Сканси: Србија или Хрватска шампион Европе!

- Будимо реални, Србија је опет велесила, спремна да на лето покори Европу. Није то злочеста амбиција једног пензионера, већ нешто што причам искрено, из срца - каже за “Блиц” легенда југословенске кошарке Петар Сканси.

Кошарка 26.01.2015 | 09:00

Био он кошаркаш, тренер, директор, министар или саговорник, његове речи одувек имају посебну тежину. Ових дана, легендарни ас сплитске Југопластике борави у Београду, у друштву Ратомира Тврдића и Жељка Јеркова, а у гостима код Божидара Маљковића, Праје Далипагића и Драгослава Ражњатовића. Повод - 70 година од оснивања троструког првака Европе.

- Прошло је толико година, и нажалост, клуб је данас на апаратима... Ако већ мора да заврши, онда нека заврши са том годишњицом. Решили смо да бар ми, бивши асови, од тога направимо једну светковину, да како треба закључимо живот једног старца. То је јако тужно, али модерна времена носе и такве ствари. Клуб је сада у фази предстечајне нагодбе у којој се може догодити банкрот и у којој се крај не зна. Номинално, власник је град Сплит, који нити има могућности, нити жеље да се то обнови. Чујем да и овде има доста проблема, да клубови животаре на традицију. Мислим да ће се тешко поновити време када је друштво мислило о томе. Данас просто постоје неке матрице које владају по свету које би ми требало ископирати, али ја мислим да ови простори не нуде прилику за тако нешто. Овде ће те врло тешко наћи приватно лице које жели да уложи у спорт. Они који су овде дошли до пара, они их вешто скривају. Према томе, ми ћемо као ветерани помоћи да се уприличи један лепи растанак од неких лепших времена.

Како данас гледате на та лепша времена?

- Много објективније, логичније. И даље рецимо жалимо за том чувеном 1971, када смо у финалу од Игниса несретно за поен изгубили титулу шампиона, али тек када прођеш све оно што сам ја прошао, схватиш да се каријера завршава подвлачењем црте и да се добри и несретни тренуци изједначавају. За успехе је потребан један педигре, а Југопластика се тада први пут појавила у Европи и, ако ћемо бити поштени, зашто смо ми то уопште и морали освојити? Предан рад ти на крају увек врати уложено, а ми смо 20 година касније три пута заредом били прваци Европе. Није то била моја генерација, нажалост, али у њихове темеље био је уграђен и тај наш пораз.

Можете ли онда да издвојите тренутак који представља круну ваше каријере?

- Тренутак не, период да. Онај када сам радио као тренер у Италији. Тада сам могао бирати клубове, пројекте... Радио сам у Тревизу, Болоњи, Пезару, а сви су имали жељу да нешто граде. Потом је дошло и сребро са Хрватском на Олимпијским игарама 1992. у Барселони, и то је можда био неки врхунац.

Како је било бити тренер у том великом финалу против америчког Дрим тима?

- Тада није био проблем бити тренер. Рат је учинио да се једна велика кошаркашка сила распала, и довео је до једног великог набоја. Играчи су били мотивисани, није их требало молити за било шта. Догодило се то исто и вама са Дивцем, Ђорђевићем и момцима, само четири године касније у Атланти. У суштини, видели смо да имамо моћну репрезентацију, која није имала покрет у 12 елемената, али је имала врло снажан нуклеус. Имали смо Дражена Петровића, једног играча који је већ био у НБА, а којег су слепо следили сви, и Рађа, и Кукоч, и Комазец, и Перасовић... Они су имали невероватан квалитет, али су добили вођу. Играли смо са четири плејмејкера, али без иједног правог. Рецимо, Дражен је био велики плејмејкер у Европи, али кад је дошао у НБА, они су га усмерили ка шутеру, и он је почео да одбацује тај задатак од себе. Многи за ту нашу тактику нису нашли решење и зато смо и успели.

Јесте ли заиста веровали да ти момци тада могу и до злата?

- Искрено, Дражен је био тај који је једини стално говорио да ми њих можемо добити. Он је играо против њих и осетио је да су они људи као сви други. Ми остали смо то узимали као добар подстрек, али нисмо могли до краја поверовати у то. У првом полувремену смо им добро парирали, онда и повели, али само заправо само наљутили меду који нас је после појео. Исто се и вама десило, иако сте имали наше искуство.

Ми смо то опет проживели прошлог лета...

- То је већ нешто друго... Па помислите само, данас играти финале Светског првенства са Американцима. Еј, ало! Па шта и да пожелите више од тога? Мало су ме момци разочарали што су се тако лако предали и изгубили, али то је изгледа судбина свих који играју са њима финале. Просто, још нисмо научили да се одупремо тој страховитој физичкој снази, брзини, скочности. Није то нека трагедија, и кад сам ја био играч, злато је било резервисано, а нама је било довољно да спречимо финале САД - СССР.

Где видите Србију, а где Хрватску на ЕП у Француској?

- Долазећи у вашу Кућу кошарке, Божа Маљковић ми је баш у колима споменуо да између вас и нас треба тражити и новог првака Европе. Исто и ја очекујем, надам се. То није злочеста амбиција једног пензионера, већ нешто што говорим искрено. Ђорђевић има тимчину и мораће да преузме одговорност. Не кажем да ако не успе, да треба да иде. Далеко од тога. Само кажем да је сазрео, да има знања које је покупио од својих учитеља. Спреман сам рећи то и за Хрватску. Имамо Хезоњу, Шарића, још пар добрих играча, и на њима базирамо те амбиције. Од тога не требамо бежати.

Ко је за вас најбољи играч икада на овим просторима?

- Код нас су увек расправе ко је био већи, Дражен Петровић или Крешо Ћосић. И ја сам од оних који каже да већих играча од Креше није било на овим просторима. Играли смо заједно и осећао сам његову величину поред себе, али са тренерског аспекта, ја никада нисам видео већег играча од Праје Далипагића. Никад. Тада није било ни тројки и он да 70 поена прваку Италије, а да га ја као тренер ни једном не опоменем да је силовао. Па то је људи било немогуће.

- Поносан сам што ови простори не губе амбицију да производе такве врхунске плејмејкере. Импресиониран сам како су одиграли протеклу сезону, у какве су бекове израсли. Пазите, од центра можеш за две године направити доброг играча, за четири је већ звезда, а са плејмејкерима то није случај. Ту је потребно бар 10 година искуства, да прође пут од неке паланке, па до велике сцене. Ви сте их увек имали, преко Кићановића, Славнића, Ђорђевића, па све до Теодосића. Имали смо и ми Ђерђу, Плећаша, Дражена, али много мање. Данас готово и да не одгајамо плејмејкере и имамо странца на тој позицији, а то је нешто што ја не могу да прогутам.