На Божић се није „ишло у село“

Чега се све сјећа човјек који је прославио 86 Божића. Да ли су се обичаји у више од осам деценија о Божићу мијењали или су остали исти. Каква је била божићна трпеза некад а каква сад. Одговоре на та питања има осамдесет шестогодишњи Спасоје Ного настањен у Вишеграду.

„Памтим као сад божићне обичаје. Ујутро, на Божић, породица порани, сви иду на купање у снијегу, обуку ново, стојеће одијело и – онда на доручак, „ присјећа се Ного.

Спасоје је рођен и живио је у једном калиновачком селу. У том крају, каже, мимо осталих, положајник је долазио у кућу тек послије подне и кад се обави ручак.

„Положајник дође, проџара ватру наложену бадњацима уз оно – колико варница толико парица, оваца, овнова ... дарујемо га и он оде. За седам дана му, на Мали Божић, опет носимо поклоне, „ прича Спасоје.

У Спасојевом селу сва чељад укључујући и дјецу су постила цијеле божићне посте .

„ А шта смо јели, курузни хљеб, лук, кромпир, туршију ... Тешка су то времена била, „ присјећа се Ного.
Ного објашњава да је стари херцеговачки обичај био да укућани на дан Божића „не иду у село“, односно да не могу отићи до комшија и пријатеља и то се морало строго да поштује. Најтеже је то било објаснити дјеци.

Пензионерске дане Сапасоје и његова супруга Мара проводе у насељу за избјеглице у стамбеним зградама на Бикавцу. Домаћина здравље још добро служи, ведар је и насмијан и увијек оран за шалу. Каже шеретски да ће овдје дочекати и стоти Божић у животу.

БН ТВ