Шта више чека управа Партизана?!

Изузев Стефана Бабовића жељених појачања у Хумској 1 нема иако су поједини играчи на тржишту слободни, а тренер Марко Николић их жели.

Стигао је Стефан Бабовић, а кад ће следеће појачање доћи у Хумској 1 нико не зна. Или не жели да каже.
„Знаће се за неки дан“, слеже раменима Драган Ћирић и остави навијаче Партизана ускраћене за одговор(е) ко би у пролећној сезони требало да буде десни бек, ко ће играти штопера, а ко шпартати левом страном уколико се оствари најављени трансфер Владимира Волкова у Јужну Кореју.

Можда нови руководиоци Парног ваљак нису имали довољно времена да се упознају са стањем на тржишту, имају донекле оправдање како услед двонедељних празника нису могли више од тог једног појачања да доведу, пласирају и причу како садашњем саставу није потребан Бог зна какав ремонт (наравно, под условом да сви остану), међутим, Гробари скоро свакодневно запитују:
„Ко и кад долази?“.

Исто то питање сам себи, више у браду, поставља Марко Николић кога, чини се, тек очекује права борба за челницима клуба, после неуспеле смене у завршним данима 2014. године. Јер, на представљању Стефана Бабовића у првог зимског новајлију Драган Ћирић је изговорио реченицу која само на први поглед делује безазлено по амбиције лидера Суперлиге, али и његову блиску будућност:
„Постоји повећи списак тренерових жеља, а ми ћемо покушати да их испунимо“.

Ћирићева опаска у нормалним околностима имала би складан тон. Значила би да се управа труди да шефу струке што пре набави појачања, међутим, како је у Партизану доста тога наопако (било, а и сад је) не би требало да чуди ако људи на руководећим положајима желе супротно од тренера кога су планирали да смене и да то што јавно причају можда не желе.

Не тврдимо, само питамо: да ли Драган Ћирић и Љубиша Тумбаковић имају исти план као Марко Николић? Да ли су тај списак његових новогодишњих жеља уважили као релевантну основу да се крене у процес ангажмана појачања или му свесно намећу друга решења, па је то један од разлога застоја у прелазном року кад је реч о доласцима играча у Хумску 1? Пример: Енвер Аливодић и Немања Тубићу су и летос и зимус фигурирали као Николићеви приоритети, њихови потписи малтене стоје под ознаком „ХИТНО“, обојица су се одавно изјаснила да би волела међу црно-беле. Поврх свега, слободни су, што значи да финансијски унакажен Партизан нема потребу за додатни оптерећењем и може да их добије за џабе.

И - ништа!?

Време пролази. Припреме су почеле, за шест дана ће екипа у Анталију уколико се новајлије (не морају да буду обавезно ова двојица) не ангажују што пре црно-бели ће ући у беспотребан ризик да не брзину уигравају екипу. Да се стварно труде да испуне жеље тренера логично је претпоставити да би Тумбаковић и Ћирић већ довели неког са списка појачања. А помињали су се, макар у медијима: Бранислав Милошевић, Никола Лековић, Александар Тодоровски, Мијат Гаћиновић, Срђан Бабић, Александар Миљковић, Милан Смиљанић, Срђан Плавшић...

Овако, осим Стефана Бабовића, око кога су и потпредседник, директор и тренер сложили да је појачање које доноси превагу, нико није стигао на Топчидерско брдо. Подсећања ради, прошле зиме чак три трансфера су завршена пре него што су прелазни рок и почео - Никола Дринчић је стигао 20. децембра, Мирослав Вулићевић четири дана касније, Бранислав Трајковић се обавезао на сарадњу 11. јануара, а потпис Данка Лазовића обезбеђен 15. и оверен 19. јануара.

Зашто сад не може нешто слично?