследника Пижона. Испоставило се да није имао „тркачке способности“ и да би се тај трансфер спасао, додељена му је улога либера, а мене су померили у везни ред. И тако се Елзнер препоручио Осиму, као задњи играч. Е да није било те рокаде у Звезди, засигурно би Шваба мени указао поверење, пошто сам као везни играч био добар, а као либеро одличан".