С Бабовићем о свему...Ма, каква Звезда!

„Добро је да се Звезда појачала, али имамо далеко бољи тим, очекујем на терену витештво, спортско надметање, без спољних утицаја“, прича звезда прелазног рока у Србији, подсећа на иностране епизоде и каже да је због очевог презимена увек играо са „30 килограма више“.

Фудбал 24.01.2015 | 10:00

Можда није баш све као у култној песми Бијелог дугмета „Има нека тајна веза...“, али је чињеница да Стефан Бабовић не може без Партизана, као ни изгледа Партизан без Стефана Бабовића. Чаршијска прича да ће по трећи пут обући дрес црно-белих испоставила се ове зиме истинитом. Стефан је стигао у Хумску и опет задужио „десетку“, а да симболика буде још већа носио је исти број пре готово 10 година, када је као тек пунолетни и талентовани клинац из омладинске школе Партизана промовисан у првотимца и наследника Драгана Ћирића (занимљиво, однедавно спортског директора црно-белих).

Бабовић је тада имао срећу да стасава уз бројне Партизанове асове, пошто је Ваљак тих година имао веома квалитетан тим. Ипак, талентовани везиста и клуб из Хумске су се разишли 2006, да би обновили „везу“ четири године касније. Било се то добре године за црно-беле у резултатском смислу. Титуле, Лига шампиона и много разлога за задовољство. Међутим, лето 2012. донело је Партизану неуспех у квалификацијама за Лигу шампиона, а као један од главних криваца за крах са трибина је „жигосан“ Стефан Бабовић. Убрзо је променио средину...

Од тада се Бабовићу догодило много тога, а најважније су три ствари - пропала сезона у Шпанији, играчка ренесанса на Вождовцу и гласине да је био на прагу потписивања уговора са Црвеном звездом. Шушкало се да ће добити поново и позив у национални тим, а он је изгледа чекао само једно - да се врати тамо где је фудбалски поникао.

Многи кажу да је ова љубав обновљена у идеалном тренутку, и за Стефана и за црно-беле. Брзо ће фебруар и наставак првенства, а са Стефаном Бабовићем смо разговарали пред одлазак Партизана на припреме у Турску.

Партизан је раније увек имао успеха када си ти био у клубу. Да ли то значи да се титула враћа у Хумску?
„Малтене ниједна моја година у Партизану није протекла без титуле, а било их је доста. Мислим да ни ова сезона не би требало да буде изузетак. Црвена звезда се појачала, Војводина прети, опасан је и Чукарички, али имамо заиста најјачи тим. Уз много муке и зноја очекујем да титулу вратимо у Хумску. Мораћемо да одржимо стабилну форму и да будемо компактни. Волим да кажем да су битна прва три до четири кола. Само да буде „здраво“ такмичење, ко је бољи нека победи. Очекујем на терену витештво, спортско надметање, без спољних утицаја и прича које нису потребне фудбалу ни најмање. Добро је да се Звезда појачала, јер ћемо ми још више запети. Али без обзира на сва појачања нашег највећег ривала, ипак сматрам да имамо далеко бољи тим“, рекао је Бабовић.

ЗВЕЗДА И ЈА - ТО НИКАД НИЈЕ ПОСТОЈАЛО

Шта ти је рекао зет, тренер Црвене звезде Ненад Лалатовић, када је постало извесно да ћеш поново потписати за Партизан?
„Морам да признам да ми је Лала честитао и испао је баш коректан. Он се оженио мојом сестром, тако да смо у породичним односима. Биће то врло интересантан дуел, окорели звездаш против окорелог партизановца. Желим му много среће, али да буде други на крају првенства“.

Има ли нешто ново што може да се каже на тему ти и Црвена звезда?
„Звезда и ја – то никада није постојало. Све што сам имао да кажем рекао сам на конференцији за медије недавно. Немам намеру да се понављам. Ја знам шта је истина и то сам својим поступцима показао и доказао“.

ВЕЋИ СМО ОД ДИНАМА, МОРАМО ДА ПРОДАЈЕ ИГРАЧЕ ЗА ПО 10.00.000 ЕВРА

Могу ли да се пореде екипа коју си напустио пре неколико година и ова коју си затекао сада?
„Можда је она екипа која је играла у Лиги шампиона била за нијансу јача. Али тада ниси имао једног Дринчића или Данка Лазовића. Али ту су били Клео, Звоне Вукић, Илијев, што би се рекло велики мајстори. Овај тим Партизана, међутим, има неке друге ствари која могу да се надграде, а то су младост и потенцијал. Стварно има изузетно талентованих момака који би могли да буду основа у наредном циклусу квалификација за неко од европских такмичења. Сви верујемо да ће то бити Лига шампиона“.

Али, многи од тих талената се кратко задржавају у клубу. Последњи у низу играча који одлазе је Данило Пантић?
„То је генерално Партизанов проблем. Не бих да испадне како критикујем претходну управу, али једноставно не може да се догоди да се остане тако рано без Данила Пантића који је Партизаново дете. Због њега и клуба потребно је да буде овде бар неколико година, да уради нешто и онда да оде преко, на велика врата“.

Зар ниси и ти један од многих који је пре 20. године отишао у иностранство?
„Баш тако. Ја сам млад отишао, знам због чега је то више лоше него добро и зато о томе говорим. Партизан је већи клуб од Динама из Загреба, због чега не би могао тако и да послује!? Не видим због чега не би и одавде таленти одлазили за пет до десет милиона евра. О томе би морало озбиљно да се поведе рачуна. То је мој став“.

ОБЕЗБЕДИО САМ СЕ ЗА ЦЕО ЖИВОТ, А ИМАО САМ ПОГРЕШНЕ САВЕТНИКЕ

Отишао си лета 2012. у Сарагосу где си мало играо и после једне сезоне раскинуо уговор. Јасно је да ствари нису ишле очекивано?
„Неславна епизода, а одлазак је био прилично усиљен. Нисам уопште хтео да идем из Партизана, али нагомилало се одређено незадовољство. Нисмо прошли кипарски АЕЛ, много тога негативног је било усмерено ка мени. Форма екипе није била натемпирана, много је било млађих играча с недовољно европског искуства. На то су се надовезале слабије игре нас старијих и догодила се елиминација од екипе коју смо реално морали да прођемо. Хтео сам да обезедим мир саиграчима и отишао сам. Трансфер се реализовао у последњем тренутку, 31. августа. Ја сам био жеља председника, а не тренера Сарагосе, а ко зна прилике у фудбалу рећи ће вам да је увек битно оно што тренер каже и жели. У Арагонији ми није легао живот. Град је помало у пустињи, нисам се осећао породично... Опростио сам им две године уговора и отишао“.

Колико си задовољан оствареним у иностранству до сада?
„Да се разумемо, када се црта подвуче ја сам задовољан човек. Обезбедио сам себе материјално тако да могу да будем независтан до краја живота. Наплатио сам уложено. Променио сам три јаке лиге, играо против сјајних фудбалера. Али наравно да сам могао много више да пружим. Имао сам превише погрешних саветника, оних „добронамерних“ што воле да тапшу по рамену. Требало је да послушам своје највеће критичаре и жао ми је што нисам, јер бих боље прошао. Недостајалу су ми прави однос и стрпљење. Сада имам 28 година и видећемо шта ће се догодити у будућности. Чини ми се да сам сада фудбалски скроз сазрео, имам много више искуства него пре неколико година. Оно што бих волео јесте да сам у Партизану остао до 24 или 25 године и онда потражио ангажман „преко“.
На који начин доживљаваш Партизан?
„Искреним емоцијама сам везан за клуб. И реално сам овде најсрећнији, јер у Партизану не може да ми буде лоше. Знам да се увек тако каже и то је можда клише, али што се мене тиче то је истина. Код куће сам. У свом граду, у клубу који волим, а од тога нема боље. Да је Партизан финансијски само мало стабилнији, да има мало више новца, гарантујем да би многи остали дуже и провели већину каријере у црно-белом дресу. Замислите само све момке који су претходних година напуштали Партизан, да су сада заједно, како би то јак тим био...

Причали сте о томе са старијим и млађим играчима?
„Многи никад не би ни отишли из Партизана да су услови слични европским. Узмимо Тотија за пример. Па сигурно није луд што је каријеру провео у Роми. Замислите на једном месту Јоветића, Митровића, Љајића, Сашу Илића, Данка Лазовића, Лазара Марковића... Да не набрајам даље. Без обзира на клубове у којима сам био у иностранству, себе сврставам у групу играча који својим највећим успехом у каријеру сматрају то што су играли или играју за Партизан. То је већи клуб од свих у којима сам био“.

Ти си „проходао“ у црно-белом дресу. До потписивања првог професионалног уговора са 18 година прошао си све селекције?
„Све прво, ако тако може да се каже, било је у вези с Партизаном. За време припрема догодила се прва девојка, први пољубац. Окрени, обрни, успомена колико хоћеш са свих страна. Са људима који раде у Телеоптку сам одрастао. Заједно с њима сам провео више од две деценије. Од жена које чисте просторије до портира све одлично познајем и много волим. Вратио сам се у своју кућу“.

Свестан си да ће фудбалска јавност у Србији, али и навијачи Партизана, у твом трећем ангажману очекивати од тебе максималну професионалност и да будеш узор на терену и ван њега. Сада си међу старијима у екипи, а то са собом доноси посебну одговорност?
„Увек сам имао добар однос са свима у свлачионици. Никада нисам бежао од одговорности. Не треба оптерећивати момке од 18 или 20 година да решавају утакмице и буду под притиском резултата. Они нека се играју фудала, нека резвијају таленат у функцији резултата, а ми старији ћемо преузети терет колико год можемо. Играч Партизана мора да поштује одређени кодекс понашања у свакој ситуацији. Овај грб су носила велика господа. Традиција и историја Партизана морају да се поштују“.

НАВИЈАЧИ, РЕАГОВАО САМ ИСХИТРЕНО

Интервју с тобом у овом тренутку подразумева и неколико незгодних питања. Једно од тих је сукоб с навијачима непосредно пре одласка 2012? Било је ту и непријатне преписке с некима од њих на друштвеним мрежама...
„На терену је пулс 180 и кад ти удари адреналин у главу тешко можеш да се контролишеш. Мене је највише у животу погодило што неко сумња у то да ли пружам све од себе да би Партизану било добро. Колико волим клуб, колико се трудим на сваком тренингу, то не може нико да ми узме. Игра и форма су већ предмет критике и дискусије. У Партизану никад нисам био да бих зарадио новац и увек кажем не дај Боже да ова деца зараде од Партизана колико сам ја зарадио. Да ли је Стефан Бабовић увек био под посебном лупом? Јесте и то ће рећи сваки реалан човек. Заиста нисам имао ни са ким ниједан конкретан проблем. Сећам се утакмице у Београду против Кипрана и то су, слободно могу да кажем, били први гласни групни звиждуци упућени мени од када сам у Партизану. Слично се догодило и против Ла Валете. Не причам о појединачним повицима са трибина којих има увек. Сигурно да су моје реакције у појединим ситуацијама биле погрешне. Изјаве су понекад биле исхитрене, непромишљене, онда то на интернету... Звиждало се и много већим играчима од мене. Партизан је велики клуб, звижди се и у Реал Мадриду и стварно мислим да свако ко плати карту треба да изнесе своје мишљење, да покаже емоције. Све је то нормално. Једино сматрам да увек на крају треба да се бодри свој клуб и да се помогне да се оствари жељени резултат, што уосталом навијачи и раде на свакој утакмици. Стефан Бабовић је скроз небитан тип у Партизану. Може да буде само битан уколико се стави у функцију Партизана“.

Колико те је оптерећивало у каријери то што си син познатог и успешног бизнисмена Милије Бабовића?
„Изузетно сам поносан на свог оца и на све што је створио. Волим га највише на свету, као што сваки син воли свог оца. Рећи ћу само да је неко играо са својих 75 килограма, а ја сам увек имао додатних 30. Разуме се добро шта хоћу да кажем. Сећам се да сам морао много добро да одиграм да би се казало „то је ОК“. И тога сам свестан, из ове коже се не може. Своју породицу не бих мењао ни за шта на свету. Свој посао се трудим да урадим најбоље што је могуће, крваво радим и тренирам. На терену ће некад бити добро, некад лоше, као и у свему у животу. Једно што опет истичем је да не желим и не дозвољавам да нико доводи у питање мој однос према клубу, јер је Паритизан за мене један једини, увек био и увек ће бити“, рекао је Стефан Бабовић.