Ана и Јеца: прошлост, садашњост, будућност...

На добро се човек лако навикне, учи нас народна пословица, и то сасвим исправно.

Тенис 17.01.2015 | 10:40

Пре појаве Јелене Јанковић и Ане Ивановић, наша земља од Монике Селеш није имала респектабилну тенисерку – сећам се клиначких дана када сам у новинама пратио да ли су Јечменица, Наћук ушле у Топ 100, уследила је авантура Србије са Јеленом Докић, а недуго затим појавиле су се Јелена и Ана.

Сада, почетком 2015. године – Ивановићева је 5, а Јанковићева 15. на свету, обе су бивше прве играчице планете и играле су у завршницама Грен слем турнира (Ана је и једну највећу титулу). Сви који у Србији воле тенис треба да буду захвални на томе.

У памћењу ми је остала урезана 2004. година и дуел 17-годишње Ивановићеве са тада још страшном Венус Вилијамс – изгубила је Ана у два узбудљива тај брејка, али је показала свету да се рађа нова звезда.

Постепено се пела ка врху, изгубила је два Грен слем финала (од Енан у Паризу 2007. и од Шарапове у Мелбурну 2008), пре него што је тријумфом над Сафином освојила Ролан Гарос 2008. године и постала прва на WТА листи.

Да је лакше освајати него бранити трон, веома добро се видело у Анином случају. Није поднела притисак, који је огромним делом наметала и сама себи, па је уследило неколико година тумарања – рани порази на Грен слем турнирима, губитак самопоуздања, страх пред највећим ривалкама, промене тренера...

“То је процес“, реченица је коју је често понављала и због које су јој се страни новинари помало и подсмевали. Међутим, мало-помало, Ивановићева се вратила тамо где припада – међу десет најбољих тенисерки света.

Прошла сезона била је изванредна – Ана је побољшала кретање (на томе додуше ради већ годинама), у своју рутину убацила је и слајс, а више јој нису страни ни изласци на мрежу. Речју, постала је разноврснија тенисерка, што јој и те како помогло у појединим мечевима када није успевао’план А’ који се углавном заснива на нападима форхендом.

Ивановићева је прошле сезоне добила Серену Вилијамс у Мелбурну, а била је боља и од Вознијацки, Шарапове, Азаренке, Кербер, Халеп... То су све вредне победе, победе које доносе самопоуздање, а Ана је и освојила четири титуле – Окленд, Монтереј, Бирмингем и Токио.

Играла је и финала у Синсинатију и Штутгарту, као и полуфинала у Пекингу и Риму, али мрља на сезони јесте слаб учинак на највећим турнирима. После четвртфинала Аустралијан опена (пораз од Бушар у мечу који је могао и требало да буде добијен), Ана је лако испала од Луције Шафарове у трећем колу Ролан Гароса, затим у истој фази Вимблдона од Забине Лисицки, али највеће разочарање јесте пораз од Каролине Плишкове у другом колу УС опена.

У 2012. и 2013. години Ивановићева је само два пута испала пре осмине финала, а у својој најбољој сезони од 2008. то јој се догодило три пута. Зато је јасно да ће фокус ове сезоне бити на Грен слем турнирима, а то је и Ана више пута истакла.

Кључна је психичка припрема, поготово у Анином случају – ако успе да растерети мисли и да, како она каже, ужива на терену, и резултати ће бити у складу са тиме. Ако не, поново ће бити погрешно бачених лоптица при сервису, периода када се игра ’по инерцији’, без много размишљања и стегнуто, као и брзоплетих напада. Осим менталне стране, нужно је и да Ивановићева стабилизује почетни ударац и да погађа први сервис у већим процентима.

Бризбејн је био прави путоказ, надамо се да ће Ана и у Мелбурну наставити да вози у истом смеру.

За разлику од Аниног ’бум-бум’ тениса, Јелена Јанковић јавност је освојила сасвим другачијим стилом игре – пре свега невероватном брзином и еластичношћу, која је укључивала честе шпаге. Јелена се ослањала на спортску интелигенцију, стрпљиво грађење поена, али и одбрану, мада је и те како успела да нападне из контре – бекхенд паралела била је њен заштитни знак.

Још је 2004. годину завршила међу првих 30 на свету, а први велики успех на Грен слем турнирима доживела је на УС опену две године касније – иако је освојила први сет, у полуфиналу је изгубила од Жистин Енан, а концентрацију јој је тада пореметила једна спорна судијска одлука.

Још три пута Јанковићева је заустављана у полуфиналу Грен слем турнира – на Ролан Гаросу 2007. поново од Енан, затим у Мелбурну 2008. од Шарапове и у Паризу те године од Ане Ивановић.

У августу је Јелена постала прва тенисерка света, а онда је на ред дошао УС опен на којем је редом победила Вандевеге, Арвидсон, Женг, Вознијацки, Бамер и у полуфиналу Дементијеву.

Уследило је финале са Сереном Вилијамс, један од најквалитетнијих мечева женског тениса које сам гледао, и права је штета што није отишао макар у три сета. Одлучило је Серенино искуство, Американка је славила са 6:4, 7:5, иако је српска тенисерка имала четири сет лопте у другом сету.

Јанковићева је у завршницу успела да прође још два пута, оба на Ролан Гаросу – у полуфиналу 2010. неочекивано лако је изгубила од Стосур, а у четвртфиналу две године касније боља је била Шарапова.

У последњих неколико година Јелена је улазила и излазила из Топ 10, мада је чињеница да није више толико важан фактор на најважнијим турнирима и да не припада ужем врху WТА тура. Лутања са начином игре, понекад засићеност, али и повреде неки су од разлога великих осцилација.

Прошле сезоне је на три Грен слем турнира стигла до осмине финала, а највећу прилику пропустила је у Њујорку, када је изгубила од тинејџерке Белинде Бенчич. Трећи пут у последње четири године Јелена је сезону окончала без титуле – играла је финале у Боготи, као и полуфинала у Дохи, Штутгарту и Риму.

Јанковићева ускоро пуни 30 година, али то не мора ништа да значи – видели смо то на примеру Стосур, На Ли и наравно Серене Вилијамс. Са друге стране, стоји и да генерације иза ње већ воде главну реч, тако да ће Јелена све теже моћи да се носи са млађим лавицама.

Пресудно ће бити здравље Јанковићеве – недавно је изјавила да је размишљала да оконча каријеру због болова у леђима. Ако успе да буде максимално спремна, Јелена може себи да обезбеди још неколико шанси за велики резултат, као и повратак у Топ 10.

Нама једино преостаје да помно пратимо и да навијамо за Ану и Јелену. И да уживамо док су ту.